Kosovo između defetizma i tihe predaje

Jedna izjava o Kosovu predsednika SANU, akademika Vladimira Kostića, već danima ne prestaje da bude centralna tema srpskih medija. Tome je svakako doprinelo otvoreno pismo kojim više od devedeset uglednih srpskih akademika, profesora univerziteta, naučnih istraživača, književnika i novinara traži Kostićevu ostavku zbog toga što je „nastupajući u svojstvu predsednika SANU, čime je zloupotrebio funkciju, prof. dr Vladimir Kostić više puta do sada, neposredno ili posredno, predlagao da se prihvati protivpravna odluka albanskih političkih predstavnika sa Kosova i Metohije iz 2008. godine i tako suštinski prizna jednostrano proglašena ‘nezavisnost’ južne srpske pokrajine.“

Pisac ovih redova potpisao je otvoreno pismo imajući u vidu ne samo ovu već i brojne prethodne izjave predsednika SANU o Kosovu i Metohiji. A one su bez izuzetka defetističke u pogledu mogućnosti Srbije da reintegriše KiM u svoj ustavnopravni poredak. Uz to su i nedorečene u pogledu konkretne političke i pravne odgovornosti pojedinih srpskih političara za nacionalno štetnu politiku prema KiM. I najzad, one su nedopustivo proizvoljne i netačne u proceni uticaja nerešenog kosovsko-metohijskog pitanja na demografsku, ekonomsku i geopolitičku budućnost Srbije.

Predsednik SANU je, s jedne strane, u pravu kada zaključuje da na KiM ne postoji status quo, pošto albanski separatisti kontinuirano rade na „uobličavanju svoje državnosti“, te da zbog toga treba otvoriti dijalog unutar srpske intelektualne i političke elite o KiM. Iako priznaje da za albanske separatiste ne postoji  status quo, predsednik SANU istovremeno preporučuje srpskoj državi da sadašnje stanje (status quo) na KiM, koje je proizvod masovnih ratnih zločina i čitavog niza kasnijih protivpravnih akata, prihvati kao nepromeljivu datost, koja ne može da se izmeni u status quo ante bellum, već jedino može da se politički prizna i pravno ozakoni.

Time postaje očigledno da za akademika Kostića pravda nema svojstvo apsolutne vrednosti, već takvu vrednost imaju moć i svršeni fakti koje su prozvod moći. Tako se na čelu najelitnije srpske akademske ustanove, koja bi srpskoj naciji trebalo da oblikuje ideale, našao Srbin koji ne samo da sumnja u moralnu i materijalnu snagu sopstvenog naroda da stvara i menja istoriju, već i intelektualac koji je spreman da nepravdu prihvati kao pravdu, a nepravo kao pravo. Stav o inferiornosti sopstvenog  etnosa i superiornosti drugih, nezavisno od pitanja moralnosti njihove nadmoći, idealan je i za priznanje zločinačke državolike tvorevine albanskih separatista, i za legitimisanje kolonijalne vlasti zapadnih metropola nad Balkanom.

Defetizam i kapitulantstvo

Sasvim u skladu s takvom postmodernističkom vrednosnom relativizacijom pravde i prava, za predsednika SANU je Briselski sporazum, i pored njegove očigledne protivustavnosti i političke štetnosti, akt čije je važenje neupitno. Stoga Kostić u javnosti ne otvara pitanje konkretne pravne i političke odgovornosti onih koji su takav protivustavni sporazum u ime Srbije zaključili.

