Spomenici okupacije u carstvu tuđih i sopstvenih laži

Posle viševekovnih progona, Srbi sa izbrisanim istorijskim pamćenjem polako se prikupljaju u svojoj prapostojbini, zapitani: šta smo to učinili da su se svi urotili protiv nas. Žive u carstvu obmana i laži, u kojem je najteže pitanje: zašto se i Srbi bore protiv Srba, kada je konačno postalo jasno: da nikome nije jasno šta se Srbima i njihovim bratstvima događa.

Nisu Srbi i Srbija samo svakovrsno neslobodni – oni su okupirani. Pukovnik u penziji Goran Jevtović, zamenik Načelnika kabineta Načelnika generalštava Vojske Jugoslavije i Vojske Srbije i Crne Gore, u feljtonu pod naslovom „Pod okupacijom u vlasti Nato (EU)“ je napisao: „Razvaljen je sistem odbrane, a sa njime i Vojska kao nosilac te ustavne obaveze. Ne postoje više teritorijalna podela i zone odgovornosti jedinica, baš kao što ne postoje sastavi strategijsko-operativnog nivoa (armije, korpusi, divizije), na srpskom (nekada jugoslovenskom) ratištu, odnosno vojištu, kojima se jedino mogao braniti teritorijalni suverenitet i celovitost zemlje, a u to računam i Kosovo i Metohiju. Raspolažemo brojčano malom, tzv. operativnom oružanom silom, koja ne može, budimo realni i ne zabijajmo glavu u pesak, u slučaju rata da odbrani ni samu sebe, a kamoli državu i narod“. Akademik Kosta Čavoški, koji je podržavao Srpsku radikalnu stranku i Srpsku naprednu stranku, kada su se borili za opstanak srpskog naroda, na redovnoj godišnjoj Skupštini Pokreta Dveri, održanoj u Beogradu, u amfiteatru Centra Sava, 13. decembra 2014, uz prisustvo više stotina delegata i gostiju, izjavio: „E, vidite, u ovom trenutku mi smo suočeni sa pogubnom činjenicom da su ove naše izdajničke vlasti prepustile Kosovo i Metohiju shudoj sudbini. Da su se odrekli od tog stožera naše duhovnosti i kulturno-istorijskog identiteta, da ne govorim – državnosti, i da su to zapravo prepustili jednoj tuđoj, samozvanoj, neprijateljskoj državi. To su učinili u Briselu sklapajući sporazume, to su učinili tako što su podigli pravu državnu granicu na prilazu Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija, i što naše sugrađane Srbe, i državljane – silom teraju da postanu državljani nama neprijateljske države… E, vidite zato ja govorim javno, mislim da to mora da se podvuče, da su oni koji to čine, a to su Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Ivica Dačić – VELEIZDAJNICI! I ONI ĆE JEDNOG DANA MORATI DA ODGOVARAJU, bilo pred ovim, bilo pred onim sudom, jer su TAKVA DELA NEOPROSTIVA – PRED OVIM NARODOM I PRED ISTORIJOM!“ Dr. Marko Jakšić: Vlast u Srbiji je ista kao ona „majdanska“ u Kijevu. Vidite da je sve ustrojeno na marionetskoj osnovi: od vlasti, pa do sudstva. Što se tiče odluke Ustavnog suda, očigledno je da on nije samostalan i da radi po diktatu vlasti, a još i više po diktatu zapadnih mentora. Osnovna logika kojom se okupatori rukovode liči na onu narodnu „da se Vlasi ne dosete“, što znači da pokušavaju da otmu Kosmet iz Srbije, a da sami Srbi to ne primete.

Najbolji dokaz da su Goran Jevtović, Kosta Čavoški i Marko Jakšić u pravu, odnosno da je Srbija okupirana zemlja, je svima poznata procedura uspostavljanja marionetske vlasti do 5. oktobra 2000.

