Velika Subota

Pravoslavna crkva i vernici obeležavaju drugi dan hrišćanske žalosti, Veliku subotu. To je dan koji je Hristos proveo u Hadu pa ga vernici obeležavaju u molitvi i tišini. Po završenoj liturgiji jede se hleb i voda (suhojedenje).

Na taj poslednji dan Nedelje stradanja i smrti vernici celivaju plaštanicu na Hristovom grobu koja se na Veliki petak svečano iznosi pred pravoslavne oltare i krajem dana u subotu, pred slavlje Vaskrsenja, uz poseban ritual ophoda oko crkve unosi u oltar.

Najrašireniji naziv za dan uoči Uskrsa je velika subota, strašna subota, zavalita subota ili dugačka subota. Svi ovi nazivi opominju na duge Hristove muka na raspeću i upućuju ljude da treba da učine kakvo dobro ili milosrdno delo. U Bosanskoj krajini i Hercegovini najčešći je naziv crvena subota zato što se tada maste ili šaraju uskršnja jaja, najčešće u crveno. Pripoveda se da su sva jaja pocrvenela u trenutku kada je Isus vaskrsnuo iz groba, i zato ih valja bojiti u crveno.

Velika subota je dan uoči Vaskrsa u kome se završavaju poslovi neophodni za doček velikog praznika. Sprema se i čisti kuća, pripravlja ruho, boje jaja, po pravilu izjutra pre izlaska sunca. U Homolju mese kolač – vaskršnjak – okićen bosiokom, kao i manji kolačići. U jugoistočnom Banatu mese kolačiće koji se posle bdenija nose na groblje. Grob se preliva vinom i okadi. Na veliku subotu se ne radi u polju i žene ne rade ručne radove.

U Republici Srpskoj, Popovom polju, Veliku subotu zovu i Crvena subota i tada „maste“, odnosno boje jaja u crveno. Farbaju ih tako što uliju vodu u lonac i u nju sipaju crvenu boju ili vrazilo. Zatim se zapali provlak voštanice pa se njom prave šare po jajima. Obično su to biljni motivi, sa predstavama sunca, meseca i krstića. Kad voda provri, stavljaju jaja i kuvaju sve dok tri puta ne očitaju „Oče naš..“ ili jednom „Verujem..“. Iskustvo je pokazalo, da je to vreme dovoljno da se jaja skuvaju. Kada se jaja ohlade, žene ih otiru krpom jedno po jedno pri čemu se pokazuju šare. U kućama koje su imale smrtni slučaj, jaja se farbaju u tamno crveno, crno ili „maste“ u čađi. Jaja isključivo boji ženska čeljad.

Ponoćnom Vaskršnjom liturgijom završavaju se dani žalosti i počinje praznik Vaskrsenja. Sveštenici u pravoslavnim hramovima se u znak vaskršnje radosti i pobede nad smrću presvlače u svete odežde i u osvetljenoj crkvi čitaju Jevanđelje o radosnoj vesti anđela.

Početak vaskršnjeg slavlja oglašava se zvonima na pravoslavnim hramovima koja prvi put zvone posle dana žalosti kada se, umesto liturgija, služe carski časovi, a bogosluženja najavljuju drvenim klepalima.

Narod u hramovima odgovara molitvom na horsko pojanje anđela i sa upaljenim voštanicama iščekuje Vaskrsenje, najradosniji praznik pobede života nad smrću koji je osnova hrišćanske vere.

Ovaj obred se poštuje u svim pravoslavnim hramovima, a u Jerusalimu se sva događanja vezuju za crkvu Groba Hristovog, gde vernici svake godine na Veliku subotu prisustvuju čudotvornoj pojavi „blagodatnog ognja“.

U hramu Svetog Groba u Svetoj zemlji već vekovima jerusalimski patrijarh uznosi ugašeno kandilo koje se samo pali i taj oganj prenosi na sveće okupljenih vernika, a oni dalje svojim bližnjima i u svoje hramove.

