Znaci deglobalizacije

Sve se češće može čuti kako je aktuelno zaoštravanje odnosa među velikim silama ustvari obnavljanje nekadašnjeg hladnog rata. Javna retorika zaista podseća na propagandu iz vremena hladnog rata, ali većina političkih hroničara smatra da nije reč ni o kakvom novom hladnom ratu, nego o procesu deglobalizacije. Savremeni svet se u osnovi deglobalizuje. Svet napušta sistem koji je takozvana globalizacija podrazumevala u poslednjih dvadeset godina.

Bivši sovjetski lider Mihail Gorbačov je među onima koji najglasnije upozoravaju da je najnovije zaoštravanje odnosa između Amerike i Rusije u stvari novi hladni rat, koji bi, prema njegovom mišljenju, mogao da preraste i u pravi ratni sukob. Takva upozorenja se, međutim, u zapadnoj propagandi pre svega koriste da se prikrije stvarni suštinski proces u ovovremenom svetu, a to je proces deglobalizacije.

Doduše, deglobalizacija bi, ako je suditi po istoriji, u ratnom smislu mogla biti i daleko opasnija od nekadašnjeg hladnog rata. Hladni rat, okončan pre 25 godina, nije doveo do pravog rata, ali je jedna druga globalizacija i potom deglobalizacija u 20. veku dovela do dva svetska rata. Saradnja među narodima i njihovim zemljama oduvek je postojala a prva globalizacija, u onom smislu šta ona danas znači, inicirana je kada su bankrotirale javne finansije Britanske imperije 1901. godine. Šta se posle u svetu dešavalo dobro je poznato, ali se ne bi smelo zaboraviti da je i savremena globalizacija inicirana velikom krizom u zapadnom svetu.

Ta kriza je godinama uspešno prikrivana takozvanom zapadnom pobedom u hladnom ratu i trijumfom Zapada u raspadu komunizma. Iako je globalizacija omogućila Zapadu da izvuče ogromno bogatstvo iz „poraženih“ zemalja i decenijama živi od tuđeg rada, pokazalo se, međutim, da bi najveću cenu na kraju upravo mogao da plati sam Zapad, koji je, uljuljkan u životu na trošak drugih, u globalizaciji ostao bez sopstvene realne ekonomije, bez privrede i naučno-tehnološkog razvoja. Sada, kada većina zapadnih zemalja gubi finansijsku i ekonomsku dominaciju, pojavio se strah od dominacije „pobeđenih“, kojima je upravo globalizacija i otvorila nove i neslućene mogućnosti.

U tom strahu, koji nije bez osnova, Zapad pokušava da se zaštiti suprotnim procesom, deglobalizacijom i stvaranjem sopstvenih interesnih teritorija, tržišta, i u tom cilju generiše zaoštravanje odnosa u svetu koji bi pre svega Zapadu, tačnije Americi, trebalo da obezbede njegovo dvorište, njegovu interesnu zonu. To je, kako izgleda, pozadina svih zaoštravanja i generisanja problema na svetskoj sceni. Taj u osnovi zapadni poraz u tokovima globalizacije nastoji se prikriti od javnosti, pa se generišu sukobi za koje se mogu lako iskoristiti uvrežene stare predrasude u zapadnom javnom mnjenju, pa je tako prva na udaru Rusija.

O Rusiji i Rusima na Zapadu postoje duboke stare predrasude, još od pre komunizma, i taj deo javne svesti je najlakše iskoristiti. U tom duhu je i lansiranje priče o novom hladnom ratu. Ali posle Rusije na red će doći i drugi „neprijatelji“, pre svega Kina a potom i velike zemlje Južne Amerike.

Iako je u javnoj komunikaciji deglobalizacije Zapad najglasniji, utisak je da on u tom procesu uveliko kasni. Oni drugi su o deglobalizacionoj sudbini globalizacije odavno bili svesni, pa su pre nekoliko godina krenuli u stvaranje sopstvenih integracija, sopstvenih organizacija kako bi se zaštitili od dominacije Zapada, koju mu je donela globalizacija u prvim godinama. Istovremeno su, uprkos visokoj ceni koju su platili, vešto koristili samu globalizaciju. Tako je u zapadnim školama, koje su imale prednost u odnosu na druge delove sveta, iškolovano stotine hiljada mladih stručnjaka koje su zapadno znanje preneli u svoje zemlje, prenesena je tehnologija i potom razvijana nezavisno od Zapada i na temelju toga građena moćna privreda.

Istorijsko iskustvo tih zemalja ih je učilo da taj proces pljačke u formi globalizacije ne može dugo da traje i te zemlje su očigledno bile spremne da plate tu visoku cenu da bi stvorile sopstvenu bazu za preuzimanje ne samo inicijative nego i sopstvene sudbine. I to se i dogodilo, i ono što sada Zapad pokušava da učini, da deglobalizuje svet, te zemlje su već odavno počele da rade. Vodeće među njima su Rusija, Kina i Brazil, i to svaka u svom regionu, a onda i među sobom formiranjem takozvane BRIKS grupe. Rusija ima carinski savez sa drugim zemljama Sovjetskog Saveza i Evroazijsku uniju, Kina je dominantna u Šangajskoj inicijativi a Brazil u Južnoj Americi.

