Gde gađa Đukanović

Suočena sa totalnom nesposobnošću ili, što bi bilo još gore, evidentnom nezainteresovanošću svojih vlasti da odgovori na dinamiku promena savremenog sveta i adekvatno se u njemu pozicionira razdvajajući korisno od štetnog, prijatelje od neprijatelja, a izdajnike od patriota, Srbija pada u ambis državnog rasula, materijalnog siromaštva i nacionalnog poniženja. I ne samo o Kosovu, o ničemu nema dobrih vesti.

Raspeta između onih korumpiranih, spremnih da učine sve kako bi još malo potrajali i nekorumpiranih koji ne čine ništa izuzev što učvršćuju vlast, zbunjena žestinom kojom je napadaju Soroševi plaćenici i upornošću kojom ćuti njena intelektualna elita, Srbija se uglavnom bavi sobom nemajući ni snage ni vremena da pogleda okolo. To važi kako za političare, tako i za medije, ali i za širu javnost, odnosno građane.

S tim u vezi, bez opasnosti da se pogreši, moglo bi se konstatovati da u Srbiji nikada nije bilo manjeg interesovanja za neke crnogorske izbore, nego što su ovi predsednički. Čak, iskreno rečeno, mislim da bi više ljudi u Srbiji znalo da pobroji učesnike Farme, nego imena oba predsednička kandidata u Crnoj Gori. A što se političara tiče, oni koji ovom zemljom vladaju kao prokuratori Imperije imaju sada preča posla, budući da se krajnje ozbiljno bave temom „kako predati Kosovo, a politički preživeti“. Slično je i sa medijima, davno naučenim da su crnogorski izbori trka u kojoj, metodom sigurnih glasova, na kraju uvek pobedi Milova opcija, a tu nema neophodne senzacije za čitaoce.

Dakle, sa aspekta političkog i medijskog interesovanja srpske javnosti, kampanja dvojice crnogorskih predsedničkih kandidata, gospode Vujanovića i Lekića, bila je daleko marginaliji događaj nego što bi bila u nekim drugim okolnostima i što bi trebalo da bude kada se uzme u obzir značaj političkih dešavanja u Crnoj Gori na geopolitički položaj Srbije u regionu, kao i činjenica da se, prema popisu iz 2011. godine, 29 % stanovništva Crne Gore izjasnilo kao Srbi, uprkos konstantnoj antisrpskoj kampanji i pritiscima kojima ih Đukanovićev režim izlaže više od decenije.

Logično bi bilo da takva nezainteresovanost Srbije odgovara režimskom kandidatu, gospodinu Vujanoviću, i šefu njegovog izbornog štaba, pravom Caru Milu Velikom lično, te da se oni neće previše baviti Srbijom kad se ona već ne bavi njima. Ovo tim pre što se Filip Vujanović godinama prodaje za mekšu struju režimskog antisrbizma u Crnoj Gori.

A onda je, iznenada i bez objave rata, u okviru uobičajene razmene nezgodnih pitanja sa drugom stranom u političkoj utakmici (gospodinom Miodragom Lekićem), Milo Đukanović, iz sebe izbacio niz otrovnih strela prema Vojislavu Koštunici, aludirajući da ovaj stoji iza, još uvek nerazjašnjenog, ubistva suvlasnika podgoričkog lista “Dan” Duška Jovanovića, da je “nosio politički kišobran za ubistvo Zorana Đinđića”, kao i da je “kleronacionalističkom politikom onemogućavao Srbiji da stane na evropski put”.

Istina u svom prvom istupu Koštuničino ime nije direktno pomenuo, ali aluzije su više nego jasne, a podgoričke “Vijesti” i beogradski “B-92” nisu nam ostavile ni sekundu dileme o kome se radi.

Milo brani Srbiju od Koštunice. Zanimljivo!

Nakon Koštuničinog odgovora “ruke su mi čiste, a savest mirna” Đukanović je napao otvorenije i žešće, praktično zanemarujući predsedničku kampanju u okviru koje je sve počelo, kao i predsedničkog kandidata Miodraga Lekića sa kojim je prvobitno polemisao. Krajnje zanimljivo!

Iako je davno poznato ko je Milo Đukanović i kakvi su mu moralni okviri, kao i ko su mu nalogodavci, ovako neodmeren istup prema opozicionom lideru susedne države bio je prilično iznenađenje. Jer, ako postoji nešto što se Milu ne može osporiti to je praktičnost. I šta god ko mislio o njemu sigurno je da nikada ništa nije radio bez razloga ili jasnih instrukcija onih koji, odavno, kontrolišu liniju razdvajanja njegovog političkog trajanja u moći i bogatsvu od boravka u nekom zatvoru zbog međunarodnog šverca.

