Vučić i diletantsko gaženje nacionalnih interesa

Srbija je u Vašingtonu juče ponižena kao retko kada do sad na međunarodnoj pozornici.

Na stranu tretman koji protokolarno više priliči domorodačkim plemenima nego suverenim državama, kao i zapanjuće bizarne izjave medijima (olovke, glumatanje po vašingtonskim pešačkim ostrvima na temu pritisaka da se potpiše priznanje, priče o muku u sali dok on govori, itd), sama činjenica da je delegacija Srbije otputovala u Vašington na “pregovore o Kosovu”, i to bez ijednog stručnjaka za međunarodne odnose i institucionalizovane pregovaračke platforme, je nešto što nas uvodi u realne opasnosti. Time je pregovarački proces, voljom Beograda, premešten u Belu kuću – čime je stvoren presedan za nastavak procesa na verovatno za nas najmanje povoljnom terenu, bez saveznika.

Na stranu i to što potpisani “sporazum” na vanredno bizaran način kombinuje odnose Beograda i Prištine sa višedecenijskim problemima na Bliskom istoku, pravima globalne LGBT zajednice, američko-kineskim tehnološkim trvenjima, pitanjima suverenosti u izboru snabdevanja energentima – što pas s maslom ne bi pojeo.

Nekoliko tačaka tog “sporazuma” su direktno štetne po naše nacionalne interese, na više nivoa.

Recimo, Priština se obavezala da godinu dana neće aplicirati za članstvo u međunarodnim organizacijama. To samo po sebi ne bi bilo loše, da se Beograd nije obavezao da prestane sa kampanjom otpriznavanja i lobiranjem kod zemalja koje još uvek nisu priznale “Kosovo” da to i u budućnosti ne učine. Priština se dakle NIJE obavezala da širom sveta bilateralno ne lobira, A MI JESMO.

Vučić, Tramp i Hoti prilikom potpisivanja Sporazuma u Beloj kući – Foto: EPA-EFE/Anna Moneymaker

Za početak, “Kosovo” je dobilo priznanje Izraela, koji od jednostranog proglašenja nezavisnosti 2008 to nije uradio – kako to može biti u interesu Srbije? Da stvar bude bizarnija, Srbija po ovom sporazumu NAGRAĐUJE Izrael za kosovsko priznanje premeštanjem naše ambasade u Jerusalim – čime ćemo se pridružiti (uz novopriznato Kosovo) samo još SAD i Gvatemali! Da je Vučić u delegaciji sa sobom imao nekog diplomatu, taj bi ga upozorio da je i dalje na snazi rezolucija Saveta bezbednosti 478 iz 1980, koja poziva sve države članice UN da povuku svoje ambasade iz Jerusalima. To je u najmanju ruku kontraverzan potez za zemlju koja insistira na poštovanju neke druge rezolucije SB UN, npr. 1244. Kao i pristajanje na sveobuhvatnu dezignaciju Hizbolaha kao terorističke organizacije (dakle izjednačavanje njegovog političkog i vojnog krila), ovo je direktan prst u oko velikom broju međunarodnih aktera sa kojima imamo izuzetno važne odnose – celoj EU, Rusiji i Kini, na primer.

Normalizacija životnih prilika u regionu, uključujući ekonomske odnose Beograda i Prištine, je plemeniti cilj kojem treba težiti u interesu građana i budućih pokolenja.

Ali put za ostvarenje toga ne sme voditi preko diletantnskog gaženja nacionalnih interesa, stvaranja neprijatelja širom sveta i poniženja države i naroda.

Izvor: NSPM