Судар империја (4) – о идеји Свете Русије

Линкови претходних делова: први, други, трећи.

„Руска идеја − то је оцрковљење. Зато што се без препорода душе Отаџбина неће препородити.
Нису виле и страни аутомобили донели славу Русији, већ руска православна душа која је,
сабравши раздробљене земље, саздала величанствено духовно богатство. А без душе свако тело је мртво.
Колико год га мазали руменилом и китили цвећем, покојник је покојник.“

Јеромонах Роман (Матјушин)

Научна методологија и богословска методологија анализе друштвених процеса често се налазе у сукобу, између њих постоји својеврстан јаз, тешко премостив. Полазећи од те чињенице покушаћу да отворим дискусију у правцу појединих друштвених законитости који се не косе са хришћанским схватањем отворености историје. Као што скреће пажњу Ранко Гојковић, поводом историјске судбине Светог цара Николаја Другог Романова и царевића Алексеја: „Из Библије знамо за примере кад искрено покајање одвраћа гнев Господњи и да је у руском народу заживело покајање на које су позивали свети Теофан Затворник и Јован Кроштански, нашло би се лека и за болест царевића и била би избегнута мартиријска историја руског народа у 20. веку.” ^[1]

Покушаћу стога да укажем на евентуална решења у оквиру искуства свештене историје, односно источнохришћанског дискурса, онако како се оно одражава на земље такозваног византијског комонвелта, јер је, следећи Аристотела, јасно да методологија мора одговарати предмету истраживања. Историја Руса је особена те се на њу не могу применити западни критеријуми, који је по инерцији стављају у форму својеврсне аутократије, оријенталног деспотизма и сличних оптужујућих оцена, превиђајући (не)свесно природан ток централизације њене власти и заштиту државе као виши духовни смисао ка коме тежи већина руских владара.

Црквена империја

Са српске црквено-правне тачке гледишта, темељ православне државотворне мисли се налази у грчким номоканонима који ће своју „пречишћену” верзију добити у Законоправилу Светог Саве, а завршну улогу у Душановом законику. У руској историји ова два законика послужиће као један од темеља закона Руске православне цркве, а преко Цркве ка држави и народу као спроводнику идеје вишег Царства, ка коме се тежи и служи. „Упоредна анализа појединих прописа Душановог законика са прописима Судебника од 1497. године, Судебника од 1550. године и Саборног уложениа од 1649. године, показује да између српског и руског средњовековног права постоје значајне сличности, иако се ради о временски међусобно удаљеним правним споменицима, насталим у државама које су се развијале у другачијим историјским условима.” ^[2]

Разлог за то проф. др Зоран Чворовић налази у заједничком правном узору – византијском и у заједничком словенском обичајно-правном наслеђу. Посебно је интересантно Чворовићево разматрање заштите државе у српској и руској држави поводом заклетви верности кнезу, односно цару: „Византијска идеја једнакости пред законом, независно од друштвеног статуса појединца, показала се у Московској Русији толико укорењеном да ни под притиском окупације феудалне Пољске судска надлежност Бојарске думе за политичке деликте није могла да се преобрази у ексклузивну сталешку привилегију бојарског реда.” ^[3]

Пошто црквено право није моја превасходна делатност, ја ћу разматрање могућег пројекта за консолидовање руског друштва потражити на светосавском трагу, али и трагу духовно-друштвених истраживања руских и српских друштвених мислилаца у оквиру тема којим се бавим у књизи у настајању Руско питање на прелому епоха.

