Živadin Jovanović u jutarnjem programu TV „Hepi“

,,Predsednik Aleksandar Vučić je postupio dobro kada se na konferenciji za štampu sa visokim američkim diplomatskim predstavnikom Vesom Mičelom pozvao na Kumanovski sporazum kao dokaz da Priština nema pravo da formira svoju vojsku jer na Kosovu može biti prisutan samo KFOR. Bilo bi jako dobro da se svi naši zvaničnici i diplomate pozivaju na Rezoluciju SB UN 1244, Povelju UN i druge principe međunarodnih odnosa, na kojima počiva cela arhitektura međunarodnih odnosa u svetu“. Ovo je, pored ostalog, rekao Živadin Jovanović, učestvujući danas u ,,Jutarnjem programu“ televizije ,,Hepi“.

Jovanović smatra da nije sasvim jasno kakav je ,,paket“ Srbiji doneo pomoćnik američkog DS Ves Mičel. To jedino zna Predsednik Vučić. Uoči Mičelove posete Beogradu, ,,Večernje novosti“ su najavile ,,Vesov paket“ od 4 tačke: Prvo, da Zajednica srpskih opština (ZSO) dobije ,,unapređena“ ovlašćena i pojačane nadležnosti u zdravstvu, prosveti i kulturi; drugo, da će sprovođenje nadležnosti ZSO nadgledati potpredsednik prištinske Vlade iz redova Srba; treće, da Beograd treba da omogući ulazak Prištine u međunarodne organizacije, a pre svega u OUN; i četvrto, da se Srbiji garantuje prijem u EU, podrška SAD na međunarodnom planu i u ekonomskom razvoju. Sve ovo su poznate stare ,,ponude“, sa dosta „pojačivača ukusa“ i ,,konstruktivnih praznina“ – smatra Jovanović. Ves Mičel je demantovao najavljeni ,,paket“ kao špekulaciju. To, smatra Jovanović, ne znači da nekog ,,paketa“, uopšte nije bilo.

Imajući u vidu šta je rečeno na konferenciji za štampu predsednika Vučića i pomoćnika DS Vesa Mičela, kao i sve što je juče i danas ,,procurilo“ u medijima, Jovanović je rekao da mu se čini da je ,,Mičelov paket“ mnogo teži i ,,bogatiji“ od najavljenog. Po Jovanoviću, ,,Mičelov paket“ sadrži:

Prvo, traženje saglasnosti Srbije za članstvo Prištine u UN jer je to uslov međunarodnog subjektiviteta i priznanje nove države;

Drugo, formiranje vojske Prištine protiv čega niko nema prava veta;

Treće, SAD vidi Srbiju unutar EU, ali i u ,,Evroatlantskim intergacijama“, što u prevodu znači – članstvo Srbije u NATO.

Četvrto, od Srbije se očekuje napuštanje politike vojne neutralnosti;

Peto, udaljavanje Srbije od Rusije, a to predpostavlja niz konkretnih poteza;

Šesto, ,,unapređene nadležnosti“ ZSO, što je reciklirana stara ,,ponuda“, koju je Srbija skupo ,,platila“ pre pet godina kada je tzv. Briselskim sporazumom prihvatila povlačenje svojih državnih institucija sa Severa Pokrajine. ZSO, kolikogod predstavljala potencijalni dobitak za Srebe u Pokrajini, ne sme da bude prihvaćena kao zamena za status Kosova i Metohije kakav je utvrđen Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244;

Sedmo, direktno uključivanja SAD u pregovarački proces u Briselu, kao izraz nezadovoljstva dosadašnjim tokom procesa, pa i uloge EU;

Osmo, SAD očekuju da Srbija utiče na Republiku Srpsku, kako bi odustala od protivljenja ,,Mapi puta“ za članstvo BiH u NATO-u;

Deveto, ,,širi dogovor“ o svemu pokrenutom postići do kraja 2018, a ne do kraja 2019, kako su bar do sada nagoveštavali visoki predstavnici EU;

Deseto, za saradnju i isporuke Srbije po svim navedenim zahtevima, SAD obećavaju svoju i međunarodnu podršku na evropskom putu, naravno, uz ispunjavanje reformi, podršku ekonomskom razvoju, ohrabrivanje američkih i drugih investicija, veće zapošljavanje, plate i čitavu listu svega lepog što se kolokvijalno zove – bolji život.

Jovanović smatra da američki zahtevi i akcije na Balkanu i prema Srbiji ne mogu da se razumeju drugačije nego kao deo geopolitičke ekspanzije na Istok i direktne konfrontacije sa Rusijom. Ta konfrontacija se pojačava, ona objašnjava i poreklo rastućih američkih pritisaka na Srbiju.