Drugi dokaz su spomenici i nazivi ulica i bulevara po verovatno najstarijem gradu sveta – Beogradu. Spomenike grade i nazive ulicama daju pobednici. Najnoviji spomenik je ambasada SAD na Dedinju, a u nizu spomenika i dokaza da su Srbi pod vavilonsko-jezuitskom kontrolom su „Kuća cveća“ na Dedinju, Vinča zatrpana deponijom, Hram Svetog Save, Palata „Albanija“, Trg i spomenik Nikoli Pašiću, Spomenik neznanom junaku na Avali, TV toranj na Avali, Kip pobednika na Kalemegdanu, Bulevar Zorana Đinđića, Ambulanta Džordža Vašingtona, jedanaest ulica Maršala Tita, ulica Isaka Singera… Kriterijum za to koji spomenici predstavljaju oznaku okupatora potiče iz vremena kada su Srbi bili slobodni – pre 325. godine. Pri tome, prvi određujući stav je da bi slobodni Srbi svakako u Beogradu imali spomenik bogu Vidu (kad su se već izborili za Vidovdan). Podrazumeva se da je kriterijum univerzalan, jer kada se misli iz neke religije ili na osnovu nekog političkog projekta, sud o spomenicima bi mogao da bude drugačiji. Zar nije zanimljivo, što u Beogradu postoji spomenik Nikoli Pašiću, a ne postoji spomenik njegovom pretpostavljenom, kralju Aleksandru Karađorđeviću, čiji spomenik ne žele ni u njegovom rodnom Cetinju? Spomenici mnogo pokazuju.

Treći dokaz je predaja dokumenata iz arhiva dojučerašnjim neprijateljima. Nijedna slobodna zemlja na svetu ne daje svoja dokumenta, posebno sa nekim od stepena tajnosti. Nije lako doći ni do knjiga u bibliotekama i čitaonicama, a kamoli do dokumenata. Tu spada i prodaja artefakata i iskopina, koji treba da pomognu u odgonetanju istorije. Tu se uklapa ponašanje petooktobarskih administracija prema Narodnom muzeju u Beogradu i njegovim eksponatima, odnosno prema čuvanju i prodaji eksponata. Ništa manje vredan dokaz okupiranosti je pristajanje da se srpskom narodu otmu jezik i pismo i pristajanje da o sudbini jezika i pisma odlučuju nesrbi.

Četvrti dokaz je ponašanje administracije. Na primer, po završetku agresije na SRJ (prema demokratskom rečniku „vojne intervencije“) Slobodan Milošević je tvrdio da je pobedio NATO i tim povodom je instalirao „večnu vatru“ na Novom Beogradu. Da je bio u pravu „večna vatra“ bi gorela. Novoj vlasti, koja je primorana da sarađuje sa okupatorima, ne pada napamet da upali oganj, što je najbolji dokaz okupiranosti, budući da je „večni plamen“ simbol slobode. Nikada nije utvrđeno ko je, istog dana kada je gorela Skupština (5. oktobar 2000), demontirao i odneo četiri velika uređaja, od kojih je svaki koštao 60.000 evra. Nezvanično se govorilo da su završili u jednoj diskoteci u Budvi, ali čini se da se niko nije ni potrudio da ih potraži. Ubrzo je zgasnuo i večni plamen. Nije bilo više nikoga da puni rezervoar plinom, a vandali su se pobrinuli da to ne bude moguće čak i ukoliko to neko slučajno poželi – uništili su plinske instalacije. Konačno, uništen je i natpis na spomeniku. Obelisk danas stoji kao tamna silueta u tišini parka, zaboravljen i uništen.

