Dominantna pobeda Norberta Hofera, kandidata Štraheovog FPO-a u prvom krugu predsedničkih izbora u Austriji, kao i radikalne mere koje preduzima nova poljska vlada Beate Šildo, pokrenuli su novi talas priče o usponu „desnice” i „desničara” u Evropi. Mediji su uvek gladni senzacija i velikih priča, pa se ova tema razvlači upravo na takav način: mešaju se babe i žabe, u isti koš se trpaju i fašisti i antiimigranti, i proruski i pronato pokreti, i progej i antigej organizacije. Pokušaćemo ovde da u postojeći haos unesemo makar malo reda.
Najbolje je pratiti samoizabrano pozicioniranje ovih političkih subjekata u ideološke, političke i sve više geopolitičke frakcije unutar Evropskog parlamenta. Tako uočavate da je Orbanov Fides regularni član Evropske narodne partije, dakle desnog centra, koja je, uz to, već u trećem mandatu vladajuća grupa u EU. Oni se dakle nalaze u istoj grupi gde i CDU Merkelove, bavarski CSU, i većina narodnjačkih i demohrišćanskih mejnstrim partija, pa stoga otpadaju sve kvalifikacije o njima kao ekstremistima. To što Orban pokušava da redefiniše ciljeve delovanja evropske desne politike u smeru resuverenizacije, ne vodi ga nipošto van evropskog mejnstrima.
Isto se može reći i za poljsku Partiju prava i pravde, regularnu članicu grupe Evropskih konzervativaca i reformista. Od 2010. godine britanski Konzervativci su upravo s braćom Kačinjski i još jednim brojem istočnoevropskih partija desnog centra izašli iz Evropske narodne partije praveći de fakto geopolitički, proamerički blok desnice koji sve vreme nastoji da zaustavi zahuktale procese Merkelove i EPP ka postepenoj federalizaciji EU, a istovremeno i da oživi staru britansku konstantu Intermarijuma, odnosno bloka država koje prave bafer zonu namenjenu da sprečava približavanje Rusije i Nemačke. Partija prava i pravde na udaru je pre svega globalnih finansijskih krugova jer slično Orbanu pokušava da podrije takozvanu četvrtu granu vlasti, odnosno „nezavisne” finansijske i političke institucije, koje zapravo štite interese stranaca i sprečavaju vođenje suverene nacionalne politike.
Mnogo pre u kontekst radikalne desnice mogli bi se staviti drugi pripadnici ove grupacije, poput Partije Finaca (ranije: Pravih Finaca) koja je deo vlasti u svojoj zemlji od prošle godine, isto kao i danska Narodna partija, inicijator veoma kontroverznog antimigracionog zakona. No, sve to Britancima ne smeta dok se drže evroskeptične, kao i antiruske i antikineske retorike.
Tek onda dolazimo do opcija koje bi se mogle opisati kao pozicije radikalne desnice. Radikalna desnica koja se zaista nalazi u nekoj vrsti uspona poslednjih godina jeste novi fenomen na evropskoj političkoj sceni koliko god se levičari trudili da ih predstave kao klasične fašiste. U Evropskom parlamentu postoje dve takve grupacije.
Evropa slobode i direktne demokratije obuhvata dve veće nacionalne partije, britanski UKIP Najdžela Faridža, koji polako tone u zaborav posle očajnog rezultata na parlamentarnim izborima, kao i italijanski pokret Pet zvezdica Bepea Grila. No, trenutno najzanimljiviji član ove grupacije jeste Alternativa za Nemačku (AfD), koja je posle promene rukovodstva prošle godine počela da vodi mnogo odlučniju anti-imigrantsku politiku, što joj je donelo veliki uspeh u porastu popularnosti, kao i na regionalnim izborima.
Ideološki najznačajnija frakcija ove nove desnice je Evropa nacija i slobode. Tu su pre svega francuski Nacionalni front, holandska i austrijska Partija slobode, Flamanski interes i italijanska Liga za sever. AfD je, čini se, sve bliži tom bloku. Ovo je ozbiljan evroskeptični, antiimigrantski, antifederalistički i uglavnom antinato blok, s dobrim odnosima glavnih lidera sa Rusijom (uz izuzetak Vildersovih Holanđana). Ovaj blok mnogo je uradio poslednjih godina da čuvajući osnovu svoje politike nađe način za prilagođavanje savremenim marketinškim tehnikama, kao i da umekša određene delove programa kako bi ušao u šire biračko telo. Neuspeh desnih mejnstrim partija da na odgovarajući način reše finansijsku, demografsku i pre svega imigrantsku i bezbednosnu krizu, doveo je do znatnog rasta popularnosti nove desnice.
To nisu stare ekstremističke partije koje je karakterisao antiparlamentarizam, rasizam, propovedanje nasilja, kao i antisemitizam. Štaviše, antiimigrantska, odnosno antimuslimanska pozicija približila ih je jevrejskim zajednicama, pa se Vilders slika sa jarmulkom na glavi, a Marin Le Pen je zbog antisemitizma izbacila oca iz partije.
Upravo je apel jevrejskih zajednica doveo do diferencijacija ove grupe od grčke Zlatne zore i mađarskog Jobika – one su ocenjene kao antisemitske i ekstremističke i stoga nisu ni u jednom klubu.
Na kraju treba primetiti da upravo Amerikanci, koji se nalaze u strašnom talasu naleta proširenja NATO-a ka Rusiji, podstiču po Evropi strah od Rusije i njenog navodnog delovanja preko evropske radikalne desnice. U isto vreme, ni najmanje im ne smeta očigledna obnova nacizma u Ukrajini ili na Baltiku: dok god je on antiruski.
Autor je naučni savetnik u Institutu za evropske studije