Deo američke strategije, koja je obelodanjena na samitu NATO aprila 1999. godine u Vašingtonu, jeste – manja Srbija i slabljenje srpskog naroda kao političkog faktora na Balkanu. Zato, nije slučajno što sa turnejom Vesa Mičela na Balkanu, koincidira izjava komandanta NATO za Evropu, generala Kertisa Skaparotija u Američkom Kongresu – da su Srbija i srpski narod najveći problem na Balkanu.

Na upadicu voditelja da je Zapad uvek podržavao srpske protivnike, a da se ne seća podrške Srbiji, Jovanović je rekao da bi za Srbiju bila ogromna pozitivna promena kada bi Zapad, kako se to kaže, bio bar «statusno neutralan». Pomenuo je podršku Kine koja maja 1992. godine nije glasala za sankcije protiv ondašnje Jugoslavije. On je mišljenja da se politika SAD ne menja sa promenama administracija zato što su oni koji, zaista, odlučuju uglavnom uvek isti, a to su – vojno-industrijski kompleks, Volstrit, bezbednosne strukture i razni vašingtonski lobiji. Stanovnici Bele kuće balansiraju kao na žici nastojeći da nađu i zastupaju rezultantu interesa tih moćnih lobija. Glavni uticaj na politiku SAD već duže vremena vrši vojno-industrijski kompleks koji ocenjuje da mu je u interesu globalno zaoštravanje.

Podsećajući na antologijsko pitanje slavnog srpskog istoričara, akademika Čedomira Popova prilikom svedočenja u postupku protiv pokojnog Slobodana Miloševića u Haškom tribunalu: Gospodo, recite koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika, Jovanović je, rekao da bi, imajući u vidu šta se sve od Srbije danas zahteva, a šta joj se obećava za pristastanak na otimanje Kosova i Metohije, to pitanje preformulisao tako da glasi: Gospodo, recite koliko Srbija treba da bude mala da bi se u njoj živelo bolje?

On je podsetio na američku ocenu da se Srbija nalazi na liniji vatre i naglasio da je to takođe odraz rastuće konfrontacije SAD prema Rusiji. Što se Srbije tiče, ona je uvek bila protiv požara i mahanja vatrom, zalagala se i nastavlja da se bori za mir kako na Balkanu tako i u Evropi i svetu. Mir i razvoj a ne vatre su trajno opredeljenje i interes Srbije. Za takvu politiku, rekao je Jovanović, Srbija treba da se bori na širem evropskom i svetskom planu, da traži podršku od zemalja kao što su Rusija, Kina, Indija, Brazil, Južna Afrika da ne odustaje od neutralnosti.Takva politika je srpska tradicija i srpsko opredeljenje danas. On je podsetio da su pregovori za okončanje agresije NATO, tog prvog rata u Evropi posle Drugog svetskog rata, vođeni pod bombama i raketama, bili teški ali sveobuhvatni i po sadržaju i po učesnicima. I pored svih neoprostivih grešaka bivšeg ruskog predsednika Jeljcina, Rusija je u tim pregovorima imala nezamenljivu ulogu. Konačno, oružana agresija je zaustavljena. Tadašnji paket o miru, u čijem definisanju su učestvovale najveće sile toga doba, članice Kontakt grupe, člčanice G-8, lideri SAD, Rusije, Nemačke, Velike Britanije, Francuske, Italije i drugi, sve stalne članice SB UN, EU i drugi, obuhvata:

Prvo, Sporazum Milošević-Ahtisari-Černomirdin od 3. juna 1999. godine, koji je prihvatila Narodna skupština Srbije;

Drugo, Vojno-tehnički sporazum, poznat kao Kumanovski sporazum, zaključen 9. juna 1999. godine, u Kumanovu;

Treće, Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244 od 10. juna 1999. godine.

Na taj način, tadašnjoj srpskoj i jugoslovenskoj Vladi garantovan je suverenitet i teritorijalni integritet zemlje, a status široke autonomije za Kosovo i Metohiju u okviru Srbije (SRJ). Ako je u uslovima piramidalno uređenog unipolarnog svetskog poretka, u kome su SAD bile bespogovorni zapovednik, naše tadašnje državno rukovodstvo dobilo garancije najdogovornijeg organa za mir i bezbednost na planeti – SB UN, kako onda objasniti očekivanje SAD da bi neko danas, u uslovima multipolarnog svetskog poretka i demokratskih tendencija u globalnim odnosima, mogao ići ispod tih garancija?

