NATO, Ukrajina, Rusija ili sve se TO već dogodilo (2)

Ponašanje i delanje Zapada u Ukrajini je kao preslikano sa modela (inicijalnog) pri nasilnom razbijanju druge Jugoslavije na kraju XX veka, sa jednom razlikom – Rusija je preveliki zalogaj i NATO teško može da pošalje svoje intervencionističke trupe a da ne reskira treći svetski rat sa vrlo sagledivim posledicama jedne globalne po mogućstvu ultimativne katastrofe po čovečanstvo.

Rečnik antiruske propagandne kampanje i uloga zapadnih medija su, međutim, sve sličniji nastupu u vreme poslednje balkanske krize, prozapadni pučisti u Kijevu dobijaju otvorenu finansijsku, političku i (može se iskustveno poći od toga) više-manje skrivenu logističku i vojnu pomoć od zapadnog bloka, Rusija se kažnjava sankcijama, ruski predsednik Putin je „novi Staljin“, pa čak i „novi Hitler“ itd.

Može se dakle poći od toga da je parafraziranje Remarkovog Na Zapadu ništa novo primereno i u slučaju aktuelne ukrajinske krize. Ovaj put se, shodno drugačijim okvirnim okolnostima, svakako javljaju i pravovremeno kritički glasovi i na Zapadu u odnosu na sopstvenu spoljnu politiku, koji delimično poseduju izvesnu moralnu notu i štaviše blago nagoveštenu pokajničku konotaciju.

I to se mora smatrati „dobrom vešću“ iako pitanje da li je to zaista tako, da li se time stvarno nazire nekakva iskrena katarza i želja za izbegavanjem i ispravljanjem grešaka iz prošlosti ili se pak samo radi o bojazni za sopstvenu sigurnost, o strahu da bi preveliki ruski zalogaj mogao da zastane u grlu (Bertold Breht: „Prvo dolazi ždranje, a potom moral“), ostaje otvoreno.

Jer iskrena katarza bi morala da podrazumeva želju i napore da se te greške isprave ili barem njihove posledice za pogođene ublaže, o čemu, naravno, nema ni reči. Nasilni, jednostrano interesni i protivpravni natovski Pax Americana et Germanica et Britannica et… na Balkanu (na Bliskom istoku itd.) se od njegovih tvoraca nipošto ne postavlja u pitanje, jer time bi se i samosvojno proglašeni „kraj istorije“ Zapada ispostavio kao makulatura. Drugim rečima, vlastodršci zapadnih demokratija su sebi prećutno i u kontinuitetu dodelili epitet principijelne (jedne vrste papinske) nepogrešivosti.

To u međuvremenu nailazi na kompetentnu kritiku i na Zapadu:

„Nekadašnji savezni kancelar Helmut Šmit bira oštre reči. On prebacuje Briselu da se isuviše meša u svetsku politiku. ‘Najnoviji primer je pokušaj EU-komisije da pripoji Ukrajinu’, rekao je socijaldemokrata u jednom intervjuu za Bild. ‘Pogrešno je i privlačenje Gruzije nama, to je manija veličine, mi tamo nemamo šta da tražimo! Ja ne držim ništa do toga da se zagovara Treći svetski rat a još manje da se NATO dodatno naoružava. Ali opasnost da se situacija zaoštri kao u avgustu 1914. raste iz dana u dan’.

Nekadašnji savezni kancelar Helmut Šmit upozorava na opasnost vrućeg rata sa Rusijom. On se zalaže za to da Zapad mora da pokaže više razumevanja za rusku politiku. Ali nemačku politiku određuju drugi (…) On ukazuje i na činjenicu da Zapad mora da promeni svoju politiku prema Rusiji inače nije isključeno da dođe do rata sa Rusijom. Putinove brige nisu Ukrajina, Poljska ili baltičke zemlje, već se pre odnose na Kinu, Pakistan i bivše sovjetske republike u Centralnoj Aziji. Rusija je odlukom EU u vezi sa širenjem na Istok bila zatečena u jednoj „fazi Divljeg zapada“ pod predsednikom Borisom Jeljcinom, i to nam se danas sveti. Jer Putin je ponovo pribavio Rusiji internacionalno poštovanje. Putinova politika ne mora da nam se dopada, ali mi je moramo u istorijskom kontekstu razumeti i ozbiljno primiti znanju.“
Za razliku od krize u bivšoj Jugoslaviji, dakle, u kojoj je Nemačka igrala saodlučujuću ulogu i vrlo brzo se složila sa SAD na čiju štetu, odnosno korist, Jugoslavija mora da nestane sa geopolitičke karte Evrope i sveta, ovde se pojavljuje razlika u stavovima dve najuticajnije „NATO-demokratije“. Pragmatičar Šmit uočava sasvim pravilno razliku između ruskog medveda i srpskog borbenog petla, i opominje na suzdržanost („Ali nemačku politiku određuju drugi“):

