Protivljenje „kosovskim izborima“ – avangarda današnjice

Jedan od glavnih simbola srpske borbe za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, dr Marko Jakšić, izjavio je 16.7.2013. u Narodnoj skupštini Srbije da bi “izlazak Srba na lokalne izbore na Kosovu 3. novembra bilo rušenje Ustava Srbije”. [1] I – nikom ništa. Bilo pa prošlo u “nezavisnim srpskim medijima”, koji su izjavu narodnog poslanika koji je položio zakletvu na još uvek važeći ustav samo registrovali na pokretnoj traci sve novijih i novijih vesti, koje neumitno potiru one prethodne, bivajući vremenski bliže “svetloj budućnosti” koja nema vremena za “prošlost” stariju od nekoliko milisekundi, u kojoj su pokopani stari identiteti kojih se valja odreći zarad još jednog ugriza virtuelne EU-šargarepe, zarad još jednog delića iluzije da se, uz pomoć briselskih indulgencija, iz stare kože može u novu.

To, naravno, ne biva, čak ni kada je reč o Zmijama, što cinični zapadni mediji ponekad umeju da jasno daju do znanja svojim trenutnim “miljenicima”, kada onako “uzgred” izvuku pokoji skelet iz njihovog (zajedničkog) ormara i serviraju ga na stranicama svoje “slobodne i nezavisne štampe”, npr. Njujork tajmsa.[2] Ali – kako to sada saopštiti onima koji su sigurni da su rešili svoju i “budućnost naše dece” (kad kažu “naše” oni upravo i misle “naše”, odnosno “njihove”) javnim poljupcima sa šarmantnom Lejdi Ešton – na tragu Zmije i očarane Olbrajtove – ili toplim bratskim zagrljajima i porodičnim večerama sa dragim Gvidom, gde je trajnost prijateljske bliskosti zasigurno zapečaćena komotnim farmerkama i otkopčanim košuljama.

Kad tako stvari naizgled stoje, zašto onda “javnost” ne bi imala preča posla od banalnosti kao što je odbrana najvišeg pravnog akta u zemlji? A, pogotovo, zašto bi se time bavio “beskompromisni” borac za pravnu državu, prvi potpredsednik Vlade Srbije, kada je Gvidov zagrljaj mnogo jači pečat legitimiteta u njegovom shvatanju vođenja države? Uostalom, kada bi mu tempo rušenja ustavnog poretka zemlje iole opao, pretekao bi ga sam premijer, za koga je ta stvar sada već očigledno postala pitanje dokazivanja džentlmenske časti. Poljupci šarmantnih dama prosto umeju da opiju čoveka i učine ga zavisnim.

Dakle, Gvido i Alek se grle, Ivica i Keti se ljube, a evo ponovo nam dolazi i uvek nasmejani i prijatni File – nije li to znak da je sve uredu, i da su svi ti prigovori i gunđanja oko nekakvog ustava i nekakvih građanskih prava Srba sa Kosova i Metohije, oko ukidanja srpske države u njenoj istorijskoj južnoj pokrajni, samo zavist na tuđu sreću, kvarenje idile i opšteg dobrog raspoloženja? Zar bi se iole pristojni ljudi tako nepristojno cerili i tapšali po ramenima, zar bi sa tako prijatnim osmesima i blago namrštenim obrvama – sigurnim znacima benevolentne zabrinutosti za budućnost svojih “partnera” – saopštavali uslove “daljeg napretka”, da to sve ipak nije sasvim ou-kej? Zar svi ti izlivi ljubavi, međusobnog razumevanja, dobrodošlice u “evropsku porodicu naroda” – zar sve to može da ide zajedno sa nečim tako ozbiljnim, da ne kažemo zločinačkim, kao što je kršenje ustava i zakona, obmana birača, isporučivanje na desetina hiljada ljudi vlašću trgovaca ljudskim organima, protivno njihovim ustavom-zagarantovanim pravima, međunarodnom pravu i jasno izraženoj političkoj volji? [3]

Prostom, prosečnom gledaocu slobodnih srpskih medija to se verovatno čini nepojmljivim. Na kraju, nije li i sam Predsednik rekao da “Srbija nema neprijatelje”?[4] On, čija žena se neprestano bavi humanitarnim radom, i spremna je da, uoči Vidovdana, zapuca čak u Tursku u obavljanju te svete dužnosti? [5] Prosto se čini nemogućim. Svi ti ljudi, tako nasmejani, prijateljski nastrojeni jedni prema drugima, benevolentno humanitarni prema običnom svetu – zar oni da budu prestupnici najvišeg ranga?

