Balkanske državice i srpski svet ili bauk srbofobije u regionu

Korona, ta pošast koja je sve bez izuzetka zadesila, učinila je neke stvari više nego vidnim. Pre svega nedostatak solidarnosti i zatvaranje u vlastite atare, te ograničenje kretanja. To su manifestovale razvijene zapadne zemlje kojima su usta puna slobode, demokratije i jednakosti. Koliko je bio delatan taj humanizam kao politički ideal pokazuje odnos između zemalja Evropske unije za vreme pandemije.

Ruka koju je pružila Srbija u ovoj krizi i oskudici zemljama regiona – svojim komšijama – i pomoć u nabavci trenutno najtraženije robe na svetu, primljena je kroz prizmu višedecenijskih predrasuda i na njima zasnovanog straha od zlih Srba i njihove hegemonije nad malim balkanskim narodima.

Uporište za ovakvo viđenje naprosto je teško naći u istorijskim činjenicama. Naprotiv, Srbija je uz milione žrtava donela slobodu tim istim narodima koji je danas optužuju i sumnjiče. U stvaranje Jugoslavije ugradila je svoju državnost i tako postala pijemont slobode oko kojeg su se drugi okupili. Ništa manju cenu za slobodu srpski narod nije platio ni u Drugom svetskom ratu.

Nije li malo nelogično da oni koji donose slobodu odednom postaju okupatori i agresori od kojih se treba čuvati? Da li je dovoljna za objašnjenje činjenica da mi živimo epohu postistine i revizije istorije? Koga to danas činjenice obavezuju?

Antisrpski front

Poštovani susedi, podsećanja radi, Srbi imaju viševekovnu državnu tradiciju, a Srbija je matična država svih Srba, bez obzira gde oni žive. Njena ustavna obaveza je da brine o svom narodu. Kad drugi brinu o svojim manjinama, Srbija to podržava, često prevazilazeći evropske standarde. A kad je Srbija, uviđajući nasušnu potrebu (istini za volju sa zakašnjenjem), počela da vodi računa o očuvanju kulturnog i duhovnog jedinstva celine srpskog naroda na njegovom duhovnom prostoru, onda je to zvono za uzbunu. Ta obaveza postala je više nego očigledna posle rušenja zajedničke države, kad je jedan deo naroda ostao po republikama – novim državama koje nisu imale sluha za Srbe kao manjinu, njihov jezik, pismo, kulturu, istoriju i tradiciju. U tome prednjače oni koje su Srbi oslobodili, doneli im državu, pozajmili jezik i mnoge druge „sitnice“. Sad se ti isti udružuju kako bi doveli u pitanje stvoritelja, odnosno svedoka.

Briga Srbije za očuvanje srpskog identiteta podigla je region na noge. Srpski svet postaje drugo ime za velikosrpski hegemonizam, iako koncept srpskog sveta nema nikakve ideološke i političke konotacije ili namere. Ono što posebno iritira komšiluk jeste jera u uspeh i razvoj zemlje. Srbija je uspela da novom energijom preokrene godine propadanja i nametne se kao regionalni lider čuvajući nezavisnu poziciju i poštujući svoje prijatelje, Rusiju i Kinu, a istovremeno ne odustajući od evropskog puta (švedski sto za vakcine to potvrđuje).

Nova energija, mini-Šengen i poziv za dogovaranje i udruživanje, što bi moglo povući region iz podaničko-sirotinjskog statusa, te probuditi nadu u brži razvoj i bolji život i tako malo zaustaviti iseljavanje sa ovih prostora, za neke nije opcija. Strah protkan mržnjom od imaginarne dominacije Srba i Srbije kad poziva na saradnju i dogovor o slobodnom protoku ljudi, ideja, robe i kapitala, naprosto je besmislen. Ne, Srbi će ponovo pokoriti Balkan.