Ta administracija je poslala u Hag svoje prethodnike i generale koji su branili SRJ od agresije – da im sudi agresor. A ponašanje administracije, koja ne može drugačije da radi nego onako kako joj se naredi, ilustruje i smrt general-potpukovnika Ljubiše Stojimirovića. Kada je umro i kada je sahranjen nijedno sredstvo javnog informisanja (štampa, radio i TV) nije objavilo vest o smrti. Dovoljno je da se zna da je general Stojimirović, bio izuzetan oficir, kojeg bi želela u svojim redovima svaka armija sveta. Bio je, pored ostalih dužnosti, komandant Gardijske brigade, komandant Korpusa specijalnih jedinica, načelnik Vojne akademije VJ, načelnik štaba Treće armije VJ, koja se na Kosovu i Metohiji suprotstavila NATO alijansi i predsednik Skupštine kluba generala i admirala Srbije. Odnos Srbije prema njegovoj smrti bio je krunska verifikacija okupiranosti i poraza.

Mnogi čitaoci će se zbog nedovoljne informisanosti iznenaditi stavom u vezi sa spomenicima i ulicama. Srbi će biti slobodan narod tek onog trenutka kada se bilo gde premesti ambasada SAD na Dedinju. Ta ambasada je simbol najnovije okupacije. Sve što se Srbiji i Srbima događa vezano je za vašingtonske odluke koje ona sprovodi i prenosi potčinjenoj vlasti Srbije. Samo svojom savršenom osionošću uspele je da se smesti uz srpske dvorove na Dedinju, najlepšem i najskupljem delu Beograda. Jer, samo tako narod može da shvati da je, zbog drskosti da se suprotstavi novom svetskom poretku, na savremen način nabijen na kolac. Kao što je rečeno, u nizu spomenika i dokaza da su Srbi pod vavilonsko-jezuitskom kontrolom je „Kuća cveća“ na Dedinju. Posle svega, niko ne zna da li je Josip Broz sahranjen u tom mauzoleju, niti da li je zaslužio da baš u Beogradu ima izdvojeni grob. Jedino je očigledno da iz nekome poznatih razloga nema petokraku na spomen obeležju, a ima mnogo dokaza da su mu Srbi smetali. Njegove republičke granice, ne dozvoljavanje da se Srbi posle Drugog svetskog rata vrate na Kosovo i Metohiju i stimulisanje rađanja Šćipetara, Srbi su platili krvlju i sada plaćaju cenu njegovih odluka. Da Vinča nije zatrpana navećom deponijom u Evropi, svet bi mogao da novim arheološkim zahvatima sazna mnogo više nego što zna o svom poreklu i Vinčanskom pismu i Vinčanskoj kulturi. Nekome ne odgovara da se sazna genealoška istina. Hram Svetog Save je najosetljivija tema. Kada se stavi nastranu ko je i kako gradio Hram, zašto se nedovoljno glasno čuju zvona izlivena od topova koji su korišćeni u ratu protiv Srba, od kakvog su materijala sagrađeni ulazni stubovi Hrama, šta se nalazi ispod Hrama, ostaju otvorena pitanja: da li su brojni Srbi stradali prilikom pokrštavanja u vreme Namanjića, koliko ih je prognano i okrutno ubijeno u ime Boga i kog Boga, ko je činio vlastelu i kakav su odnos imali prema narodu (sebri, meropsi, otroci) srpskom. Ukoliko je ubijeno više od deset, sto, hiljadu Srba, u ime bilo čega i bilo koga, onda se to zove zločin. Ne ubija se u ime Istine i Ljubavi, niti se zločinioci slave. Ako je sve bilo čisto u odnosu na narod srpski, autor se izvinjava i traži oproštaj od svih koji ga mogu dati. Ovo je tekst u ime Srba, a ne u ime hrišćanstva, pravoslavlja i svetosavlja. Dakle, tekst u ime čoveka i istine, baš zato što svet živi u dokazanoj laži.

