Avet optimizma

Često me moji slušaoci, a i čitaoci mojih tekstova, smatraju mračnjakom i pesimistom. Verovatno ne greše. U državi koja je to manje nego što je bila Miloševa kneževina pod Turcima, u društvu koje je temeljno razoreno i utonulo u hedonizam i vulgarni materijalizam, u naciji koja se nalazi u stanju entropije, teško je naći razloge za optimizam. Ko ih nalazi, taj ili vidi dublje i bolje od mene, ili je potpao pod čari optimizma, kao religije epohe.

Ali, šta je optimizam uopšte? Podla nada da će se činjenice života prevariti očekivanjima, slepa vera u čudo, koje ne dolazi i čekanje da Bog završi posao umesto nas? Hajde da se pogledamo u oči i da kažemo pošteno, bez bajanja i lagarija: jesmo li mi ta generacija Srba koja će izvesti preokret i uzeti sudbinu u ruke, ili smo samo gomila sledbenika, koju svaki politički pajac može da zavlači dok nam gospodari ne nađu novog pajaca? Jesmo li narod, ili građani, jer jedno i drugo ne može? Jesmo li sposobni za podvig, ili za beskonačno trpljenje?

Šta je osnova našeg optimizma? Mi smo bolji nego što smo bili? Okolnosti su bolje? Bolji smo od naših dedova? Mi danas nismo spremni na žrtvovanje, već se prinosimo na žrtvu novcu, pohlepi i besimboličnim silama ovog sveta, pa čak i kad imamo svest o tome, snage nam dostaje samo za to što je danas red na nekog drugog, a ne na nas. Noću izigravamo, na internetu, odlučne borce za slobodu, za Srbiju, za narodom a kad svane, tiho i ponizno idemo kod našeg druga iz osnovne škole, koji je sada funkcioner u vlasti, da ga zamolimo za nekakav posao. Na netu smo pobedili i Ameriku, i Bilderberg, i EU, a u životu smo izgubili svaku bitku. Idemo iz poraza u poraz i to zovemo svojom pobedom. Nije ni čudo što se svaka vlast sprda s nama.

Optimizam je za Srbe, danas, smeh ispod vešala. Nemamo snage da sudbinu tvorimo, niti snage da je dalje snosimo. Zaglavljeni smo u lavirintima građanskih ideologija, suviška informacija, koje padaju na sve mršavije znanje kojim raspolažemo, više nismo u stanju da se pogodimo ni oko elementarnih pojmova, da pronađemo minimum sadržaja u rečima „otadžbina“, ili „majka“, a da to odmah ne otvori debatu o značenju i međusobna optuživanja. Maštarimo o pobedama koje će se ostvariti kilobajtima, a ne krvlju; sanjarimo o slobodi, ali ne o slobodi za Srbe, nego o slobodi za Srbe desničare, za Srbe levičare, za Srbe demokrate…za slobodu, dakle, u kojoj neće biti mesta ni za koga, sem za pravoverne, onako kako ih mi ocenimo.

Ponavljamo, do besmisla, medijske laži i baš to osećamo kao svoju slobodu. Jednu generaciju ranije, nismo smeli da mislimo slobodno; sada smemo, ali ne umemo. Politika, ovakva kakve je, naučila nas je, i to temeljno, da svako ima pravo da kaže, misli i odlučuje. Zdrav osećaj da nisu svi jednaki i da neki treba da ćute i slušaju, onaj zdrav osećaj, koji iz biologije dolazi, da je hijerarhija osnovni mehanizam zajednice i da elita ne mogu biti svi, nestao je pred utvarnim građanskim slobodama i jednakostima kojima kraja nema, da svako priča šta hoće i to bez ikakve odgovornosti. Ne trpimo bolje među nama ni u mesnoj zajednici, a posle se čudimo kako nam na vlasti nisu najbolji. Prgavost i isključivost su postali jedini duh javne debate, u kojoj svak ima pravo (i ne mora to da dokazuje), a niko drugi nema. Mnogo radimo na drugima, premalo na sebi.

Mi bismo da razbucamo masoneriju, da Bilderberg smrvimo u prah i pepeo, da srušimo Novi svetski poredak, a drhtimo pred svakim šalterskim službenikom. Milion evra nam je malo, a pedeset evrića nam je taman do prvog. Hvalimo selo, živimo u gradovima. Volimo Rusiju, gledamo samo američke filmove. U psihološkom smislu, bolje se razumemo sa ma kojim američkim žderačem hamburgera, nego sa rođenim dedovima. Naša deca mrze Ameriku i to joj saopštavaju rep-muzikom, obučena u dlaku kao američki reperi. Zaboravili smo da se družimo i da neposredno komuniciramo.

