Ukrajinska šahovska tabla

U svojoj čuvenoj knjizi “Velika šahovska tabla” Zbignjev Bžežinski je odslikao geostrateške planove SAD po pitanju prekrajanja sveta. Posebno mesto u njoj zauzima rusko prostranstvo i upravo tada se prvi put čula poznata formulacija “Bez Ukrajine Rusija nikada neće postati velika država”. Današnji događaji u Ukrajini postaju materijalna potvrda te strateške postavke američkih vladajućih krugova. “Demokratski prevrat u Ukrajini” iza kojeg stoje specijalne službe SAD, Stejt Department, mediji i nevladine organizacije, predstavljaju deo šireg plana po pitanju istiskivanja Rusije iz tog životno važnog dela evropske teritorije i slabljenju njenog uticaja na toj teritoriji.

Iza naizgled haotičnih događaja ukrajinskog “Majdana” stoje dobro promišljeni i razrađeni načini dejstava koje su razradili američki stratezi. Da bi lakše shvatili kako to izgleda, možemo se poslužiti načinom koji je predložio Bžežinski – da predstavimo Ukrajinu u vidu šahovske table, sa figurama raspoređenim na njoj.

No, samo što počnemo da razmatramo raspored snaga na toj “tabli”, i nehotice se setimo procesa koji su proizašli u Srbiji sredinom devedesetih godina i koji se do današnjeg dana još nisu završili. Tu ima mnogo sličnosti.

Kao prvo, obe zemlje imaju pretežno pravoslavnu slovensku populaciju, što u očima Zapada određuje njihovu dubinsku orjentaciju prema Rusiji. Ta okolnost je u očima zapadnih stratega toliko “kriminalna” da su oni spremni da idu na ekstremne mere da bi se to iskorenilo. Oni su to u Srbiji već demonstrirali. Na redu je Ukrajina.

Kao drugo, u obe zemlje postoji agresivni inoslavni element koji Zapad koristi za svoje ciljeve. U Srbiji su to kosovski muslimanski nacionalisti, u Ukrajini – unijati Zapadne Ukrajine i raskolnici filaterovske “crkve”.

Podela Srbije ostvarena je po etničkim i verskim osnovama putem krvavog otcepljenja Kosova i Metohije po scenariju SAD i NATO.

Sada se senka podele nadvila nad Ukrajinom i ona je inicirana od strane nacional-fašista Zapadne Ukrajine, koje su uzeli u zaštitu isti ti lutkovodci. Nastupi unijatskih popova na strani nacionalista i provociranje kanonske pravoslavne Crkve, predstavljaju ozbiljan faktor u razvoju tog konflikta.

Na šahovskoj tabli Ukrajine glavnu figuru crnih predstavlja upravo zverski “zapadnjački” nacionalizam, potkrepljen unijatskim “duhovnicima”.

Nacional-fašisti prvi padaju u oči, jer bez njih ne bio moguć državni prevrat. Njihove bojeve strukture postale su detonatori meteža u Kijevu i regionalnim gradovima zapadne Ukrajine. No, isto tako ni oni ne bi mogli dostići svoje ciljeve da nije bilo pokroviteljstva SAD. Doturanje avionima gotovine iz Amerike “borcima Majdana” i njihovo međunarodno-političko i informativno pokriće, dobro je demonstriralo tu vezu.

Organizovanje i finansiranje ukrajinskih naci-fašista nije pešak, nego dalekometna figura koja ubuduće mora još mnogo da odradi za nove gazde.

Sličnost sa Srbijom se ne ogleda samo u tome što su ekstremisti iskorišćeni za svrgavanje prethodne vlasti. Sada su oni postali stalni instrument zapadnih gazda i takođe će kontrolisati ponašanje nove vlasti.

Takvu polugu Zapada u Srbiji su predstavljali šiptarski ekstremisti, koji su ucenjivali Beograd daljim rasturanjem zemlje. U Ukrajini sličnu poziciju treba da zauzmu agresivne nacionalističke snage koje su na jaslama Vašingtona. Možda to neće biti partija, nego neka namerno sačuvana organizacija poput “Desnog sektora”. Ostajući marginalnom, ona može sebi priuštiti sve što joj je ugodno, pa tako i metežnu pobunu.

Drugu figuru crnih predstavlja raznobojna opozicija koju gazde užurbano konsoliduju. Sada se došljaci sa “Majdana” skupljaju u nekakvu vladu koja usled svoje nekompetentnosti ne bi mogla učiniti ni jedan razuman korak. No, to se od nje i ne traži. U takvim slučajevima u upravljanje se prvo uključuju pojedine ambasade, a zatim se priključuju ekipe “eksperata”.

Predsednički izbori predviđeni za 25. maj tekuće godine ništa novo neće doneti. Predstavnicima alternativnih (proruskih) snaga neće biti data šansa na izbor. Nove ešalone vlasti činiće isključivo adepti “zapadnog poretka” sa minimumom predstavnika drugačijeg mišljenja. Tehnologija formiranja takvih ešalona putem izbora odavno je razrađena i potrebno je samo osloboditi ruke “ekspertima”. Njima će takva sloboda ruku biti omogućena.