Palata „Albanija“. Bilo je predloga da se ta „palata“ zove Kosovo i Metohija. Nije prihvaćeno, ali je manje logično da se posle svega zove „Palata Albanija“. Možda je ime promenjeno, a da građani Srbije ne znaju. Trg i spomenik Nikoli Pašiću. Dokazano je u „Bernskom procesu“ da je Nikola Pašić pokrao Srbe i pomoć upućenu ispaćenom narodu, a istoričari nikako da ustanove odgovornost Nikole Pašića za odluku koja je odvela u smrt više od šezdeset odsto srpskog muškog roda. Spomenik neznanom junaku na Avali, nastao je tako što je kralj Aleksandar Karađorđević obesno srušio srednjovekovni grad na rimskim temeljima Žrnov(an), po naređenju njegovog pretpostavljenog u masonskoj loži, Ivana Meštrovića. Kada je srušen simbol Beograda, TV toranj na Avali, Beograđani su to doživeli kao kosmički bol. Niko nije pitao narod šta bi želeo da bude na tom mestu. Mnogi ljudi imaju primedbu na njegov oblik koji podseća na džamiju. Kip pobednika na Kalemegdanu, urađen je pod uticajem masonerije, koju je predvodio Ivan Meštrović. Bulevar Zorana Đinđića, podseća sve ljude koji se osećaju neslobodnim posle „petooktobarske revolucije“ na čoveka koji je prizivao bombe i opamećivanje narod pomoću raketa. Ambulanta Džordža Vašingtona, je „biser“. Postavlja se pitanje čime Amerikanci zaslužuju da ih Srbi pamte. Jedanaest ulica Maršala Tita. Svaka čast nostalgiji, ali maršal Tito je zaslužio da ga Srbi što pre izbrišu iz sećanja. Ulica Isaka Singera… Kako su baš njega izabrali od svih književnika nobelovaca? Jeste vrhunski pisac, ali…

Oko Srbije su nikle nove nacionalne države. U njima ne samo da ne vladaju Srbi, nego se bore za opstanak, za goli život. Istovremeno, u Srbiji Srbi kao većinski narod imaju sve manje prava. Veća prava imaju nacionalne manjine, posebno Romi, i pripadnici LGBT populacije. Kada Srbi izađu na ulice, mediji i NVO ih nazivaju nacionalisti, klerofašisti, ekstremni desničari. Radio i TV ekipe im i ne prilaze. Tako je bilo, na primer, kada se obeležavaju godišnjice agresije na SR Jugoslaviju, ili kada podržavaju Srbe sa Kosova i Metohije. Čak i institucije koje nose naziv srpski, poput Srpske akedemije nauka i umetnosti i Matice srpske, ne pokušavaju da se izbore sa ugrožavanjem Srba. To se posebno odnosi na zaštitu pisma, jezika, istorije, tekovina, čoveka.

Nameti narodu su veći sada nego za vreme feudalne, kastinske Srbije i vladavine Turaka. Tada je bila poznata odomaćena pljačka naroda (naturalna dažbina) nazvana „desetak“ . Danas se, na primer, od građana u Republici Srpskoj za razne doprinose traži 76 maraka na svakih 500 maraka (podatke za Republiku Srbiju autor ne zna, jer se niko iz vlasti nije oglasio sa odgovarajućim podatkom). To znači da je namet veći od 15 odsto. Gde se deo demokratski napredak?

Najveća pretnja običnom Beograđaninu je „Beograd na vodi“. Kao što su sebri, meropsi i otroci kulučili gradeći dvorce i manastire, a u njih nisu smeli da uđu. Tako će „Beograd na Savi“ koristiti samo bogataši iz celog sveta (na primer kuvajtski emiri) i uživati u pozorištima, salama za ples i kafićima, a Beograđani će posmatrati kako im se urušavaju fasade, kanalizacija, terase, balkoni, dvorišta… Stari Beograd je i sada truo, a do tada će biti u još jadnijem stanju. Imućni ne bi to bili, kada bi bili daroljubivi, čovekoljubivi, samilosni i velikodušni.

