„Demokratska pravna država“ kao udaljavanje od Hrista

U ustavu skoro svih zemalja sveta zapisano je da je to „demokratska pravna država“. Kao – u njima je zakon iznad svega. I to se daje kao najviši nivo   razvoja ljudskog društva uopšte, mada je sam koncept pravne države evropski. Ali da li je to zaista tako?  Da li pravno društvo zaista predstavlja krunu razvoja?

Prvo, svi odlično znaju, da svaki zakon može da se zaobiđe. Na žalost, mnogo manje ljudi zna koliko se tokom vekova zapadni čovek izveštio u  tome, jer je naučio da izvrće TAKVE kombinacije „u okviru zakona“ da tako nešto Rusi nisu ni sanjali. Ja na Zapadu nisam živeo, to je istina, ali se po očima stranaca, sa kojima sam imao prilike da se srećem, sve i tako razumelo. Pa to im piše na licu! Kako je rekao Sobakevič – „za paru će grkljan da preseče“! Ili ovako: „Prodaće vas, prevariti, a onda će na ručak sa  vama!“ Kako je pričao moj prvi rukovodilac koji se službeno sretao sa strancima – ako mu  se pruži prilika da lako dođe do para, Evropljanin se neće libiti ni jedne gadosti.

Ali, nije stvar samo u tome. Najvažnije je: koncept pravne države i vlast  zakona. I najpovršniji pogled na njegovu pojavu ogoljava njegovu antihrišćansku suštinu. Ideja pravne države se pojavila još u vreme antike, ali se ona u savremenom obliku ukorenila, to svi znamo, u 18. veku, paralelno sa idejama  progresa, humanizma i renesanse. I ta ideja je postala ono što bi se nazvalo „zakon krvi“, odbacivši ono, da je „Hristos nas  iskupio od prokletstva zakona postavši za nas prokletstvo“; (Gal. 3, 13).

Savremeni pojam prava je  potpuno starozavetan po svom shvatanju, i zato se formirao globalni elitni sloj sadašnjih „tumača zakona i fariseja“, koji su sami IZNAD zakona zato što ga oni pišu za druge. U vezi s tim  je i program novog svetskog poretka   po svojoj prirodi magičan, jer pretpostavlja vlast izabranih.

Tako pravna država podrazumeva diktaturu ljudskog zakona, ćutke negirajući Zakon Božiji koji kao i da ne postoji. Kada je Laplas rekao da njemu Bog NIJE POTREBAN, na taj način je on u samo jednoj rečenici izrazio program post- i antihrišćanske Evrope. Tako i pravna država, koja od samog svog početka nosi  ateistički karakter, jer ne samo da vraća čoveka u starozavetno vreme, već i gore od toga. Tamo je postojao zakon od boga dat, a ovde sama ideja stavlja čoveka na mesto Boga.

Koncept pravne države je uveden upravo iz razloga svog ateističkog gledanja, jer on prikriveno ili otvoreno odriče Boga. Svaki pobornik te ideje će dokazivati da hrišćanstvo predstavlja tamnu ljudsku prošlost, koja se prevazilazi vlašću zakona. A to znači da pravna država nosi luciferski karakter, jer smatra da religija ograničava ljudska prava, okiva ih u lance svojih dogmata, a da pravna država progresivno oslobađa tih stega. To je najčistiji satanizam, kada se umesto Bogu ljudi klanjaju luciferu, tom palom anđelu, koji pobedonosno nosi svetlost oslobođenja.

