Kraj početka Srbomora

Mitsko biće Srbomor, koje ima tri glave, šest ruku, šest nogu, a zove se „pregovarački tim Srbije“, posetilo je juče Brisel. Vučić, Dačić i Aleksandar „bojkot-nije-uspeo“ Vulin, išli su opet u Brisle, gde žive Briseljaci, po packe i, sasvim izuzetno, po neki vruć šamar.

Osim servera za sopstvenu pamet, lejdi Ešton, videće najboljeg druga Marka Jakšića, Hašima Tačija, koji još sere kreč kad vidi našeg Vučka, jer ne može da zaboravi kako se ovaj drao na njega. Nema mitskih bića, bez mitskih priča. Idu da mu objasne da ga oni, iako se viđaju češće s njim, nego sa predsednicima svojih glavnih odbora, u stvari mrze najviše na svetu, a da ga najviše voli Marko Jakšić, zajedno sa oko 85% Srba sa Severa.

Naša ekipa će pokušati, naravno, da iskuka još jednu šansu od lejdi Ešton. A da će da bude ljuta, `oće. Ne bio ja u njihovoj koži. Problem se neprijatno ogolio: Brisleski sporazum je na umoru i može ga spasti samo policijsko privođenje glasača sa Severa na biračka mesta. Ogolila se i nedemokratska priroda režima: kad većina ne izađe na lokalne izbore u Srbiji (Zemun 30%, Zaječar čak i manje), to je demorkatski i fer, kad većina ne izađe tamo gde su oni naredili da izađe, to je kriminalna rabota i nevaljalstvo prvog reda.

Svaka druga im je bila „treba poslušati SVOJU državu“, „ko ne glasa, taj je izdajnik“ i slično. Kako se okolnosti brzo menjaju! U šizofrenoj srpskoj javnosti, a naročito u mejnstrim medijima, stvara se smešna slika kako su oni, koji su glasali za listu „Srpska“ i time dali glas za prepuštanje Kosova Šiptarima, patrioti, a da su oni, koji su bojkotovali takav stav, Tačijevi Srbi. Pokazalo se, međutim, da ni strašan medijski pritisak više ne pali – Srbija je progledala.

Briselski sporazum je propao, barem kao sporazum. Vulinova i Drecunova priča o propasti bojkota samo njih čini smešnim, a svako trabunjanje o tome da bi ponovljeni izbori dali bitno drugačiji rezultat, nema podlogu u stvarnosti. Već i to što se PPV puna tri dana nije pojavio na medijima da nam prorokuje, govori da je frka velika i da briga za sopstvene sudbine počinje da načinje političku pseudoelitu.

Toliko su dugo ponavljali da će njihova politika pobediti na Kosmetu, da su i sami u tu nebulozu poverovali i sad – panika. Buđenje je bilo neprijatno, a takvo će biti i ono koje se odnosi na poverenje naroda u njihovu kompletnu evroppsku politiku, u ekonomski program, kao i u sprovođenje koncepcije ljudskih prava.

Zapad ih nije na vlast doveo da bi sproveli otimačinu Kosova,  da bi uveli GMO,  da bi ekonomski opustošili Srbiju i da bi nam naturili gej paradu. To je mogao i Tadić. Oni su dovedeni da to urade brzo. Pošto to nisu uradili brzo, cena počinje dramatično da im pada, bar u ovoj podeli karata. Neko će morati da plati ceh neuspešnosti i nedovoljne brzine i tu će se birati između Dačića i Vučića. Jedan od njih će, već posle prvih izbora, morati da leti iz vlasti, a tu zen-poza ne pomaže.

Naravno, onaj drugi neće moći da navuče većinu glasova i zato se, na vreme, priprema ujedinjenje, ili bar koalicija između DS-a i LDP-a. Po svemu sudeći, međutim, erozija vladajuće ekipe će se nastaviti i, da bi se osigurala prozapadna politika, moraće da se nađe i prikriveni igrač. Ko će biti taj? Možda baš onaj kome se pripisuje uspeh bojkota?