Zbog toga, valja se ozbiljnije pozabaviti ovim Đukanovićevim izletom u krajnju političku neodmerenost, i porukama koje nosi, tim pre što nas iskustvo uči da kada se god Milo dotakne Srbije ona iz toga trpi nekakvu štetu.

Sa jedne strane, bilo bi logično da uzroke Milovog udara na Koštunicu prvo potražimo u sferi tekućih političkih zbivanja, odnosno aktuelne predsedničke kampanje u okviru koje se sve i dešava, ali sa druge strane logika i upozorava da to ne može doneti ništa dobro njegovom političkom pulenu Filipu Vujanoviću.

Zašto?

Pre svega zato što je ubijeni Jovanović bio žestoki kritičar i nepomirljivi protivnik Đukanovićeve vladavine i njegovog antisrpstva što, uz činjenicu da ubica nikada nije otkriven, režim i dalje čini glavnim osumnjičenim, baš kao i kod slučaja Ćuruvije u Srbiji. S toga, ovako cinične izjave u predizbornoj kampanji mogu samo štetiti timu koji ih plasira, tim pre što je ubistvo suvlasnika „Dana“ bilo i ranije meta izbornih prepucavanja, ali nikada na ovakav način.

Ovakav istup takođe šteti imidžu koji Vujanović neguje godinama kao crnogorski političar koji se zalaže za približavanje odnosa sa Srbijom, ali mu prilike ne dozvoljavaju da to razvije u potpunosti, što mu i prolazi kod jednog dela birača koji se izjašnjavaju kao Srbi.

Uz sve to politički uticaj Koštunice u Crnoj Gori nije takav da bi mogao bitnije uticati na tok izbora, pa je gotovo sigurno da ovaj izliv Đukanovićeve žuči nema mnogo veze sa stvarnim ciljevima Vujanovićeve predizborne kampanje, bez obzira što je u okviru nje nastao.

Dakle, šta je po sredi?

Iako je počeo kao Miloševićev „politički junoša“ (svojevremeni izraz Nijaza Dizdarevića) Đukanović je, već dugo, pouzdan igrač evro-atlantizma na ovim prostorima, a njegova uloga u medijskoj pripremi za bombardovanje i razbijanje SR Jugoslavije nije bila mala. Svestan da je njegova politička ali i lična sudbina u potpunosti u rukama zapadnih mentora on bespogovorno izvršava i najprljavije poslove protiv svog naroda i pravoslavne vere. Setimo se brzine i srdačnosti kojom je njegov režim priznao Kosovo, svih režimskih progona sveštenstva i institucija Srpske Pravoslavne Crkve u Crnoj Gori, stvaranja crnogorskog jezika, konstantnog i otvorenog širenja antisrpskog raspoloženja i otvorenog proganjanja onih koji se, ipak, izjanjšavaju kao Srbi. Sve ovo nisu njegova primarna politička i nacionalna uverenja, već zadaci koje dobija od naših zapadnih „prijatelja“.

U tom kontekstu treba posmatrati i ovaj napad na Vojislava Koštunicu. Kao zadatak dobijen od kreatora globalističkih procesa, kako bi se njihovim snagama u Srbiji pružio materijal za dalju razradu ove teme.

Naime, od kada je podvukao jasnu nacionalnu liniju, Vojislav Koštunica je pod konstantnim pritiskom pritajenih pretnji da može odgovarati za nešto što je uradio ili nije uradio, a tiče se njegovog političkog delovanja. Naravno, sve su to apstraktne insinuacije tipa „stvaranje političke klime za ubistvo Đinđića“ ili „pobunu crvenih beretki“, „izbegavanje saradnje sa haškim tribunalom“, a nove vlasti preispitiju i njegov politički stav da se u privatizaciji velikog prehrambenog trgovinskog lanca podrže domaća preduzeća. Sve su ovo apstraktne i prilično teško dokazive optužbe ali, po potrebi, sigurno se mogu pretvoriti u instrument političkog pritiska i diskreditacije.

A da je potreba očigledno blizu najbolje pokazuje direktno uključivanje Mila Đukanovića u ovakvu propagandu.

Naime, budući da predstoji predaja Kosova za uslovno dobijanje datuma i da to mora dovesti do političkih potresa, posebno kada se građani Srbije suoče sa bolnim saznanjem da im odricanje od teritorije neće doneti nikakva materijalna olakšanja koja im se obećavaju, doslednost Vojislava Koštunice može postati centar okupljanja i kanalisanja svih onih koji shvataju kako smo, uprkos onome što nam pričaju, bukvalno svaki dan koji smo počinjali kao manje nacionalni, završavali kao više siromašni i razočarani. A takvih je, iz dana u dan, u Srbiji sve više! Zar ne ?!

Izvor: Vaseljenska TV