„Upozoravam na opasnost demonizovanja Putina. On nije opasniji od bilo kog drugog predsednika jedne velike zemlje. Nisam čak ni siguran da li su SAD manje opasne od Rusije. Osim toga, Putin nije nikakav zagovornik rata i nalazi se u izuetno neugodnoj situaciji. Razlog za ovu situaciju su idiotske ponude EU Ukrajini i Gruziji uoči ukrajinske krize. To je sve prilično velika budalaština!“

Pogledajmo još jedno kritičko javljanje iz Nemačke u maju 2014:

„Time što je Nemačka bombardovala Srbiju i priznala kosovsku nezavisnost prekršeno je međunarodno pravo, a Nemačka nema moralno pravo da kritikuje ruskog predsednika Vladimira Putina što je anektirao Krim, rekao je Hans Kristijan Štrobele  poslanik Zelenih u nemačkom parlamentu.

On je u udarnoj emisiji Unter den Linden nemačkog javnog servisa priznao da je bio za bombardovanje Srbije i odvajanje Kosova, ali da je pogrešio.

‘Mnogi drugi su takođe tada to podržali. Ali u međuvremenu su priznali grešku, mi nismo poštovali teritorijalni integritet Srbije. Mi smo sami prekršili međunarodno pravo. Ako to danas priznaje Gerhard Šreder, treba li nam bolji svedok od tadašnjeg saveznog kancelara?’, zapitao je Štrobele.

Sagovornik u emisiji iz vladajuće Hrišćansko-demokratske unije Karl Georg Velman je akciju u Srbiji pokušao odbraniti time što je, kako je rekao, Slobodan Milošević počinio genocid nad Albancima, koji je trebalo zaustaviti kako bi bilo sprečeno ponavljanje Srebrenice. Međutim, Štrobele je rekao da to nije bio nikakav genocid, nego progon Albanaca, ali tek pošto je započelo bombardovanje Srbije.

‘Da, desili su se progon i mnogi zločini nad Albancima. Ti zločini su se desili pošto smo bombardovali Beograd, celu zemlju. Mi smo bombardovali TV stanicu, NATO je bombardovao vozove na mostovima pune nedužnih civila. To je Srbe podsetilo na Drugi svetski rat’, rekao je on. Dodao je da su SAD, Nemačka i zapadne zemlje ‘poslednje, koje bi Putinu trebalo da drže lekcije o međunarodnom pravu i čuvanju teritorijalnog integriteta’:

‘Kada gospodin američki predsednik Obama ili nemačka kancelarka Merkel kažu Putinu ‘Ne smete ući u tuđu zemlju i mešati se u njene odnose, morate poštovati teritorijalni integritet’, Putin se onda samo može nasmešiti i reći: ‘Da li vi to ozbiljno mislite? Vi znate nešto o teritorijalnom integritetu? Šta ste uradili na Kosovu? Šta ste uradili u Iraku? U Libiji, u Avganistanu?’, rekao je Štrobele.

Velman je rekao da se slaže da su SAD mnogo puta prekršile princip poštovanja teritorijalnog integriteta. Dodao je da je Putin prekršio međunarodni dogovor iz 1994. o teritorijalnom integriteta Ukrajine. Štrobele je rekao da su SAD, Nemačka i druge zemlje prekršile ugovor sklopljen s Miloševićem o Kosovu.