U javnosti je malo poznato da te zemlje imaju i veliki tehnološki i naučni razvoj. Među njima prednjači Kina, koja već sada poseduje znanje i tehnologiju ne samo na nivou Zapada nego u nekim oblastima, kao u elektronici, i daleko napredniju. Kina danas, na primer, ima najrazvijeniju kompjutersku tehnologiju na svetu, ali i u građevinarstvu, posebno u infrastrukturnim radovima. A znanje je moć, kao što je to najbolje pokazala Amerika u decenijama posle Drugog svetskog rata. Te „druge“ zemlje su istovremeno svesne da njihov narastajući potencijala mora da prati i izgradnja njihovih, novih globalnih institucija jer postojeće, koje je formirao i korištio Zapad nisu od koristi.

Tako je BRIKS formirao sopstvenu razvoju banku, neki vrstu „monetarnog fonda“, Kina je formirala Azijsku razvojnu banku a uskoro sve te zemlje prelaze i na sopstvenu tehnologiju međunarodnog platnog prometa. Kina je razvila kompjutersku tehnologiju tog novog sistema međunarodnog platnog prometa, koja će početi da funkcioniše za manje od godinu dana i koja je u svojoj digitalnoj prirodi daleko razvijenija od postojećeg zapadnog Swift-a. Swift je još uvek analogni sistem, i banke imaju dosta problema u njegovom korišćenju jer je sve manje kompatibilan sa razvojem kompjuterskih sistema banaka. Uvođenjem zasebnog a daleko modernijeg sistema međunarodnog plaćanja u delu sveta na koji otpada ne samo polovina svetske trgovine nego i motor globalnog ekonomskog razvoja Zapad ostaje bez kontrole velikog dela finansija, što je istovremeno do sada najveći gubitak zapadne moći. Ko kontroliše taj ima i uticaj. Sa zasebnim platnim sistemom dolazi i korišćenje sopstvenih valuta, pa će tako iz polovine svetske trgovine američki dolar da ispadne iz igre a samim tim i kao sredstvo državnih deviznih rezervi.

Zapad je, doduše, svega toga odavno svestan, ali ništa nije učinio kako bi pratio takav razvoj u svetu. Tačnije, bili su svesni mnogi ljudi, ali oni ne odlučuju. Zapadne države su svoje sudbine prepustile bankama i kompanijama a političari koje narod bira na izborima su samo postali medijska mašinerija i glasnogovornici krupnog kapitala, a ne ljudi koji su ih birali. A banke i kompanije ne interesuje smisao društvenog razvoja, nego samo zarada, i u tom cilju je sve dozvoljeno a država je tu samo da servisira tu ambiciju. Pojednostavljeno govoreći, to je osnova uzroka savremene krize Zapada.

Sada su se, međutim, ti, što Englezi kažu, „debeli mačkovi“ uplašili za sopstveno bogatstvo koje bi moglo ne da nestane nego da bude preuzeto od onih koji rade i stvaraju, koji imaju privredu i koji konačno jedini imaju stvarni novac. U tom strahu i želji da sačuvaju ono što već imaju, Zapad je krenuo u proces deglobalizacije i stvaranje sopstvenog zabrana, odeljenog od drugih. Nevolja je, međutim, što je Zapad svih ovih godina gubio vreme, pa je i u proces deglobalizacije krenuo kasno, i otuda dolazi ta izuzetna agresivnost.

U gubljenju vremena Zapadu, ustvari Americi, nije mnogo preostalo prostora za svoj uticaj. Amerika je već izgubila Južnu Ameriku, izuzev Kolumbije, u Africi je sve manje važna a u Aziji, sem Japana i Južne Koreje, može da računa, što je ironija, još samo na Vijetnam, mada se i ta zemlja okreće Rusiji. Na Bliskom Istoku Amerika je i dalje uticajna, ali nije više dominantna sila. -Americi je u procesu deglobalizacije, kako sada stvari stoje, preostala još samo Evropa i za Evropu će se Amerika boriti i po cenu rata. To je potpuno jasno i u tom svetlu bi trebalo gledati na aktuelno zaoštravanje odnosa sa Rusijom a preko ukrajinske krize.

Krajnji američki cilj destabilizovanja Ukrajine je, to je valjda sada jasno, Evropa, a ne Rusija. Još od samog početka izlaska Amerike na međunarodnu scenu, na kraju Prvog svetskog rata, američki cilj je bio da odvoji Evropu od Istoka. Sve što je i činjeno u poslednjih stotinu godina, od finansiranja fašizma u Nemačkoj do stvaranja NATO i Evropske unije bilo je u funkciji tog cilja. Kako sada stoje stvari, Amerika je na dobrom putu da zadrži Evropu, i to ponovo isključivo preko sukoba sa Rusijom i negovanja straha od Rusije.

Ljudska društva su živi, složeni mehanizmi pa je neizvesno kako će se dalje razvijati i svet i deglobalizacija. Istorija nije rezultat želja i planova, nego realnosti koju mnogi planovi i interesi generišu, ali pod terorom događaja, a ne želja. Jasno je, međutim, da će budući međunarodni poredak biti temeljen na nekim novim podelama koje ne moraju biti isključivo teritorijalne, ali će osnovu podela ipak činiti teritorije.

Takvu sudbinu, utisak je, svet prihvata, ili barem to prihvataju dominantne sile, uprkos javnoj retorici, ali je problem šta će čije biti. Istorija sugeriše da podele ne mogu biti bez rata, pa se nameće pitanje da li će aktuelna deglobalizacija zaista dovesti do novog ratnog sukoba. Obrisi novih podela sveta su manje-više već vidljivi, i to ne bi trebalo da generiše novi rat. Ali rat bi mogao da izbije ako neko ne želi da bude u delu podele kojoj je pripao, a za to nezadovoljstvo dobije podršku neke druge strane. Na primer, Evropa.

Izvor: Novi Standard