Ovde prestaje zdravorazumsko promatranje činjenica, a strah protkan mržnjom postaje politička platforma političkih elita u okruženju. Pišući na ovu temu davne 1992. godine, akademik Ljubomir Tadić konstatuje da je „velikosrpski hegemonizam predrasuda koja onima koji je šire i kojima je za srce prirasla, štedi bilo kakve napore da nešto argumentovano dokažu i ona lako prelazi u oštećenu kolektivnu svest.“

Ponovo je daljinskim upravljačem proradila osovina – Zagreb, Sarajevo, Podgorica, Priština. Nažalost, ne prvi put. Promena vlasti u Americi dodatno je osokolila delovanje antisrpskih snaga, kako u regionu tako i u samoj Srbiji. Za domaće autošoviniste i konvertite, govor o hegemonizmu i malignom uticaju Srbije, a preko nje i Rusije, bila je nekad pobednička kombinacija za dobijanje vlasti – izbora. I tu su sada vidni pomaci. Što se tiče elita u susednim državama, one se nisu oslobodile uloge sudija dobijene od bivšeg komunističkog režima da pomno prate sve ono što se dešava u Srbiji i odmah obaveštavaju centralu, jer zlo treba prepoznati i osujetiti na vreme. Saživeli su se sa tom ulogom, pa bolje prate dešavanja u Srbiji nego u vlastitoj kući. S tim što centrala više nije u Beogradu nego u Briselu.

Pitanje na koje komšije traže odgovor glasi: šta se to zaboga dešava u Srbiji i kuda to sve vodi?

Država i narod koji su nepravdeno osuđeni, pretrpeli NATO agresiju, sankcije i neviđenu medijsku manipulaciju i satanizaciju, odlučili su da vrate dostojanstvo nacionalnoj državi, a time i kulturi uopšte i skinu sa vrata sliku krivaca za „sve“, koju su im okačili o vrat svetski moćnici. To rade u miru, ne ugrožavajući druge, pomažu svom narodu u susednim zemljama, svesni moralne obaveze da se bore za istinu i da sebi i svetu pokažu drugu stranu medalje.

Taj i takav „srpski svet“ konačno je proživeo sve frustracije koje su nam bile nametnute kako od zapadnih usrećitelja i bliskog okruženja, tako i od domaćih autošovinista i samoporicatelja. Ti poslednji konvertiti su se uživeli u ulogu da pljuju po svojoj državi i naciji, misleći da tako iskazuju svoj kosmopolitizam i evropejstvo. Posebna opasnost danas u Srbiji preti od institucionalnog samoporicanja gde se atribut srpski zaobilazi u velikom luku – da se ne bismo nekom zamerili.

Srbofobni strahovi

Hoću da verujem da su Srbi razumeli i shvatili da je vreme rasrbljavanja (od Drezdenskog kongresa, AVNOJ-a i kraja komunističkog režima) iza nas i da se srpstvo ne može svoditi na užesrbijanstvo. Strah od velike Srbije i zlih Srba toliko se raširio da možemo govoriti o srbofobiji, od koje se, kao i od korone, može svako zaraziti – od Cerića, Izetbegovića, Haradinaja, Turkovićeve, do Đukanovića, Danijela Servera i Bugajskog.

Svi oni su shvatili da je Srbija kao vodeća država na Balkanu pokrenula neke važne procese osnaživanja, ne samo Srbije nego i srpskog naroda u regionu. Vakcina je samo upalila crveno svetlo. Tu se radi o srpskoj mekoj moći koja preko srpskog sveta vodi do velike Srbije, vele oni. „Prijatelji“ sa Zapada daju savet: „Previše štrčite, spustite malo loptu“. Komšije postaju sve glasnije – opasnost je u kući, dižemo glas.