‘Nakon završetka rata sklopljen je sporazum s Miloševićem, i mi smo, zajedno s Rusima, stacionirali NATO trupe na Kosovu. A znate li šta u ugovoru piše? Isto ono što je pisalo u ugovoru o Ukrajini – da ćemo zaštititi teritorijalni integritet Srbije. A devet godina kasnije, kada nije moglo biti ni govora o bilo kakvom genocidu, kad su NATO-trupe i dalje bile na Kosovu, aplaudirali smo kad je Kosovo proglasilo nezavisnost’, podsetio je Štrobele.“

POBUNA FINSKOG DIPLOMATE

Jedan iskusni finski diplomata pak ne bavi se prevashodno istorijskim hipotekama, već vrlo pragmatično analizira aktuelnu situaciju i upozorava da je ovog puta težnja Zapada da prodre na Istok, Drang nach Osten, ponovo na najboljem (najgorem) putu da rezultuje novim svetskim ratom sa apokaliptičnim posledicama:

Ukoliko Evropski parlament odmah ne promeni svoj odnos prema Rusiji i SAD, svet će se već do jeseni naći na pragu novog strašnog rata. U to je ubeđen iskusni finski stručnjak za međunarodno pravo, donedavno diplomata, član Saveta Evrope, koordinator UN, Peter Eskola (Slika ispod). Govori osam jezika, uključujući ruski. U 2000/2001. je kao predstavnik Saveta Evrope radio u Čečeniji, a pre toga u istom statusu u Bosni i Hercegovini. Radio je u Stalnom arbitražnom sudu u Hagu. Živeo je i radio u Holandiji i Francuskoj. U razgovoru sa dopisnikom „SP“ (Svobodnaя pressa, Slobodna štampa) on govori 30. aprila 2014. o stvarima koje su direktno vezane za krizu u Ukrajini.

Ako Evropski parlament odmah ne promeni svoj odnos prema Rusiji i SAD, svet će se već do jeseni naći na pragu novog strašnog rata

SP: Prema vašem mišljenju, Peter, da li su ukrajinska zbivanja posledica čisto unutrašnjeg „sukoba interesa“ ili su ih izazvale neke „spoljašnje sile“?

— Prema mom mišljenju, već su svi u Zapadnoj Evropi, i ne samo tamo, shvatili da se ovo jednostavno nije moglo dogoditi bez spoljnjeg uplitanja. SAD su glavni ‘lutkar’, one vuku konce kojima pokreću svoje marionete. Poznato je da su u revoluciju u Ukrajini Amerikanaci uložili pet milijardi dolara. To su nedavno objavljeni zvanični podaci. Može se reći da je to ono što je zabeleženo u dokumentima. Možemo samo da nagađamo kolika su još sredstva bez pisanog traga ubačena za uništenje suvereniteta Ukrajine. I to uništenje rukama Evropljana. Tačnije, Evropske komisije. Ona je otvoreno vršila pritisak na predsednika Janukoviča, primoravajući ga da potpiše Sporazum o pridruživanju između Ukrajine i Evropske unije. Tada nije obraćala pažnju na demokratiju, ni najmanje se nije brinula za ljudska prava i slobode. Iako mnogo voli da se u javnosti krije iza priča o demokratiji.

SP: Zašto vodeće države Starog sveta, u licu svoje Evropske komisije, dozvoljavljju da njima upravljaju SAD?

— Zbog toga što, prvo, u ovoj organizaciji ostvarivanje interesa bankara ima prioritet, bankari odlučuju o svemu u današnjem zapadnom svetu. Drugo, Evropska komisija nije demokratska institucija. U njoj je manje demokratije nego što je bilo u Politbirou CK KPSS. U Evropskoj komisiji je bezmalo tri tuceta komesara, imenovanih od Evropskog saveta. Narodi Evrope nisu izabrali te komesare. Nije iznenađujuće što se tu često donose odluke koja imaju malo dodira sa interesima pojedinih zemalja.

U Ukrajini, oni su zamenili jednu legalnu grupu razbojnika drugom, još gorom.

