On, oni i Platforma

I kao da ne znamo šta znači reč “carina”, sadašnji srpski vlastodršci, povišenim, na momente i pretećim, tonovima poručuju kako se Kosovo ne predaje i kako Srbi koji tamo žive ako su ih i imali, više nemaju razloge za proteste. Ni za strahovanja. Jer, naplata carine biće samo za kamione preko 3,5 t težine, i to narednih dvadesetak dana. A posle, u skladu sa nekakvim dogovorima koji nisu ni započeti. Dakle, nedvosmisleno se može zaključiti da će srpski pregovarač (i) pričati o modalitetu naplate carine. Carine!!

A isti čovek, koji im je pre samo petnaestak dana Srbima sa Kosmeta obećao da prelazi neće postati granica, da će lokalno stanovništvo i dalje moći da koristi dokumenta matične države, da će protok robe biti kao i do sada, odjednom se dosetio da carina mora da se plaća. I da nekakvi “oni” ne dozvoljavaju ni da se postavi pitanje primene do sada dogovorenog. A šta je dogovoreno, to i dalje niko ne želi da otkrije javnosti. Jer, i to su dogovorili nekakvi “oni”. Doduše, to su naši “oni”, ali ON ne zna šta su oni radili. Kako bi i znao!? Nikada nije sedeo sa njima u Vladi, nikada se nije celivao sa njihovim bivšim predsednikom, nikada nije potpisivao sa njima nekakve akte o pomirenju. No, to i nije važno. To je bilo juče. A nije ni važno što uopšte prihvata da učestvuje u pregovorima u kojima mu ne daju ni da pita ono što mu nije jasno.

Uglavnom, naši “oni” i briselski “oni” dogovorili su nešto što sada ON mora da sprovede na terenu. Ne znamo zašto, ali vidimo kako! Prelazima na kojima se naplaćuje carina!

Činjenica da se, pri tome, evidentno krši Ustav zemlje koju predstavlja nema za njega nikakvog značaja. Jer, smatra ON, i Rezolucija 1244 je protivna Ustavu. Nije nam doduše rekao u čemu, budući da je dobro poznato kako ovaj dokument nigde ne spori suverenitet Srbije nad svojom južnom pokrajinom, te je kao takav i danas osnovni razlog što zemlje koje drže do međunarodnog prava ne priznaju kosovsku secesiju. Uostalom, šta će nama Ustav, kada ustavne sudije nisu u stanju da puškama uteraju Kosmet u granice Srbije. Sve ustavne sudije na svetu mogle bi tako nešto, samo naše to nisu u stanju. Zato, neka prvo to urade, pa neka se izjašnjavaju.

A do tada nama ostaje ON i slalom neuhvatljivih izjava koje nam svakodnevno štancuje nazivajući ih real-politikom koja podrazumeva uvažavanje stanja na terenu. A stanje na terenu je da imamo granicu sa Kosmetom, da imamo spomen ploču Aćif-Efendiji, da imamo spomenik šiptarskim teroristima u centru Preševa, da imamo silovanje haškom nepravdom, a da nemamo hleba, posla i nacionalnog dostojanstva.

Nemamo ni državu srpskog naroda. Jer, kako objasniti drugačije da granični prelazi prema Srbima sa Kosmeta moraju da se izgrade, a da tabla Aćifu ne mora da se skine, niti spomenik u Preševu da se ukloni. Zar nije bilo logičnije da novopazarska firma koja je gradila granične prelaze prema južnoj srpskoj pokrajini skida Aćifova znamenja po Novom Pazaru?

O uklanjanju spomenika u Preševu da i ne govorim. Oni su, ljudi, lepo pozvali onoga ko ih je opomenuo da dođe i ukloni ga sam. Pošteno. No, ON ih izgleda nije čuo, ili je u brzini kojom deli izjave već i zaboravio na njihov ljubazni poziv. Ali, hoće li nam bar neko od naših silnih bezbednosnih službi, prisluškivača razgovora, evropskih prijatelja, ili NVO otkriti ko je, kako i od čijih para sazidao spomenik pripadnicima zločinačke OVK ubijenim na Kosmetu?  I da li je bilo  moguće, pošto spomenik nije pečurka, da se njegovo postavljanje spreči a ne da javnost o njemu sazna tek kada je svečano otvoren? I da li ćutanje zvaničnih organa po ovom pitanju znači da te na spomeniku država Srbija ne smatra za teroriste, pa će uskoro moći da traže da se po pitanju prinadležnosti izjednače sa onima koji su ovu zemlju branili od terorizma i agresije, ili da država nije u stanju da ovaj prostor zakonski i teritorijalno kontroliše?

Ali, zato je granica proradila. Tačno na vreme. Ni mećava koja je paralisala ostatak Srbije, nije omelo pazarske neimare da ispoštuju rok. Prvi šleper koji je sa nove srpske granice poslat na carinjenje u medijima večnog Tijanića i radio-televizije “B-92” ispraćen je pompeznije nego šleperi koji su nam svojevremeno donosili humanitarnu pomoć, dok su nas bombardovali oni koje ON naziva “našim evropskim prijateljima”. Slika je obišla svet.