Tu su Srbi i Srbija. A kako su vavilonski jezuiti obezbedili najnoviju marionetsku vlast u Srbiji? Iako su retki ljudi koji ne znaju da su istina i sloboda neprikosnoveni ciljevi svakog čoveka i čovečanstva, marionete uvedene u državnu administraciju su svojim (ne)činjenjem poništili uslove za opstanak Srbije, a posebno Srba u Srbiji. Javna je tajna da je bivši američki komandos iz Vijetnama i vojni obaveštajac sa diplomatskim imunitetom u Burmi, operativac raznih specijalnih ratova i hladnog rata, pukovnik Robert Helvi učestvovao početkom 2000-te u budimpeštanskom hotelu „Hilton“ u obuci 12 „srpskih“ regruta iz grupe „Otpor“. Kada je reč o organizacijama sličnim „Otporu“, treba se podsetiti sadržaja Direktive 20/1 iz 1948. godine u kojoj je pisalo da će se oslanjati na istomišljenike. Našli su ih. Reč je o prozapadno orijentisanim ljudima, kojima je mamonizovani Zapad uzor u svakom smislu.

Zadatak „petooktobaraca“ je bio uklanjanje odjednom neposlušnog Slobodana Miloševića i njegova zamena globalistički orijentisanom garniturom. Jedan od prvih i najrevnosnijih studenata pukovnika Helvija bio je Srđa Popović. Srđa je zajedno sa Zoranom Đinđićem pozivao SAD i NATO da bombarduju Srbiju „sve dok se srpski narod ne dozove pameti“. Polaznicima kurseva u Budimpešti preporučene su meke, plišane „gandijevske metode“. Podučavani su kako da pasivnim fizičkim otporom i izazivanjem „nenasilnih“ nereda (bukom i fizičkom opstrukcijom), prekidaju režimske manifestacije, ometaju tribine, govore, provociraju policiju na nasilje, a potom dokumentuju i publikuju u medijima to nasilje, radi stvaranja anti-režimskog osećanja. Spontana petooktobarska demonstracija koštala je administraciju Bila Klintona 25 miliona dolara.

Naravno, američki uticaj nije završen mandatom Bila Klintona. Tamo se menjaju predsednici, ali koncept nikada. Na osnovu tog koncepta, zvao se on „američki san“ ili „američki način života“, svejedno je, postaju ljudi poput revnosnog Amerikanca Džozefa. Boris Konstantinovič (Saratov) Rakitin imao je iskustvo sa jednim Džozefom, kada je bio u ulozi ruskog mirotvorca: „Džozef me je jednom prilikom sav uzbuđen upitao: ‘Kako možemo pomoći gospodinu Jeljcinu?’ Ja sam se zapanjimo: ‘Ko to mi? Ti ija?’ ‘Mi – to je Amerika – glasio je njegov odgovor’. Posle smo tog Amerikanca videli u uniformi majora armije SAD“.

Kako izgleda američki uticaj, najbolje se može saznati u ambasadi SAD, na osnovu zvaničnih informacija i informacija koje ponekad (ne)namerno „procure“ u sredstva javnog informisanja. Tako je objavljeno, da je u toku posete američkoj ambasadi u Beogradu, u razgovoru sa otpravnicom ambasade Dženifer Braš, gradonačelnik Beograda i čelnik Demokratske stranke kritikovao ambasadora Ruske Federacije Aleksandra Vasiljeviča Konuzina. Zatim da je Đilas optužio SAD i EU da nisu dovoljno pritisli SNS da se otvoreno izjasni da se zalaže za hapšenje generala Mladića, saradnju sa Haškim tribunalom i da se odriče Kosova.

Iako sve liči na kraj jednog naroda, čini se da je došao istorijski trenutak od kojeg se sve ponovo menja. Na potezu su Rusi, koji treba da dokažu svetu da su sposobni da odbrane sebe, u ime celog ljudskog roda. Ukoliko u tome uspeju, onda nisu bila zaludna sva stradanja srpskog (na)roda i sva suprotstavljanja zlu kroz vekovima dugu istoriju, posebno od, po svemu sudeći, presudne 325. godine.

Izvor: Vaseljenska TV