Jovanović je izrazio uverenje da se jedino u istom formatu u kome je postignut mir posle agresije NATO 1999., može doći do uravnoteženog kompromisnog i održivog rešenja za pitanje statusa Kosova i Metohije. To praktično znači, da u proces rešavanja treba da se uključi Savet bezbednosti, uključujući Rusiju i Kinu. Sve druge odluke, osim odluka SB UN, su neobaveznog, savetodavnog karaktera. Bez takvog principijelnog i pravno zasnovanog stava, naglasio je, teško je očekivati stabilnost i mir, olakšavanje položaja budućih generacija, a daleko je izvesnije gomilanja konfliktnog potencijala, tenzija i sukoba.

Ono čemu teže SAD i zapadni centri moći to je da Srbija danas – uprkos svim žrtvama i razaranjima kojima je bila izložena kršenjem elementarnih normi međunarodnih odnosa, nasuprot sporazumima i odlukama najodgovornijih međunarodnih organa – dobrovoljno prihvati kapitulaciju i otimanje dela neotuđive državne teritorije. Zapad je svestan da bez Srbije ne može iscrtati nove međunarodne granice, niti stvoriti novu državu na njenoj suverenoj teritoriji, bez njenog izričitog pristanka. Tek taj pristanak Srbije oslobađa Zapad bilo kakve odgovornosti, oslobađa Evropsku uniju velikog bremena unutrašnjeg nejedinstva i olakšava vojnu ekspanziju NATO na Istok. Otuda svi pritisce, pretnje i ucene.

Odgovarajući na pitanje voditelja Milomira Marića o taktici nastupanja Zapada, Jovanović je rekao da Zapad ne menja svoju strategiju prema Balkanu i Srbiji, da se čuva direktnih i grubih zahteva. Kadgod nešto traže, radije će reći da oni „ohrabruju Srbiju“ da učini to i to i onda naređaju šta traže. Podseća na nedavnu izjavu nemačke kancelarke Angele Merkel u Berlinu topkom posete predsednika Aleksandra Vučića, kada je novinarima odgovorila da Srbija i Predsednik Vučić znaju šta treba da urade i da ona nema nameru da im savetuje, pogotovu, ne javno. To je puna istina, ističe Jovanović – jer sve što Nemačka, saglasno svojim geopolitičkim iteresima, ima da kaže već su pre nje, precizno i javno rekli, sadašnji nemački ambasador u Beogradu Ditman, da Nemačka očekuje pristanak Srbije za članstvo Prištine u OUN, ministar Ditman, da Kosovo nikada više neće biti deo Srbije, nemački parlamentarci sa poznatom listom svojih, gotovo ultimativnih zahteva, kao i prethodni nemački ambasadori Hassel i Cobel, da je bolje da se Srbija odrekne Kosova jer će bez toga biti suočena sa zahtevima za otcepljenje Vojvodine, Sandžaka. Itd. Zaista, šta je posle svega toga ostalo nejasno Srbiji i njenom predsedniku Vučiću da bi Merkelova trebalo traži ili objašnjava!?

Zna se da Zapad do sada nije ispunio nikakva obećanja ili pravne obaveze prema Srbiji, ni iz rezolucije SB UN 1244, ni iz tzv. Briselskog sporazuma – podseća Jovanović i pita: Na osnovu čega Srbija danas treba da poveruje u nova obećanja, u nove pravne obaveze drugih strana, kolikogod ih bilo?

Na kraju, Jovanović je primetio da je Ves Mičel krenuo na turneju po Balkanu po ovlašćenju i instrukcijama jednog šefa – Reksa Tilersona, ali već prvog dana posete Beogradu u Vašingtopnu je dobio novog šefa – Majka Pompeja, kome će podneti izveštaj o rezultatima turneje i svoje preporuke. Da mu neće biti sasvim jednostavno, možda pokazuje i detalj da je na konferenciji za štampu pročitao unapred pripremljenu i verovatno unapred usaglašenu izjavu, što je legitimno, ali i detalj koji se retko uočava kada je reč o obraćanjima američkih predstavnika medijima.

Ako je tačno, kako je i sam Mičel izjavio u Beogradu, da se američka politika prema Balkanu i Srbiji neće menjati, može se pretpostaviti da će se novi šef Stejt departmenta, bar u stilu, ako ne u sadržini, razlikovati od svog prethodnika. Na bolje ili na lošije, ostaje da se vidi.

Izvor: TV Hepi