Ali, datum opet nismo dobili.  Malo je dva prelaza. Mora da se preda Gazivode, da se da saglasnost na pozivni broj, da se sever integriše u jug. Ali, ON to ne govori. ON je real-političar i ON je iz Brisela čuo dobru vest. Biće! Normalno, oglasio se i Rasim, svojom čuvenom mudrošću da se mora sačuvati hladna glava i da će datum za pregovore doći u junu sledeće godine. On zna. Merkelova ne zna, pa kaže kako sigurno neće biti skorog proširenja.

Ma, biće, biće. Zna Rasim, a i mi već slutimo. Ako ne do Evrope, ono od Sandžaka do Sarajeva sigurno. Šta li će  tada biti odgovor real-politike!?                                                                                                                                                                                      

A onda se pojavila i toliko najavljivana Platforma, tekst od koga su patriotske snage u Srbiji očekivale da, napokon, definiše minimum nacionalnih i državnih interesa od onih koji se još mogu braniti. S obzirom na već sazrelu svest u srpskoj javnosti da je termin evropske integracije do sada bio sinonim za potpunu dezintegraciju državnih, ekonomskih i nacionalnih interesa Srbije, očekivalo se da da će Platforma izraziti stav da Srbija, ako ništa drugo, neće više mazohistički juriti u zagrljaj onima koji je šutiraju, pljuju i ponižavaju, nudeći im u miraz svoje vekovne teritorije. Bar toliko! Jer, stranke koje čine osovinu ove koalicije jasno su u predizbornoj kampanji istakle da će ako moraju da biraju između Evrope na štapu i Kosova danas, izabrati svoju zemlju.

I tekst platforme, nesumnjivo je korak u tom pravcu. Jer, ma šta ko mislio o ovom dokumentu i kakve mu zamerke mogao davati, reakcije koje su usledile jasno ukazuju da je on otvorio neka suštinska pitanja koja su globalistički moćnici smatrali zauvek sahranjenim u danima Tadićeve diktature.

No, posle bljeska nade, usledio je talas razočarenja. Jer, dok je predsednik Srbije predstavljao Platformu opoziciji, čije su se reakcije kretale u predvidljivim okvirima, po suštini ovog teksta i njegovoj svrsishodnosti opleo je upravo ON, razbijajući ono malo nade da je državni vrh usaglasio bilo šta oko Kosmeta.

Koristeći populističke fraze tipa “što onda ne zakažemo sednicu vlade u Prištini”,  ON je kroz medije jasno poručio šta misli o Platformi iako je, pretpostavljam, mogao da se o tome izjasni tokom nastajanja dokumenta.

Ili, možda, nije imao prilike.

Bez obzira, da li se radi o jednom ili  drugom, ovo jasno ukazuje da su odnosi unutar vladajuće koalicije mnogo složeniji i krhkiji nego što se misli, te da priče o mogućim vanrednim izborima naredne godine nisu tako isprazne, kako je u prvi mah izgledalo.

U svakom slučaju konstatacije da Platformu neće prihvatiti Vlada, niti će se o njoj raspravljati u Skupštini jasno dezavuišu ovaj dokument pre nego je ozbiljno i analiziran, čineći ga neobaveznim papirom kome je jedina svrha da pruži lažnu utehu nesrećnim Srbima sa one strane granice, koja, naravno, ne postoji.

Na ovaj način, gubi se i poslednja nada da će Srbija u odbrani svojih legitimnih interesa nastupiti kao normalna i institucionalno organizovana država, a ne kao prćija pojedinačnih pregovarača, bez obzira kako se zovu i koju funkciju obavljaju. U svemu što se, do sada, oko Kosova loše dogodilo Srbija je sama uzimala učešća dajući tome legitimitet, a to je, uvek, bila posledica delovanja pojedinaca koji su “preuzimali odgovornost” institucija, iz ovog ili onog razloga.

Samo legalne institucije, ma kako bile trome, mogu biti garant državnih interesa. Iskustva koje Srbija ima iz procesa raspada SFRJ, Dejtona i Kumanova to najbolje potvrđuju. Sve naše vojne pobede, sve naše opravdane zahteve, sve legitimne interese, gubili su samostalni pregovarači bez platformi i zaključaka ubeđeni da će nadmudriti iskusne i obučene članove Bilderberga i Triratelale koji su u svojim aktovkama nosili debele elaborate.

I zato smo pali.

Bilo je logično očekivati da će kontrolisani Tadić i smešni Borko sa rukom ispisanim listićima koje je gurao u kameru prilikom povratka sa svojih “pregovaračkih” sesija biti poslednji sunovrat neartikulisane pregovaračke individualnosti, ali sve što se poslednjih dana događa u vezi Kosmeta, budi strahove da nije tako i da su evro-atlantski globalisti, kroz odabrane pojedince političke elite, krenuli u poslednju fazu rešavanja Kosovskog pitanja.

Izvor: Vidovdan