Bogosluženje na Veliku subotu

Priznavajući Hrista kao Sina Božijeg, priznajemo i Njegovu pobedu nad smrću i Adom. U Delima apostolskim (2. glava) i Poslanicama apostola Pavla (npr. 1. Kor. 15. i Rim. 6.), detaljno se izlaže učenje o smislu i iosledicama vaskrsenja kao realne pobede nad smrću. U tom smislu možemo reći da su reči apostola Petra (pogl. Dela ap. 2, 24-28), u dan Pedesetnice, otkrivenje javljeno upravo smrću i vaskrsenjem Hrista. Taj deo Dela apostolskih jasno kazuje o obitavanju Gospoda u Adu i o Njegovoj pobedi nad smrću.

U tzv. Nikodimovom jevanđelju (apokrifni spomenik), za koje se smatra da je veoma blisko apostolskom vremenu (kada je reč o vremenu nastanka), nailazimo na interesantne detalje koji kazuju o raspeću, a takođe i detalje koji govore o Hristovom silasku u Ad. Kao izvor za to navode se izjave onih ljudi koji vaskrsli u trenutku Spasiteljeve smrti.[1]

Kazivanje vaskrslih započinje izobraženjem „toga kako se mrak preispodnje ozari svetlošću Bogočoveka koji siđe u tamu večnu. Patrijarsi, proroci i pravednici, koji tamo behu, odmah prepoznaše Onoga koga toliko dugo čekaše i o kome su svedočili tokom svoga života. Satana pokuša da se suprostavi Spasitelju, ali se kroz čitavu preispodnju začuše reči: „Vrata! uzvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata večna! Ide car slave“ (Ps. 24, 7). Proroci David i Isaija likuju, prepoznavši u tome glasu svoja proroštva o pobedi nad smrću, Adom i o vaskrsenju mrtvih. Pobeđeni i smeteni Satana, upita: „Ko je taj car slave“, a David reče: „Gospod krepak i silan, Gospod silan u boju. Gospod nad vojskama; on je car slave“ (Ps. 24. 8-10). Dok je izgovarao te reči, pojavi se Spasitelj, pružajući desnicu svima koji su Ga sa verom očekivali. Gospod pruža ruku Adamu i ostalima, izvodi ih iz preispodnje uz sveopšte likovanje svetih, a arhanđel Mihail otvara Raj onima koji su oslobođeni…“.[2]

Ovaj odlomak zapravo je sažetak onoga o čemu svedoče himne koje se pevaju na Veliku subotu i koje govore o tajanstvenom, strašnom i radosnom događaju Spasiteljevog silaska u Ad.

U osnovi tih himni zapravo je drevno crkveno predanje koje je u neraskidivom jedinstvu sa blagovešću o Hristovom vaskrsenju još od najranijih vremena postojanja svete Crkve.

Statije na Veliku subotu

„Živote Hriste, bio si položen u grob, i anđelske vojske se užasavahu, slaveći Tvoje snishođenje.“

„Jedan od Trojice radi nas u telu pretrpe prezrenu smrt, užasava se sunce i drhće zemlja.“

„Sudija sveta kao osuđenik stade pred Pilata sudiju i bi osuđen nepravedno smrću na krsnom drvetu“.

„Sunce a ujedno i mesec pomračivši se Spasitelju, ponašaju se kao dobrorazumne sluge; koji oblače crnu odeću“.

„Kao čovek umireš Spasitelju dobrovoljno, i kao Bog vaskrsnuo si mrtve iz grobova i dubine grehova“.

„Ko će iskazati zaista, novi strašni događaj? Jer onaj koji vlada stvorenjem danas prima stradanje i umire za nas“.

„Veličamo Te, Isuse Care i poštujemo pogreb i stradanja Tvoja, kojima si nas spasao od propasti“.

„O gore i humke i množine ljudi, plačite svi i tužite sa mnom materom vašega Boga.“

„O slatko moje proleće, čedo moje najslađe, kamo zađe Tvoja lepota?“

„Dostojno je veličati Tebe životodavca koji si na krstu ruke raširio i satro moć neprijatelja.“

Izvor: Kurir, Radio Svetigora