Jesmo li sposobni da, na petnaest dana, ugasio televizore koji nas truju i da uzemo neku knjigu? Jesmo li u stanju da našu decu sprečimo da gledaju Farmu i Velikog brata i nametnemo im naše kulturne matrice i uzore? Mi smo, hteli to da priznamo ili ne, narod skorojevića, koji je iščupan, za samo dve generacije, iz prirodnih staništa i naguran u gradove; iskorenjeni smo, razdvojilo nam se osećanje i razumevanje, zalivamo plastično cveće po soliterima i sve što nas čini Srbima, a to su kultura, običaji, tradicija, plemenski totemi i kultovi, u stanju smo da razumemo samo u dogmatskom ključu: Tito ili Draža, Nedić ili Ljotić, Boris ili Toma, Farma ili Veliki brat, Ceca ili Karleuša. Od naše narodne vere, od predačke metafizike, ostao se samo prazan ritual, besmisleno metanisanje i gubitak direktnog „linka“ s Bogom. Crkva se uklinila između nas i Boga i time ukinula religiozno osećanje u korist verske prakse.

Naš pad je tako dubok da dobija obrise antičke tragedije. Naivni optimistički projekti, kakvih je bilo na desetine, popadali su jedan za drugim i mrak je bivao sve crnji.

Ima li ozdravljenja? Ima li budućnosti? Da, uz veoma ozbiljne i duboke rezove. Koliko ljudi znate koji su spremni da se vrate na selo i da tako resetuju porodičnu istriju? Srpska kultura, ona koju su nam preci ostavili, jeste kultura sela. Naivna je pretpostavka da se može promeniti stanište, a da se ne izmeni kulturni obrazac. Ko je od naših znatnih ljudi bio Beograđanin? Koliko onih koji su rođeni u gradovima sedi u SANU? Broj je sasvim neznatan.

Jeso li spremni da, bez izgovora i objašnjenja, rađamo više od jedno-dvoje dece? Kao i za sve drugo, imamo sve razloge protiv, a nemamo snage da ih prevaziđemo. Nema para, fali jedna soba, jedan televizor, a i pampers je skup. Tamo gde se traže razlozi za život, već je sam život doveden u pitanje.

Hoćemo li dati obećanje sebi da više nećemo trošiti kolonijalno smeće, od farmerica i Koka kole, do filmova i knjiga? Hoćemo li prestati da konzumiramo kulturu okupatora i to bez izgovora i izuzetaka? Nikad više nećemo skakati na svadbama i veseljima uz orijentalne zvuke? Identitet se ne gradi na tuđoj kulturi; ako ga gradiš, već si i sam tuđin, bez obzira da li to znaš, ili ne znaš.

Hoće li prestati naša fascinacija novcem, počastima i priznanjima? Hoće li nam kulturne obrasce postavljati naši dedovi, ili Pink? Ovde se ne radi o ovom, ili onom pojedincu, već o narodu kao celini. Da li smo spremni da svoje argumente braniomo krvlju, a ne novim argumentima? Da li će mame dozvoliti sinovima da idu u rat, ako do njega dođe?

Nemam ništa protiv, braćo optimisti, da preokrenemo sudbinu i da zajašimo istoriju, umesto da ona jaše nas. Samo, onda kompromisa nema. „Ja ću jedno dete, da mi ženi ne propadnu grudi od dojenja, a vi, braćo Srbi, pravite više dece“. „Meni fali soba, pa ću da napravim drugo dete“. „Ima i dobrih američkih filmova“! „Što baš ja da idem na selo? Ja sam iz stare novobeogradske porodice“. (Verovali ili ne, ovu budalaštinu sam zaista čuo)
Malo je Srba, da se ne foliramo, koji su spremni na pregnuće i žrtvu. Poslić, autić, detence, dva tlevizorčića, klimica i ženica sa nadogradnjicom noktića. `Ajd da se ne lažemo: naši su stari bili Spartanci, jer su živeli spartanski. U krugu dvojke, Spartanaca nema. Iluzija je da heroji i velike majke rastu u diskotekama i po splavovima, te da života bez ajfona nema.

Ipak, preokret će doći, ali ne kad se duhovi napregnu, kad se svest dovoljno podigne, već kad se stekne nužnost, kad nas glad i beda razjure na sela i nateraju da se bavimo važnijim stvarima od onih kojima se sada bavimo; kad nam, zbog duga, odseku struju, pa internet i RTS prestanu da nas opamećuju; kad nam, zbog istog duga, zaplene stan, pa se setimo da imamo dedinu kuću u nekoj selendri; kad više ni Pink, ni Ceca, ni svi mediji u Srbiji ne budu mogli da zakrpe sav naš jad. Istorija se odvija na principu nužnosti, a ne svesnog odabira. Način života određuje svest, a ne obrnuto.

Dotle-kako bude. Tek jedna nova generacija Srba, koja bude slobodna od naših ropskih raspoloženja, može da donese preokret. Život je tvrd, kad hoće da bude veliki. Prvi i apsolutno nužni korak, da bi se nešto uopšte promenilo, jesu odbrana i rađanje. To seže u praosnove samog života, u poslednje tajne vrste i ako toga nema, možemo da menjamo vlasti do mile volje, da srbujemo, da se valjamo po podu neke crkve, da mitingujemo ali, bez čoveka sa oružjm u ruci i žene sa detetom na sisi, izgledi su nam nikakvi. Istorija ne nagrađuje ni pravičnost, ni moral, ni istinu, već samo uspeh.

Izvor: Vaseljenska TV