Jedini pravilan odnos prema zakonu, čak i ljudskom, to je odnos hrišćanstva prema starozavetnom zakonu, tj. takav, koji ga smatra za prinudnu meru za one koji se nisu vazneli duhom, kako bi u njima postojala zapovest ljubavi, jer  «Ljubav ne čini zla bližnjemu; ljubav je, dakle, punoća zakona». (Rim. 13.10).  U takvom shvatanju zakona je iskonska razlika hrišćanstva od idolopoklonačkog koncepta pravne države. Hrišćanstvo smatra da je zakon VEĆ izvršen (Mat. 5,17), a pravo vidi da je zakon večit. Hrišćanstvo smatra da je starozavetni zakon neophodan zbog otpadništva čoveka od boga, a to znači  i da nije potreban onima koji žive u duhu ljubavi (Gal. 5,22-23), a pravo – da je zakon neophodan svima, jer je čovek po svojoj prirodi  životinja. Znači, pravna država zahteva  ne samo da postoji potčinjenost zakonu. Ne, ona ruši samu antropologiju čoveka, prevodeći ga u rang životinje. Pravna država je dogmatična, ona ne trpi nikakav prigovor. Samo probajte da na međunarodnom nivou kažete bilo šta protiv demokratije!

Ali pravna država ima još jednu strašnu osobinu – to je pravilo «sve je dozvoljeno što nije zabranjeno». Poriče se i sam greh, koji se jednostavno zamenjuje protivpravnim postupanjem. A ako je tako, onda se greh lako legalizuje, ukoliko se ne zabrani. U tom slučaju svako ko bi kritikovao takav zakon (na primer,  onaj koji legalizuje poroke),  nazvaće se nazadnim, mračnjačkim – u najboljem slučaju, a u najgorem – religioznim eksteremistom. Razlog za to? Pa on napada «svetu kravu» – samu ideju pravne države, gde se može sve, samo ukoliko nije protiv zakona. Zato je taj koncept izuzetno opasan jer na rečima ne isključuje greh, a u stvari – krči mu širok put za  prolazak. Jer čovek « grijeha ne pozna  osim kroz zakon» (Rim. 7, 7).

U čemu je smisao tih reči apostola Pavla?  On sam govori: ne bi poželeo da zakon nije zabranio. Reklo bi se – uobičajena pomisao, ali ako se razmisli – ona u stvari govori o NEIZBEŽNOJ  KATASTROFI  pravnog društva. Obično se smatra ovako: deci treba braniti, ali ne sve, jer ako se previše toga zabrani onda će ona to poželeti još jače, jer je „zabranjeno voće slatko“. Zato „napredni“ roditelji još od najranijeg doba deteta dete uče i nepristojnostima, jer ih, kao, vaspitavaju da se priviknu na savremen svet, ali ona rastu još zaplašenija nego što bi inače bila. Ali, suština je u tome, da se crta zakona koji nešto zabranjuje  sve vreme pomera ustranu  tako da  zabrana slabi. . Ono što je još juče izgledalo nezamislivo danas je već svima obično. Pa onda – zašto da se zabranjuje? Dozvolićemo!  Posle izvesnog vremena sledeće „nezamislivo“  postaje uobičajeno. Pa, i to ćemo dozvoliti. I tako dalje sve dok se društvo neprimetno ne pretvori u trulu masu koja se raspada, kada nikome nije ni do koga, ni do čega. Baš kao na savremenom Zapadu.

Proizilazi da je sam zakon u pravnom društvu suprotan duhu hrišćanstva. On predstavlja samo privremenu meru kako bi se uspavala budnost radi dolaska carstva antihrista. Kada bi se to objavilo odmah, digla bi se galama, ali ovako –   korak po korak,  malo po malo,  globalne elite rasturaju društvo. Jer antihrist će zavladati strogo po zakonu! Samo – kakav će to biti – taj „zakon“?

Zato smo dužni da živimo ne po zakonu, indirektno se pokoravajući grehu; već uz blagodat (Rim. 6, 14 – 18), jer  «sad se oslobodismo od zakona umrijevši onome što nas držaše, da služimo (Bogu) u novome duhu a ne po starome slovu. (Rim. (7, 6). Oni koji žele da služe slovu – neka mu služe, ali problem nastaje zato što oni teraju da tako svi rade, ali mi ne možemo   sa tim da se složimo. Zato i pravna država nije primer za nas, jer je «Hristos završetak Zakona za opravdanje svakom koji vjeruje» (Rim. 10, 4).

Izvor: Fond Strateške Kulture