Staro pitanje iz komunističkog perioda isplivalo je na površinu: koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila toliko velika da preti miru i razvoju regiona? Koristi se prevaziđena retorika o velikosrpskom hegemonizmu i sav arsenal nastao na anstisrpskoj politici i retorici. Srbi su „loš narod“ (B. Izetbegović), šta god da urade, oni će za mene ostati genocidni (Cerić). Dodik je novi Hitler – nema razlike između Republike Srpske i nacističke Nemačke (ministarka u BiH Bisera Turković).

Srpska je genocidna tvorevina, a Srbija agresor. Posmatrano iz ovog ugla, svaka Srbija je velika. Kroz te naočare sadašnja bošnjačka politička, verska, i intelektualna elita nije mogla videti u vakcinama humani gest komšijske solidarnosti, pomirenja i prijateljstva koji priliči normalnom odnosu dva bliska naroda. Otuda je i Vučićev poklon, kao i vakcinacija u Srbiji za jednog verskog poglavara, bivšeg reisa, „sramota veka“ i „nacionalno poniženje“.

Reči pune otrova uputio je i Milo Đukanović, predsednik Crne Gore na vanrednom kongresu svoje partije (DPS – Demokratske partije socijalista – lepa li imena).

Ovde je adresa država Srbija, Srpska pravoslavna crkva i predsednik Vučić.

Valjda ljut zbog rezultata izbora od 30. avgusta prošle godine, Đukanović optužuje zvanični Beograd da ugrožava suverenitet suseda, pa i Crne Gore, po isprobanom receptu iz devedesetih. Jedina je razlika što je ovog puta na politički teren uveo i Srpsku pravoslavnu crkvu, kao „dokazano najopasnijeg instrumenta velikosrpskog nacionalizma i hegemonizma, podstrekača i advokata najmonstruoznijeg genocida u Evropi novog doba“.

Crnu Goru kao deo apetita velikosrpskog nacionalizma koja se bori protiv malignog uticaja srpske države i crkve branićemo ako zatreba i iz šume, svim sredstvima – veli evropski demokrata, mirotvorac i humansta Đukanović.

Za Sonju Biserko, kao predstavnika „kosmopolitske i evropske Srbije“, posebno je opasan dvovekovni imperijalizam Srbije, jer on deluje kao destabilišući faktor, koji preko srpskih zajednica u susednim zemljama sprečava integraciju i konsolidaciju tih država kao i celog prostora Balkana. Amerikanci sa Evropljanima mogu da sačuvaju suverenitet i teritorijalni integritet dva potencijalna saveznika – Kosovo i Bosnu i Hercegovinu.

To povampireno saopštava Biserko na internet stranici nemačkog državnog radija „Dojče vele“. Po njenoj oceni, susedne zemlje bile bi lepo konsolidovane i integrisane da u njima nema proklete srpske zajednice. Nije li ovo poziv za etničko čišćenje tako uspešno izvedeno u Hrvatskoj? Nadam se da mi neće zameriti prof. Žarko Korać što ga nisam citirao.

To su razlozi za borbu protiv srpskog sveta, Srpske pravoslavne crkve, koja je produžena ruka navodnog malignog uticaja Rusije, i kineskih investicija. U stvarnosti, najveća pretnja regionu je „maligni uticaj“ zapadnih kolonijalnih sila. Zapad već 100 godina na našim prostorima demonstrira prezir prema slabima i razbojničku ćud kolonizatora čija je maksima „zavadi, pa vladaj“. Njima ne trebaju partneri nego podanički režimi koje ne interesuje razvoj regiona i bolji i prosperitetniji život vlastitog naroda.

Od potpisivanja Dejtonskog sporazuma prošlo je 25 godina, a čak ni intelektualna elita regiona ne uspeva da iskorači u susret istini i oslobodi se predrasuda i „oštećene kolektivne svesti“ (LJ. Tadić).

Podsetiću da je preko Dositeja i Vuka srpska kultura ušla u evropski svet, a sad srpski svet smeta balkanskim državicama…

Izvor: Novi Standard