Русија је рањива и нестабилна само онда када изгуби смисао свог постојања, када се отргне од свог изворног надвременог назначења оне која држи свет (катехон) да не потоне у бездан и бесмисао, а то значи да у моменту када изађе из свог културно-цивилизацијског кода неминовно долази до распада основа њене државности: „Принципи који леже у народу једног културно-историјског типа могу бити деформисани, уништени, али не могу бити замењени принципима који припадају другом културно-историјском типу, сем тако да се уништи народ, тј. да се тај народ од самосталног историјског делатника претвори у етнички материјал који треба да уђе у састав нове народности која се формира.” ^[4]

Ово је основна теза мог рада: установљавање на који начин, у тренутним околностима, може доћи до васпостављања државног модела/пројекта/стратегије која ће бити у стању да Русију врати у своје „природно лежиште” и неутралише утицај концептуалних вируса западне матрице који поништавају или, на дуге стазе, као црви разарају руски цивилизацијски код. А као друга теза намеће се детектовање унутрашњих процеса који су довели до тога да Русија прихвати политониме и од стране непријатеља пројектовану политичку стварност. „’Украјина’ се рађала, али она никада не би настала у Кијеву да није било и Варшаве, али и Москве.” ^[5] С тим у вези, даље се отвара питање до које мјере су процеси западњачења света захватили руско биће. Да ли је оно зашло у дубље сфере духа и нагризло корен? Да ли је слом СССР-а довео до вестернизације огромног простора или је СССР био неуспешан пројекат одбране, не војно, већ културно-цивилизацијски неодржив пројекат?

Сада је јасно, с ове тачке мета-историјског погледа, да је било могуће преусмерити унутрашње снаге и дух црвене империје ка старом/новом обрасцу државног устројства, искористивши социјални капацитет који се створио, но геополитичка катастрофа се десила и лекција рушења СССР-а мора бити пажљиво изучена, а њени доприноси руској државности уважени.

Руска мисао

Да се вратим на основну мисао о „природном лежишту” руске државности, од којих образовање чини један од темеља. Од пресудне важности се чини одвајање псеудонауке од истинског научног сазнања, те је стога неопходно западне мислиоце (и западноцентричне мислиоце унутар руске сфере мисли) и њихова дела превести на језик чињеница, који је у стању да разликује пропаганду од стварности, почевши од Хакслија, преко Орвела па све до Хантигтона и Бжежинског. Дакле, као први елеменат стварања новог/старог образовног процеса, који чини основни темељ сваке јаке државе, уз отклон од болоњизације науке, јавља се и отклон од пропагандне ноте западне друштвене мисли и наметања размишљања која нису иманентна руској мисли. Но ни случајно се не сме ићи ка забрани изучавања тих дела (што се показало контрапродуктивно у свим фазама руске државности), већ ка васпостављању одређеног модела у којем би се тачно ишчитавали и тумачили мислиоци и стратези западне мисли, рангирајући их од истински научних ка квазинаучним, јер, стара је истина, непријатељ се мора познавати да би се победио.

С тим у вези, као друга делатност намеће се потреба стварања нове науке која ће бити кадра да одговори изазовима новог доба. „Русија обавезује политичку теорију да суштински преобразује своју методологију, јер не може објаснити и разумети њену политичку историју. Најновије искуство показује да се западне установе и појмовни модели не могу механички преносити на руско тло. Методолошка основа савремене западне политичке теорије размене са просвјетитељским ликом ‘разумног егоисте’, која рационалистички упрошћава, своди сложену људску личност на биће које свјесно остварује своје материјалне и друге интересе. Политичко се схвата као судар личних и групних интереса.” ^[6] Дакле, интерес се намеће као својеврсан култ ка коме треба сви да теже и због чега је потребно жртвовати вековне вредности и постулате, а то се коси са основним творачким принципима руске државности − саборности, заветности и „монархистичкој свести народа” (Иван Солоњевич).

По оцјени А. И. Фурсова, тренутно се налазимо у тачки полифуркације и потребна нам је нова наука о друштву, јер стара наука, која се формирала средином 19. века, одлази у прошлост. Она је одражавала реалност буржоаског друштва, а сада ишчезавају објекти због којих је формирана социологија, политикологија. Потребно је створити принципијелно нову науку, „јер ко први створи ту науку имаће шансе да освоји XXI век.” ^[7] Та наука не сме да се одваја од онога што је у њеном темељу још од источноромејске традиције – укорењеност њене тежње у есхатону, у свести да је живот служење Богу и отачаству, те да „постоје надвремена вечност и свагдашњост и да историја постаје стварна зато што се сједињује са есхатологијом” (Манзаридис).