Vladimir Kostić je u brojnim svojim izjavama nerešeno kosovsko-metohijsko pitanje navodio kao ključni razlog zbog kojeg mladi ljudi napuštaju Srbiju i zbog kojeg izostaje ekonomski napredak zemlje. Takvu proizvoljnu ocenu, bez ikakvog uporišta u relevantnim istraživanjima javnog mnjenja, i uz to apsolutno nacionalno štetnu jer podstiče defetizam i kapitulanstvo, još bi mogao sebi da dozvoli neki političar, ali ne i predsednik SANU. Ako su političari u demokratskim režimima još od stare Atine po pravilu skloni da demagogijom pridobijaju demos, podilazeći njegovim najnižim strastima i zloupotrebljavajući elementarne ljudske strahove, predsednik nacionalne akademije nauka morao bi da oseća gađenje prema svakoj vrsti demagogije. A nema veće demagogije danas u Srba od teze da borba za pravo i pravdu na Kosovu i Metohiji izgoni iz Srbije njenu mladost. Bilo bi zanimljivo čuti od jednog akademika objašnjenje kako borba za pravo i pravdu uopšte može biti uzrok propasti jedne zajednice.

Mlade ljude iz Srbije ne tera strah od nerešenog kosovskog pitanja, već sistemska korupcija i nepotizam, koji obezvređuju njihova znanja i trud, a život čine preskupim i nedostojnim slobodnog građanina. O tome, nažalost, akademik Kostić ćuti, mada dolazi iz struke (zdravstvo) i ustanove (beogradski Medicinski fakultet) koje su u javnosti markirane kao najkoruptivnije, uz pravosuđe i upravu. Akademici, kao svojversni nacionalni „aristoi“ (najbolji) morali bi da budu savest svojih struka i ustanova u kojima su radili ili rade. Ako je Kosovo, kako vele pojedini naši akademici, kamen o vratu ostarelom i osiromašenom srpskom narodu, koliko su onda tom istom narodu nepodnošljivo „teški“ brojni primeri korupcije, blizikaštva, rođačkog i porodičnog „kadriranja“, plagijati i autoplagijati, „treš“ doktorati, od kojih se raspadaju srpski univerzitet i zdravstvo.

Pri svemu tome se mora istaći kako akademik Kostić ima, kao i svaki građanin, neprikosnoveno pravo da o svim temama, pa i o Kosovu i Metohiji, slobodno govori i iznosi svoj kritički sud. Nijedan građanin Republike Srbije ne može krivično odgovarati za javno izneti stav da Srbija, primera radi, treba da prizna tzv. Republiku Kosovo, odnosno da sa njom zaključi tzv. sveobuhvatni pravnoobavezujući sporazum.

Međutim, kada akademik Kostić istupa u svojstvu predsednika SANU tada se svaki njegov stav u javnosti tumači kao stav ustanove čiji je predsednik, jer prema članu 29 Zakona o SANU predsednik zastupa i predstavlja Akademiju. Tu se nalazi osnov za Kostićevu moralnu i profesionalnu odgovornost, ali naravno ne i pravnu. Pri tome, predsednik SANU mora u vršenju funkcije da ima u vidu ne samo akademski rang ustanove već i njen nesporni nacionalni, srpski karakter. Naime, ideju za formiranje akademije nauka Srbi su preuzeli sa Zapada, gde ova ustanova nastaje kao posledica ukrštanja dva procesa: prosvetiteljske sekularizacije nauke i liberalnog nacionalizma.

Sledstveno tome, neprikosnovenu poziciju koju su u srednjem veku kod Srba u sferi duhovnosti imali episkopi naše autokefalne Crkve, u moderno doba trebalo je u nauci da zauzmu akademici. Od njih se očekuje da po uzoru na svoje srednjovekovne prethodnike podjednako budu i monaški posvećenici sekularizovane nauke i istinski duhovni pastiri svog naroda. Shodno tome, ako od Svetog Save do danas ne možemo da zamislimo prvojerarha Srpske pravoslavne crkve koji se bi se odrekao Kosova i Metohije, zašto bi to bilo moguće kada je u pitanju čelnik srpske Akademije?

Nenadoknadiva šteta

Pored svih problematičnih izjava o KiM, moralna odgovornost predsednika SANU nije ni približno uporediva sa političkom i krivičnopravnom odgovornošću onih državnih funkcionera koji su 2013. godine zaključili protivustavni Briselski sporazum. Nemoć ili nespremnost da se ukaže na odgovornost ondašnjeg predsednika i potpredsednika Vlade, ne sme da bude nadoknađena „viškom“ smelosti u kritici Vladimira Kostića.