Treću figuru crnih čine kampanje za zastrašivanje protivnika prevrata. Sada počinje progon političara, funkcionera i saradnika specijalnih službi koji su se orjentisali na saradnju sa Rusijom. Pored toga, organizovaće se hajka na Janukoviča, isto kao u slučaju sa S. Miloševićem, koja mora da se završi karakterističnom odmazdom nad njim.

V. Janukovič, kao ni S. Milošević, nije bio proruski predsednik. No, njega je potrebno uloviti i raspeti zbog toga što je pokušao, makar i jalovo, da se odupre metežu. Obračun sa njim mora da zaplaši sve vođe na jugo-istoku Ukrajine koji su pomislili da se suprotstave “pobedničkom maršu demokratije” na njihovoj teritoriji.

Samo što je Moskvi upućen zahtev o ekstradiciji Janukoviča i to govori o ozbiljnosti namere organizatora da organizuju nasilje.

Smehotvorne optužbe da je V. Janukovič počinio genocid i da ga treba predati Međunarodnom krivičnom sudu, nesumnjivo potiču od Amerikanaca i predstavljaju samo kopiju nacrta optužnica pokrenutih protiv srpskih političara. Ovde treba podsetiti da se sramno suđenje srpskim rukovodiocima sprovodilo pod pratnjom protesta ljudi dobre volje u celom svetu, ali je to suđenje postiglo svoj cilj – srpski politički establišment je bio zaplašen i demoralisan.

Četvrtu figuru crnih predstavlja molbilizacija finansijskih resursa za pružanje pomoći Ukrajini kako bi se izbegla ekonomska katastrofa. Zapad će Ukrajini pružiti priliku da zakrpi zjapeće dužničke rupe. Ali to neće biti učinjeno odmah i biće učinjeno pod takvim uslovima da zemlja neće moći da počne da se oporavlja. Njena sudbina će biti slična sudbini Srbije koja postojano gubi tempo razvoja i životnog standarda, a društvena svest stanovništva je toliko potisnuta da nema ni govora o nekakvim protestima. Narod se hipnotiše šargarepom u vidu članstva u EU, koje će stići ko zna kada. Očigledno da analogan razvoj situacije treba očekivati i u Ukrajini.

Peta figura crnih predstavlja informativno zombiranje Ukrajinaca i kao posledica – prozapadno raspoloženje velikog segmenta ukrajinskog društva. Kao što to obično i biva u procesu “prinudne demokratizacije” u Ukrajini se već otpisuju mediji nelojalni novim gazdama i uskoro će se zemlja naći u uslovima potpunog informativnog ispiranja mozga.

Šesta (tiha) figura SAD predstavlja aktivno formiranje od strane američkih specijalnih službi, novih agentura za podršku, koje treba da pojačaju njihov uticaj u medijima, političkim partijama, upravnim organima i bezbednosnim strukturama.

U poziciji belih treba istaći sledeće figure:

Glavnu figuru predstavljaju jugo-istočne oblasti Ukrajine koje su se našle na raskrsnici. Većinsko ruskojezično stanovništvo koje živi u tim regionima ne očekuje ništa dobro ni u socijalno-ekonomskom ni u kulturno-jezičkom planu. “Partija Regiona” i katastrofalni rezultati vladavine Janukoviča su istovremeno razočarali ovu populaciju, ona ne želi da se vrati u prethodne okolnosti, a politička snaga koja bi mu pružila drugu alternativu ne postoji. Zbog toga je i bilo moguće određeno širenje uticaja “majdanskog meteža” i na tom delu zemlje. Ozbiljnog ujedinjenja protivnika “majdanskog meteža” zasad još nema. Legitimni predsednik Viktor Janukovič istupajući na konferenciji za štampu u Rostovu na Donu nije smatrao mogućim da se obrati stanovništvu tih oblasti sa pozivom da se podignu na protest protiv prevrata. Očigledno, to pokazuje ne samo političku nesolidnost predsednika, nego i nespremnost stanovništva tih oblasti da se aktiviraju u političkom delovanju. Možda je to privremena pojava koja će se u budućnosti promeniti. No, SAD koje su još nedavno računale na verovatnu mogućnost podele Ukrajine, uvidele su šansu da progutaju zemlju u celini. Zbog toga one danas aktivno ratuju za očuvanje njenog jedinstva. Treba očekivati da će u bliskoj budućnosti kako Brisel tako i Vašington aktivirati kontakte sa vlastima u regionu jugo-istočnih oblasti, da bi ih izveli na određeni nivo uzajamnog razumevanja.

Krim predstavlja belu figuru koja najviše zabrinjava Zapad.

Ovde je došlo do zaoštravanja situacije i narastanja realnih tendencija ka izolaciji. Krim je za SAD i NATO posebno važan i ponovo se javlja analogija sa Srbijom.