У свим средњовековним списима источноромејске хришћанске традиције служење Богу и владару сматрало се привилегијом и чашћу, а издајство највећим преступом. Стога је неопходно вратити се вертикали мисли која повезује све фазе руске државности, а то је духовни фундамент створен у Руса, на коме је и саздана централизована власт Москве или, речено у библијском духу, у време оно када је донесен зборник закона Судбеник, симбол двоглавог орала на државном печату и саздана свест о Москви као Трећем Риму. Приликом састављања руског Хронографа (свода светске историје) московски цар је „преко више симболичких равни на себе преузео улогу наследника Византије.” ^[8]

Како вековну науку/мисао/смисао учинити проходном, питком и привлачном младом човеку? Како да дух вечно живе речи и смисла нађе свој пут до младог човека и подупре државотворну свест младог нараштаја као залог руске државности?

Потребни су нови интерпретативни модели у којима ће се „сипати” старо (са)знање: савремени у изразу, а древни у духу. Ти обрасци морају одговарати духу времена, бити кадри да се носе са изазовима био-еко-техно фашизма (термин А. И. Фурсова), идеологијом напретка, либералног хедонизма и конзумеризма, но они морају стајати на трагу Русије, која нуди преображај и просветљење, свест да је свако поколење део истог низа, настављач дела предака, отаца истинског Отачаства: „Идеал православља није прогрес, већ преображење.” ^[9]

Интегритет језика

Свест о припадности посебној цивилизацији, о посебном културном коду и мисији, деци треба да се на одговарајући начин пренесе још у раном добу, али не пропагирајући већ подучавајући, учећи друге − бдети над собом (деца највише уче на примеру). Посебно је значајно развијање свести о значају матерњег језика и језика на којем су говорили преци, који одлеже као ехо, спаја векове и собом доноси дубљи смисао оплемењене речи. Пошто се и у руском и у српском случају десило најприје религијско, а потом лингвистичко одвајање некада заједничког националног бића, потребно је вратити се на извор проблема, на узрок раздвајања, брижљиво разликујући оно што је наметнуто споља, а што је производ одрицања од другости некада заједничког рода, сабраног у најприје духовно обједињавајућу територију некадашње Русије.

Јасно је да ће свако васпостављање целовитости историјске руске земље и државности, односно решење Руског питања, као основни постулат имати надилажење историјског редукционизма и непрестано обнављање „заједничког језика” са обичним народом. Основни принцип стабилног државног пројекта је да он увек тврдо пребива у реалности. У руској историји неколико пута се десило отуђење владајућег слоја од народа језиком (Пушкинова Татјана се с муком изражавала на матерњем језику), културом, па и гардеробом, те се та појава мора анализирати и предупредити.

Питање руског језика, као и српског, те питање одабира ћириличног или латиничног писма и начина њихове употребе, није само нека успутна проблематика. У контексту свих дешавања у 19, 20. и 21. веку показује се да борба за изворни српски/руски језик (ситуација је идентична и у српском и у руском корпусу) и ћирилицу као наше идентитетско писмо представља темељ борбе за опстанак аутохтоне културе и традиције: „Стога је борба за интегритет српског (руског) језика и борба за простор, за територију.” [10]

Цивилизацијски код

У свјетско-историјском сукобу Истока и Запада, руска месијанска идеја заштитнице православља данас је проширена свешћу велике већине света да Русија стоји на позицији заштитнице културне разноликости света, заштитнице обесправљених, али духом богатих источних цивилизација. Њих је Запад у свом атлантистичком глобалистичком пројекту свео на објекат деструкције. Данас говорити о идеологији значи говорити о древној руској стази која је обнародована у свјетским размерама када је почетком новембра 2022. године Владимир Владимирович потписао указ којим се одобрава државна политика чији је циљ очување и консолидација руских духовних и моралних вредности.