No, činjenice su neumitne. Briselski sporazum je neustavan, i temelji se na kršenju Rezolucije 1244, a lokalni “izbori” koje on predviđa za 3. novembar uistinu “ruše Ustav Srbije”, kao i ravnopravnost građana Srbije na Kosovu i Metohiji. Možemo li, dakle, sasvim legitimno koristiti već ustaljenu hašku terminologiju i ustvrditi da je posredi “udruženi zločinački poduhvat” briselske birokratije, političkih predstavnika najmoćnijih zapadnih država i domaće političke klase? Uprkos, opet, tim silnim poljupcima, grljenjima, osmesima i srdačnim rukovanjima?

Da ne bi rizikovali da upadnemo upravo u ulogu koja je ovakvoj vrsti prigovarača namenjena – dosadnih i sitničavih zakerala i legalista, koji ne shvataju duh vremena i, dovraga, jednostavno nisu moderni, hajde da govorimo jednim drugim jezikom. Jezikom pobune i slobode. To je suština “Zapada” i njegovih vrednosti, zar ne? To ga čini tako privlačnim za mlade i slobodoljubive širom sveta, za sve one koji bi da “žive život” punim plućima, koji streme ka novim horizontima, željni da dokazuju svoj navodni nekonformizam i “pokidaju okove” svakidašnjice.

Evo, dakle, jednog avangardnog zadatka: podrška bojkotu “kosovskih izbora” zakazanih za 3. novembar nije samo puka, “dosadna” podrška Ustavu – mada je na prvom mestu to. No, to je i više od toga. To je jasno NE svetskoj militarističkoj korporokratiji, otelovljenoj u NATO paktu, koja gazi i eksploatiše narode širom sveta. To je borba za slobodu da živiš u skladu sa sopstvenim opredeljenjima. To je borba protiv sveta permanentnih diktata i uslova koji bi u budućnosti neprestano stizali iz Brisela.

Hrabrošću i rešenošću Srba sa severa Kosova i Metohije, svim Srbima sveta nudi se jedinstvena prilika, da zajedno učestvuju u (još) jednom istorijskom poduhvatu bez presedana. Naime, Srbi su sada u jedinstvenoj poziciji: u prilici su da se pobune – ne na revolucionarnim već na legalističkim osnovama. Da se odlučnim, legalističkim suprotstavljanjem briselskom diktatu i podrškom Srbima sa severa Kosova i Metohije i njihovoj Skupštini ne samo izbore za sopstvenu slobodu, već i da razobliče razbojničko lice same EU-birokratije, koja u ime “vladavine prava” podržava, teroriste i trgovce ljudskim organima, podržava upravo one koji krše domaći i međunarodni poredak.

Kao što je zaštita prirodne okoline nešto što je “in” u naprednim krugovima Zapada, tako je i antiglobalizam glavna istinska avangarda sadašnjice. I danas se mnogi tamo sa setom sećaju pobuna i uličnih demonstracija 1960-ih godina, kada je život bar nakratko, bar prividno povratio svoj smisao. Ne mali broj pripadnika današnjeg globalno-korporativnog establišmenta s ponosom ističe da su se “i oni bunili” tokom 1960-ih, pa čak popušili i po koji “džoint” uz muziku Hendriksa ili Dženis Džoplin, možda čak i na Vudstoku. Hoće li se za koju deceniju neko isto tako setno prisetiti zlatnog leta 2013, kada je, na talasu islandskog odlučnog NE briselskom carstvu nužnosti, još jedan evropski narod, srpski, krenuo sličnim putem slobode od totalitarne hidre koju je Edvard Snouden nedavno dodatno razobličio? Radi podsećanja, revolucionarne i slobodarske 1960-te su u Americi krenule legalističkom borbom studenata Berklija za slobodu govora i akademske slobode. Srbi opet imaju šansu da budu u centru zbivanja, i na pravoj strani istorije. Samo ako to žele. Jer, nemaju ništa da izgube – osim svojih okova.

———————————————————————————-

[1] http://www.nspm.rs/hronika/marko-jaksic-izlazak-srba-na-lokalne-izbore-na-kosovu-bi-bilo-rusenje-ustava-srbije.html
[2] http://www.vaseljenska.com/vesti/njujork-tajmszmija-koja-bi-zelela-da-postane-drzavnik/
[3] http://srb.fondsk.ru/news/2013/07/10/ustav-republike-srbiie-trn-u-oku-pristalica-briselskog-sporazuma.html
[4] rts.rs
[5] http://www.mediagrom.uz.rs/index.php/ja-novinar/88-sve-vesti/drustvo/1549-dragica-nikolic-boravila-u-trodnevnoj-poseti-turskoj

Izvor: Fond Strateške Kulture