Znamo: u Kijevu je bila demokratija, ali loša. Tamo su vladali sami oligarsi. Sada postoji hunta na čelu sa drugim oligarsima, za Evropu pogodnijim. Međutim, Ukrajina je sitnica. EU i SAD koje stoje iza EU imaju drugi cilj – prevrat u Rusiji. Ako vaša država pokaže slabost, oni će biti veoma zadovoljni. Njima se dopadalo kad su kod vas zapovedali Berezovski, Hodorkovski, Abramovič. I, naravno, nikako im se nije moglo dopasti kad je Putin sve to prekinuo. Za SAD je bio poseban udarac kad su shvatile da Rusija gradi, i to ne bez uspeha, Evroazijsku uniju. Bez Ukrajine ta gradnja se malo komplikuje, ali je svejedno i dalje realna. Ona je očigledna protivteža EU, koja je poslušna pred Jenkijima. A šta je to Evroazija? Pa, to je 75 odsto svetskih resursa. Zar se takav savez može dopasti SAD?

SP: Kijev je nedavno posetio potpredsednik SAD, Džozef Bajden. Između ostalog, on je u razgovoru sa trenutnim ukrajinskim rukovodstvom rekao da će ih izbaviti od zavisnosti od ruskog gasa. Veli, postoji odlična alternativa…

— Da , čuo sam to. Apsolutno nestvarno. Amerikancima nisu potrebni ni Turčinov ni Jacenjuk sa Jarošem. Ove figure nisu u principu neophodne ni EU. Stoga su i svi razgovori i obećanja data navedenim građanima – čist blef. Polazim od toga da SAD sada imaju sopstvene realne probleme. Kod njih zaduženost iznosi 103 odsto BDP. U trgovinskom bilansu imaju deficit od 800 milijardi dolara. Rusija, poređenja radi, ima suficit od 200-300 milijardi. Amerikanci kažu da mogu da obore cene nafte i tako nanesu štetu vašoj zemlji. Oni dobijaju crno zlato uglavnom preko Saudijske Arabije. A za nju je pad cena nafte veoma štetan. Vaš Putin je 17. aprila rekao da Rusija neće imati problema ako padnu cene nafte. A Saudijska Arabija hoće, znam to pouzdano.

SP: Evropska unija je u svoje vreme stvarana da bi zemlje pomagale jedna drugoj, radi „zajedničkog prosperiteta.” A sada ispada – radi gušenja političke volje onih država koje su vidno ekonomski slabije? Radi korišćenja jeftine radne snage i novih tržišta za sebe.

— Za uskršnje praznika sam putovao u Grčku, bio u Atini. Ovaj put sam se mnogo družio sa Atinjanima. Ne sa političarima, već sa običnim građanima. Oni su mi rekli da se u svojoj zemlji poslednjih godina osećaju kao za vreme nacističke okupacije. Mrze EU i Amerikance. Kada su Grci ušli u Evropsku uniju, nisu imali dovoljno razvijenu ekonomiju. Iako je jedan od glavnih uslova za sve zemlje prilikom pristupanja bio baš ekonomski faktor. U istoj situaciji kasnije su se našle Rumunija, Bugarska, baltičke države. Ni one nisu bile spremne da pređu na evro. Međutim, one su u EU. Zašto? Mislite da Evropljani nisu videli nepripremljenjost ovih zemalja? Videli su. Ali su hteli nove teritorije, nove zemlje. Pre osamdesetak godina, Nemci su to jednostavno zvali – lebensraum (životni prostor ili politička teritorija neophodna za postojanje države i ekonomsku nezavisnost; istorijski temelj nacističke ekspanzionističke politike; prim. aut.). Uzgred, meni su prijatelji jednomišljenici nedavno poslali dve karte – kartu Trećeg Rajha sa početka 1940-tih i kartu sadašnje Evropske unije. Uporedite. Skoro stoprocentno se podudaraju. Počev od 2004. godine, EU je dobila dosta novih članova. Na račun otpisivanja dugova (ili pre – davanja milostinje) istoj toj Grčkoj i nekim drugim zemljama, ona pokušava da drži ove države na povocu. Zato što ona hoće lebensraum. Za sad nema koncentracione logore. Ni ropstvo. Ali već razara zemlje. Kao sada Ukrajinu. Kao ranije Jugoslaviju. Mnogi narodi Evrope ne žele ovakvu politiku, oni su protiv nje. Ali Evropska unija ne sluša i ne želi da čuje kritike. Sada zatvara usta i medijima. Prošle godine su podneli dokument o medijima u kome predlažu osnivanje posebne komisije za kontrolu novinara. Da li vas to podseća na nešto?