Lično sam postao podozriv kada su, u srpskim medijima, u kojima nema improvizacije, počeli da krpe DSS kao glavnog krivca. Onaj na koga mediji „bacaju hejt“, može da računa na glasove nacionalista. Pre izbora, nacionalna priča je najjača i najprijemčivija. Posle izbora, svi je bataljuju i prelaze na kosmopolitsku i evropsku bajku.

Koštunica je već dokazao da ume da bude evropejac, da ume da privatizuje, da ume da pušta Šiptare iz zatvora, da ume da pliva na talasima puča i, budući da nikad nije priznao ni jednu svoju grešku, veoma sam, lično, podozriv prema njemu. Negativan publicitet, koji DSS uživa ovih dana, u očima običnog sveta, jeste, u stvari, pozitivan. Novi nacionalni mesija je na pomolu. DSS jeste učestvovao u bojkotu, ali nije jedini.

Ostali, mislim na Dveri i SNP Naši, se ne pominju, baš da im se ne bi dao publicitet. Zapadu, koji kontroliše srpski medijski prostor, iz nekog razloga, treba fokus na DSS-u. Ko misli da je ovakva priča slučajno dospela u medije i da je više plod besa režima, ne poznaje prirodu srpskih medija. U njima ni vremenska prognoza nije slobodna od politike.

Briselski sporazum je propao, ostaje samo gola sila, pa ako upali, upalilo je. Mislim, ipak, da sam Brisel neće pribeći nasilju nad Srbima i to najviše zbog toga što bi to nasilje moglo da se prenese u Srbiju. Probaće se neki novi jezuitski trik. S druge strane, vremena nema mnogo, jer ruski uticaj jača u celom regionu i ono što Zapad ne uradi brzo, neće nikad. Ono što ćete, sasvim sigurno, gledati u budućnosti, jeste preživljavanje SPS-a, jer se obezbedio na obe strane, a to znači da je prirodni kandidat za ispadanje iz igre SNS.

Srpsko javno mnjenje, iako to na prvi pogled nije očigledno, pomera se ka radikalnim političkim partijama i vođama. Samobnovljive snage srpskog naroda su velike i drevna volja za moć će probiti u nekom pripadniku našeg naroda. Lažne mesije, slepe vođe i apstraktne demorkate su odsvirali svoje; neće se promena zbiti sutra, možda ni za godinu-dve, ali je ova, kako se moderno kaže, „paradigma“, okončana.

Politika Zapada, pretočena u privatnu politiku nekolicine srpskih politikanata, koji su ličnu sudbinu stavili iznad sudbine srpskog naroda, odbačena je od većine našeg naroda i to ne zato što se razumela, već zato što je proizvodila pustoš, koju čak ni Srbi ne mogu da podnesu. Na Kosovu se narod, prvi put od 2000-te godine, aktivno suprotstavio destruktivnoj politici i posle toga više ništa neće biti isto.

Problem sa postpetooktobarskom Srbijom je u ovome: nijedan podsistem u društvu, pa čak ni društveno-politički sistem u celini, neće se moći reformisati, već se mora dekomponovati i ponovo komponovati.

Institucije društva i države su bile motori uništavanja Srbije i očekivati da te i takve institucije, koje su se gojile na našoj nesreći, izvedu reforme, potpuno je nesuvislo. Iole delotvorne reforme može da izvede samo onaj ko nije zaražen virusom tranzicije i ko nije jeo iz evrounijatskog čanka. Ko ne razume prirodu poretka, ko ne zna sa čim se i sa kakvim se centrima moći mora sukobiti, treba da se drži daleko od praktične politike, jer će takav produbiti agoniju, a ne izvesti srpski narod iz nje.

Izvor: Vaseljenska TV