Све вредности и идеали представљени у овом документу (живот, достојанство, људска права и слободе, патриотизам, грађанство, служба отаџбини и одговорност за њену судбину, високи морални идеали, снажна породица, креативни рад, приоритет духовног над материјалним, хуманизам, милост, правда, колективизам, узајамно помагање и поштовање, историјско сећање, генерацијски континуитет, јединство народа Русије) налазе се и у темељима древне Русије и део су руског цивилизацијског кода и, како истиче Ранко Гојковић [11], део су промислитељске улоге православља као творачког елемента руске државности. Да би те идеје поново, у великом обиму, заживеле у руској цивилизацији-држави потребно је укључити их како у друштвене тако и културне процесе, са свешћу о достигнућима древне Русије и величанственог наслеђа великих словенофила који су управо православље ставили као језгро руске цивилизације и руске идеологије.

Као што историја не познаје светију династију од Немањића, који се налазе на зидовима руских храмова унутар Кремља, тако свет не памти такву мудрост као у руским настављачима древне мисли Русије у доба словенофила: у размаку од неких пола века пројавила се „експлозија” громадног интелектуално-духовног потенцијала. Практично се као „идејни словенофили” сврставају  и творац теорије о цивилизацијама Данилевски, али и идеолози руског монархизма Победоносцев, Леонтјев и Тихомиров, те великани златног века руске књижевности Пушкин, Гогољ и Достојевски. Посебно мјесто припада неправедно запостављеном мислиоцу Николају Фјодоровичу Фјодорову, који борбу Истока и Запад сагледава још од Персијских ратова и који већ тада јасно сагледава светско-историјско кретање руског народа „који номадске народе претвара у мирне земљораднике” [12]. Ту је накупљено толико и мудрости, и духовности, и врхунског научног, књижевног и религиозног рада, уистину мислилаца-гиганата, да је немогуће изван тога трагати за неком другом идеологијом Русије. Евроазијство заслужује поштовање и темељно разматрање, али је ипак на нижем духовном нивоу у односу на словенофиле и у себи носи и заметак својеврсне духовне опасности по даљу судбину Русије.

Сматрајући да форму којом ће ове идеје заживети тек треба изнедрити и да ће пуни одговор на ово питање тек уследити, на крају рада ћу поновити једно од питања из текста: како да дух вечно живе речи и смисла нађе свој пут до младог човека и подупре државотворну свест нараштаја који долази и који је залог руске државности?

К Р А Ј

Излагање ауторке „Света Русија као темељ руске државности“ на научној конференцији „Традиционалне духовно-моралне вредности“ у руској философији права и домаћој правној науци 12. 01. 2023.

Конференција је одржана у организацији Катедре државно-конфесионалних односа Донске духовне семинарије и Катедре теорије и историје државе и права Правног факултета Јужног федералног универзитета.

__________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[1] „Свети цар“, предговор Р. Гојковић, Препород Русије почео је канонизацијом светих царских мученика, с.9.

[2] З. Чворовић, „Душанов законик у руском огледалу“, с.145.

[3] Исто, с. 57.

[4] Николај. Ј. Данилевски, „Русија и Европа“, с. 111.

[5] Дарко. Р. Ђого „Русь“, с.317.

[6] Б. Куљанин, „Русија и евроазијска идеја“, с. 110.

[7] https://standard.rs/2022/11/08/ruski-revans-borba-za-buducnost-4/

[8] М. Јовановић, „Срби и Руси 12-21. век (историја односа),с.50.

[9] Иларион Троицкий, «Преображение души», Институт русской цивилизациии, Москва, 2012, с.12.

[10] https://stanjestvari.com/2017/03/02/borba-za-srpski-jezik/

[11] https://www.youtube.com/watch?app=desktop&v=TnAwHpt7noI

[12] Бранимир Куљанин, „Источно питање у руској мисли 2“, с. 169.

---

Извор: Нови Стандард