Radi zabašurivanja političke i krivične odgovornosti potpisnika Briselskog sporazuma, ne sme se, istine radi, prećutati činjenica da je Odbor SANU za srpsko pitanje pod presedavanjem akademika Kostića, a uz presudnu ulogu akademika Koste Čavoškog, 3. jula 2020. godine održao naučni skup „Secesija sa stanovišta unutrašnjeg i međunarodnog prava i njene političke posledice“. U brojnim referatima objavljenim u tek izašlom Zborniku sa ovog naučnog skupa temeljno je rasvetljen problem secesije, uz naročit osvrt na albansku secesiju na KiM. Neki od najuglednijih srpskih pravnika jasno su pokazali u svojim radovima da je secesija protivpravni čin kako iz ugla unutrašnjeg, tako i iz ugla međunarodnog prava.

Upravo rasprava s ovog naučnog skupa pokazuje da secesija nije pravni, već politički pojam, jedan proces čija uspešnost zavisi, pre svega, od prenosa trećeg konstitutivnog elementa pojma države – suverene državne vlasti. Korelacija koja postoji između secesije i suverenosti, kao konstitutivnog elementa države, pokazuje da je problem secesije neodvojiv od problema nastanka države. Sledstveno tome, za državu suočenu sa secesionizmom na delu svoje teritorije, ali i za sam secesionistički pokret, rešenje dileme o nastanku države kao prevashodno faktičkom ili pravnom pitanju ima veliki praktični značaj. Da bi nastanak države bio pravno pitanje neohodno je, kako to primećuje Hans Kelzen, da međunarodno pravo ne samo propiše uslove za nastanak države, već i da ima supermatiju nad nacionalnim pravom, a da bi se to dogodilo potreban je prenos suverenosti s nacionalne države na međunarodnu zajednicu.

Kako je svet danas znatno bliži postvestfalskom poretku suverenih država nego uspostavljanju jedne globalne naddržave, nastanak države će u bliskoj budućnosti u znatno većoj meri biti stvar fakta nego međunarodnog prava. Stoga, šteta koja je pričinjena Srbiji zaključenjem Briselskog, i kasnijih sporazuma koji su iz njega proistekli, ogromna je. Podsetimo, Srbija je ovim sporazumima dobrovoljno predala u ruke secesionističkih vlasti ključne atribute suverenosti (sudstvo, policija, civilna zaštita, lokalna samouprava, telekomunikacije, elektroenergetski sistem), bez kojih tzv. Republika Kosovo nije mogla da se predstavlja pred drugim državama kao suverena državolika tvorevina na celoj teritoriji KiM.

Kasniji rad Vlade Srbije na povlačenju priznanja tzv. Republike Kosovo nije mogao da nadoknadi štetu koju je prouzrokovao Briselski sporazum, baš zato što je nastanak države u sadašnjem stanju međunarodnog poretka više faktičko nego pravno pitanje. Do Briselskog sporazuma garantije teritorijalnog integriteta Srbije iz Rezolucije 1244 bile su na terenu poduprte brojni realnim obeležjima suverenosti. Jasna je bila namera zapadnih pokrovitelja kosovske nezavisnosti da Rezoluciju 1244 ostave na terenu bez realnih obeležja suverenosti, da bi je prikazali kao nudum ius (golo pravo), ali ona, na njihovu žalost, to nije postala ni posle zaključenja protivustavnog Briselskog sporazuma.

Pošto je secesija proces, a moć koja čini suverenost realativna kategorija, kao što je zaključenjem protivustavnih Briselskih sporazuma ostala bez suverenosti, Srbija suverenost nad KiM može i mora u budućnosti ponovo da uspostavi. U tome je razlika između potpisnika ovih redova i predsednika SANU, čije nacionalno štetne izjave omoućavaju da proces tihe predaje KiM nesmetano teče daleko od očiju zabavljene srpske javnosti.

Izvor: Pečat/Novi Standard