Američki vojnici u Poljskoj – zašto?

U Poljsku je pre nekoliko dana stigao kontingent američke vojske. Poljska vlada je na najvišem nivou organizovala svečani doček kao da je reč o oslobodiocima, a javno je saopšteno da su Amerikanci došli kao garant stabilnosti te zemlje. Drugim rečima, da brane Poljsku od navodne ruske opasnosti. Šira geopolitička slika sugeriše, međutim, da dolazak američkih vojnika u Poljsku u suštini nije poruka Rusiji, nego pre svega Nemačkoj i drugim zemljama Evropske unije.

Strateški interes Amerike je da u novim kao i nadolazećim okolnostima zadrži kontrolu nad Evropom, da spreči povezivanje Rusije i evropskih zemalja, pre svega Nemačke. Istočna Evropa je u toj ambiciji ključni prostor. Poslednjih decenija osnovni instrument u ostvarivanju tog američkog interesa je bila EU, što je i bio cilj brzog proširenja evropske integracije na bivše socijalističke zemlje Istoka. Očigledno je, međutim, da taj instrument nestaje i da je američka temeljna procena da EU više nema perspektivu, raspada se, i da zato Vašington mora preduzeti neke druge mere, vojnu silu, kako bi zadržala kontrolu nad Istočnom Evropom.

Americi je vojna sila, makar i kao simbolika, još jedino i preostala jer ekonomski ona ne može vezati taj deo Evrope za sebe pošto su u ekonomiji tih zemalja dominantni Nemačka i Rusija. Doduše, u većem delu javnosti tih zemalja Amerika je i dalje najomiljenija jer se veruje da članstvo u EU duguju Americi, a ne Evropi, što se u slučaju Rumunije i Bugarske pokazalo u najogoljenijoj formi. Proameričko raspoloženje, kako je pokazalo vreme, nije, međutim, dovoljno, jer ekonomija i finansije ipak diktiraju politiku i opredeljenja, i Amerika sada, pod izgovorom ruske pretnje, instalira svoju vojnu silu kako bi pokušala da zadrži kontrolu. U tom svetlu dolazak američkih vojnika u Poljsku je pre svega poruka Nemačkoj, čiji je tradicionalni strateški interes širenje uticaja ka Istoku.

Pre nekoliko godina je Americi upravo iz Poljske upućen do tada najozbiljniji znak za uzbunu. U to vreme došlo je do izvesnog zahlađenja odnosa između Francuske i Nemačke i u Nemačkoj se tada procenjivalo da bi osovinu evropskog savezništva Berlin mogao da pronađe u Poljskoj kao zamenu za francusko mesto. U pripremi javnosti je istaknuto mesto dodeljeno tadašnjem poljskom šefu diplomatije Radoslavu Sikorskom, koji je krenuo u kampanju stvaranja novog nemačko-poljskog savezništva. Vrlo brzo je, međutim, politička karijera Sikorskog okončana, on je nestao sa političke scene i na vlast je došla sadašnja Partija prava i pravde, koja je svoju spoljnopolitičku energiju usmerila protiv i Nemačke i Brisela, pa u vladi Poljske više ne stoji ni zastava EU.

Zvanično, američki vojnici su došlo da brane Poljsku od ruske opasnosti. Saopšteno je da je došlo oko 4.000 američkih vojnika, a trebalo bi da dođe još 3.000 vojnika iz drugih NATO zemalja. Prvo, nije došlo 4.000 američkih vojnika, već znatno manje, a veliko je pitanje da li će doći i tih 3.000 savezničkih. Trebalo bi podsetiti da je Amerika inicirala NATO prisustvo i u baltičkim republikama. Javno je saopšteno – oko 4.000 vojnika. U stvarnosti to je nešto manje od 2.000 vojnika, ali ni posle dve godine NATO nije uspeo da skupi toliki broj ljudi. Ali, i da su sve te brojke tačne (a nisu) to su simboličke snage za odbranu od Rusije. Uz to, Amerikancima je jasno da protiv Rusije neće nikada ratovati uprkos javnoj retorici. O nečemu se, dakle, drugom radi.

U svetlu krize EU i njenog verovatnog raspada američki plan je da se vojno instalira u skoro svim zemljama Istočne Evrope. Krenulo se sa onima gde je to najjednostavnije – od Poljske, Rumunije i Bugarske – mada u Bugarskoj to ne ide prema planu i zvanična Sofija već je odbila da učestvuje u daljim američkim planovima. Kako će se ti planovi dalje razvijati, dosta je neizvesno, a u ovoj fazi sve prati velika i agresivna propaganda, koja je najintenzivnija u Poljskoj. Poljska vlada je priredila svečani doček američkim vojnicima, a ministar odbrane Antoni Maćerevič je rekao da će američke trupe doneti „slobodu, nezavisnost i mir za Evropu i ceo svet”. U sličnom tonu je američke vojnike pozdravila i predsednica poljske vlade Beata Šildo, dodavši da je to „veliki dan kada možemo da poželimo dobrodošlicu najboljoj, najjačoj i najsjanijoj armiji na svetu”.

U stvarnosti, međutim, to bi pre mogao da bude tužan dan za Poljsku, jer strana vojska je vojska stranaca i Poljaci bi trebalo da se podsete bolnih lekcija iz svoje istorije. Prvo da se podsete kako su krajem 18. veka izgubili državu koju potom nisu imali punih 123 godine. Država je, doduše u znatno manjim granicama, obnovljena posle Prvog svetskog rata, i to na inicijativu tadašnjeg američkog predsednika Vudroa Vilsona i podršku boljševičke Rusije. Niko drugi nije bio spreman na obnovu poljske države niti je verovao da je to moguće. Bez podrške novih boljševičkih vlasti u Moskvi nezavisnost Poljske ne bi mogla biti obnovljena. Od tada su Poljaci imali bolnu istoriju, iz koje izgleda ništa nisu naučili.

Očigledno je da je američki projekat u očekivanom razvoju događaja u Evropi i sudbine EU da ključni instrument u kontroli Evrope budu zemlje Istočne Evrope. Okosnicu američke evropske politike će činiti upravo zemlje tog dela Starog kontinenta. Naravno, uvek je teško predvideti kako će se politički ambijent u Evropi dalje razvijati, ali je ipak jasno da će cenu tog razvoja u najvećoj meri platiti zemlje Istočne Evrope. To je strateški pristup Amerike i to se neće promeniti dolaskom nove administracije. Naprotiv. Nova administracija je već najavila da EU nema perspektivu i zato je tek sada važno američko prisustvo u Istočnoj Evropi.

Rusija zvanično izražava negodovanje zbog američkih vojnika u Poljskoj i Baltičkim republikama mada je Moskvi jasno o čemu se radi i da to nije stvarna vojna pretnja, ali jeste problem u destabilizaciji čitave Evrope, na koju se, kako se može videti, Rusija već priprema. U najtežem položaju je Nemačka, kojoj je takođe sve jasno. Berlinu je jasno da Rusija nije cilj američkih vojnika, nego sama Nemačka, ali ona nema mnogo manevarskog prostora, i to ne samo zbog toga što se i u toj zemlji povećava broj američkih vojnika i naoružanja. Nemački pokušaji da održi EU barem kao privid imaju sve manje uspeha i Berlinu je jedino preostao NATO kao nada za amortizovanje američke upotrebe Istočne Evrope. Zato je Nemačka jedina glasno reagovala na izjavu novoizabranog američkog predsednika Donalda Trampa da je NATO prevaziđena organizacija.

Izvor: Novi Standard