SP: Na cenzuru kakva je nekad postojala u Sovjetskom Savezu?

— Da, samo još gore. U Sovjetskom Savezu su, bilo to dobro ili loše, na taj način štitili svoju zemlju od „štetnog ideološkog mešanja“. A ovde će moći da utiču, uključujući tu i otpuštanje, na svakog novinara svake države članice EU ako bude napisao ili rekao nešto protiv njihove politike. I niko u Evropskoj komisiji nije rekao ni reč o neprihvatljivosti takvog dokumenta. Sada očekujem poziv u Evropski parlament. Ali nisam siguran da želim da idem. Suviše dobro poznajem tu organizaciju. Imaju tamo 25.000 hiljada činovnika. Oni pišu zakone i šalju na usvajanje parlamentarcima. To nisu nacionalni zakoni, već su diktirani uglavnom iz Brisela, sedišta NATO u Evropi. Nema vremena ni da se ti zakoni prouče kako treba, toliko ih je mnogo. Svaka četiri minuta štancuju novi zakon. I već kruži vic da su njihovi sastanci za poslanike poput fitnesa: jednom rukom glasate, podigni – spusti, podigni – spusti, a drugom rukom morate da pritiskate dugme elektronskog brojača glasova. Tako se šali jedan parlamentarac iz Velike Britanije. Iza scene priča viceve, a plaši se da otvoreno govori. Kao i većina njegovih kolega. Svi oni odlično shvataju da u Evropskom parlamentu nema ni demokratije ni javnosti. Ali imaju posao i dobru platu.

SP: Kako kao pravnik i diplomata objašnjavate da je prilikom razmatranja u UN za rezoluciju o Krimu glasalo više od polovine zemalja, a jedna trećina je odlučila da se uzdrži?

— Meni je zapalo da budem sudija u sporu između SAD i Irana. Sada je situacija slična. Dozvolite mi da to objasnim na primeru. Zamislimo da ste vi muškarac i da ste me udarili. Ja vas zauzvrat ne bih udario, već bih vas blokirao kao u džudou. Vi biste sa svoje strane pozvali policiju i zahtevali da u zapisnik unesu da vas je Petar Eskola blokirao, ali pri tome ne biste pomenuli da ste pre toga vi sami udarili Petera. Sledi glasanje porote: Peter ju je blokirao? Da. Je li kriv? Ako znate celu priču, nije. A ako znate samo poslednji deo, naravno da je kriv. Tako je i sa Krimom. U UN nisu predstavili čitavu istoriju ovog pitanja, već samo završetak – pridruživanje poluostrva Rusiji. Kako se uopšte može glasati u takvoj situaciji? Siguran sam da će proći izvesno vreme, i u UN će biti proces o Ukrajini. A tada će isplivati mnoge neprilične činjenice vezane za Evropsku komisiju.

SP: Svojevremeno ste bili koordinator Komisije UN za probleme droga i oružja u Avganistanu. Zatim ste napustili taj položaj. Nemate li nameru da se vratite u diplomatiju?

— Nedavno su me ponovo zvali u UN. Čak sam prošao i neophodne testove. Telefonirali su mi baš juče da čuju moj definitivni stav. Ali vi znate ko je tamo gazda, zar ne? SAD. Ja ne želim da im služim. Nisam ja ledi Ešton. Imam o svemu svoje sopstveno mišljenje. Navikao sam da sam mislim, analiziram i donosim odluke. Meni je nemoguće diktirati. Ovakvi kao što sam ja sada nisu potrebni ni UN ni Evropskoj komisiji.

SP: Ne mogu da ne pitam vas, državljanina Finske, Rusiji susedne zemlje, kakav je odnos vaših zemljaka prema događajima u Ukrajini?