Jedan od ciljeva promovisanja nezavisnog Kosova predstavljalo je stvaranje strateške baze “Bondstil”, koja projektuje silu hiljade kilometara uokolo.

Ovladavanje Sevastopoljom bi bilo ništa manje grandiozan vojno-strateški zadatak, tako da bi u tom slučaju Crnomorsku flotu svakako zamenila grupacija američkih nosača aviona, koji bi takođe projektovali svoju silu stotinama kilometara uokolo.  A što je najvažnije – udarna moć Pentagona tada bi se suštinski približila strateškim ciljevima u Rusiji.

Zbog toga će u borbi za ovladavanje Krimom biti preduzeti najozbiljniji mogući napori. Sudeći po histeriji koju već raspiruju nove vlasti u Kijevu, Rusija će se suočiti sa hrpom najneverovatnijih optužbi, ispada i provokacija. Informacije o pripremanju provokacija od strane nacional-fašista već se umnožavaju i zbog toga je realna opasnost od pojave i širenja međunarodnog konflikta upravo povodom događaja na Krimu.

Sudeći po činjenici da se u Dumi pojavio zakonski projekat o pojednostavljenju dobijanja ruskog državljanstva građana Ukrajine i o olakšanju procesa prisajedinjenja Rusiji delova drugih država, a takođe i sudeći po tome što Moskva ne kritikuje nove vlasti na Krimu, a Predsednik Vladimir Putin dao nalog za pružanje humanitarne pomoći Krimu i MIP RF počinje sa izdavanjem ruskih pasoša borcima “Berkuta” – Rusija neće ostati ravnodušna prema dešavanjima na Krimu.

Treba posebno pomenuti i krimske Tatare koji su podržali novu vlast u Kijevu. Krimska Medžlisa ima tesne veze sa inostranim organizacijama koje se nalaze pod uticajem Brisela i Vašingtona. Zapad može pokušati da situaciju na Krimu dovede do eksplozivnog stanja. Šema je poznata i odavno razrađena: u muslimanski svet se protura vest da su “braća po veri” na Krimu podvrgnuta represijama. To će dati zamajac infiltraciji islamskih ekstremista na poluostrvo i kasnijem razvoju terorističke aktivnosti protiv vlasti i netatarskog stanovništva.

Koliko je verovatan takav razvoj situacije?

Sredinom devedesetih godina rukovodstvo Jugoslavije je smatralo preteranim upozorenja obaveštajne službe o opasnosti od pojave oružanih gerilskih formacija na teritoji Kosmeta.

Ta naivnost ih je skupo koštala.

Ukoliko se situacija na Krimu destabilizuje uz pomoć nacional-fašista i muslimanskih ekstremista, onda će se pojaviti mogućnost da se po kosovskom scenariju na poluostrvo uvuku “mirovni kontigenti”.

U slučaju neophodnosti, neće tražiti ni mandat od SB UN.

U rezultatu toga u Simferopolju se mogu pojaviti prozapadni političari i pojaviće se krimsko-tatarska autonomija, što će u korenu preokrenuti situaciju i omogućiti da se Krim stavi u službu NATO pakta.

Glavna prepreka takvom planu može biti Crnomorska flota i aktivna pozicija Moskve. I evo već autor “Velike šahovske table” sa stranica The Financial Times – a već emituje: “SAD moraju garantovati Rusiji da će nezavisna i teritorijalno celovita Ukrajina voditi nezavisnu politiku, poput na primer, Finske. Ova politika obuhvata dobrosusedske odnose sa formiranjem širokih ekonomskih odnosa sa Ukrajinom i EU, uzdržavanja ulaska u vojni savez koji bi Moskva ocenila kao neprijateljski prema sebi, ali koji bi raširio njenu vezanost za Evropu. No, da bi se uspostavila takva ravnoteža, Vašington mora da zadrži Moskvu od destabilizacije situacije u Ukrajini. Varijante takvog uticaja mogu varirati od jednostranih individualnih i međudržavnih finansijskih sankcija do preispitivanja statusa Rusije u Svetskoj trgovačkoj organizaciji, Svetskoj banci i Grupi 8”.

Drugim rečima, potrebno je Moskvi zavezati i ruke i noge ugovorima (čitaj obmanama) i pretnjama i sprečiti je na sve načine da zaštiti sopstvene nacionalne interese.

Odavno poznat metod. Pesme o tome “da nove demokratske države neće ući u NATO” Moskva je slušala još od vremena raspada Sovjetskog Saveza. Kako se to završilo – takođe je dobro poznato. A i pretnje da se “isteraju i kazne”, takođe nisu nove.

Nije se čula glavna stvar: namera da na miru ostave Ukrajinu i da joj se dozvoli da sopstvenim snagama rešava svoje probleme. Očigledno je američke lidere privuklo da igraju rizičnu partiju na “ukrajinskoj šahovskoj tabli”.

Oni bi morali da nauče da razlikuju rizik od avanture. Krim za Rusiju nije čak ni Sirija. To je nešto sasvim drugo.

Izvor: Fond Strateške Kulture