— Sedamdeset procenata finskog naroda je protiv NATO. Protiv rata. Predsednik zemlje o ovom pitanju ćuti kao miš. A konzervativni premijer ne krije da je sa „obe ruke“ za NATO i EU. Parlamentarci takođe ćute. Oni imaju izbore za godinu dana, ne žele da rizikuju. Koliko ja znam, sada vlada krišom od finskih građana priprema novi sporazum sa NATO. Ova informacija je nedavno procurila i objavili su je neki naši mediji. Ljudi su ogorčeni. Spremaju se da u bliskoj budućnosti izađu na masovne demonstracije. Za razliku od Finske, u nama susednoj Švedskoj, njen konzervativni premijer Fredrik Rajnfelt poštuje volju svog naroda. On neće dozvoliti da NATO bude u Švedskoj iako njegova sopstvena Konzervativna partija umerenih i liberala glasa za članstvo u NATO.

SP: Finci izgleda nisu glasali za sankcije protiv Rusije, zbog navodnog mešanja u unutrašnje stvari Ukrajine?

— Finska sa Rusijom ima najveću razmenu. Sve glavne finske kompanije posluju u vašoj zemlji. To je veoma korisno za njih. Zašto bi one odlazile odavde, svađale se sa vama?

SP: Da li vi vidite mirni izlazak iz krize?

— On je u tome da EU najzad napusti svoju politiku pevanja pratećih vokala za SAD. Narod Evrope je za to. Negodovanja zbog dvostrukih standarda evropskih i američkih političara čuju se u mnogim državama. Češka i Mađarska su počele da govore o mogućem izlasku iz EU. Trezveni glasovi stižu iz Francuske. Postoje ljudi koji su spremni da čak i sad organizuju svoj sopstveni Majdan Briselu. Njih je još uvek malo. Ali se već čuje njihov glas. U suprotnom će evropske nacije same sebe obmanuti. U njihovim državama je u toku bezumna antiruska propaganda. I mnogi joj, nažalost, veruju. Ali drugog izlaza nema osim da Evropa prestane da peva prateće vokale SAD. Ostaje jedino rat.“

ISTORIJSKI PAD „NATO-DEMOKRATIJA“

Vratimo se napred pretpostavljenom odsudnom padanju „NATO-demokratija“ na ispitu istorije na kraju XX veka, koje se, po autorskom mišljenju, sastoji u sledećem:

Činjenica je da je SSSR (sa Varšavskim paktom, komunističkim državnim satelitima i pratećim ideološko-militantnim pokretima širom sveta) predstavljao vrlo realnu opasnost po ideju demokratije, čija osnovna (jedina konkretna, sa svim nedostacima i slabostima) forma ispoljavanja jeste bila ona zapadnog tipa. Zapadni državni konglomerat je tada predstavljao neophodnu i dobrodošlu protivtežu.

Činjenica (za žaljenje) je isto tako da je posle raspada Istočnog bloka i nestajanja bipolarnog sveta, Zapad propustio ne samo ogromnu već verovatno i jedinu istorijsku šansu da pomogne i ponudi čitavom svetu zajedničko ostvarivanja ideala demokratije (ravnopravnosti, nedeljivih ljudskih sloboda, prava i obaveza itd.).

Jer „NATO-demokratije“ su tada bile jedini i enormni – u istoriji još neviđeni – funkcionalni konglomerat ekonomske, političke, vojne, tehnološke i idejne (pretpostavljeno važeći humanistički ideal) moći na svetu, posedovale su svaki zamislivi potencijal i više nego dovoljni moralno-etički kredibilitet kod ostalih naroda.

Pogledajmo kako to jedan od najpoznatijih švedskih književnika današnjice tematizuje u svojim socijalno-kritičkim delima koja se prevashodno bave uskim, međusobno uslovljavajućim vezama između internacionalnog terorizma i globalnog organizovanog kriminala, s jedne, i visokih hijerarhijskih krugova političko-ekonomske i tehnološke elite na Zapadu, s druge strane:

„Mi smo sve šanse XX veka jednostavno propustili, pustili ih da prođu i iščeznu, sve one bezbrojne mogućnosti da konačno etabliramo jedno društvo u kome za sve ima mesta i iz koga niko neće biti isključen. Prvi put u istoriji čovečanstva posedovali smo sve potrebne resurse za tako nešto.

I – šta smo mi od toga napravili?

Mi smo se, praktično bez ikakvog otpora, ponovo vratili srednjevekovnim vrednostima, jednoj primitivnoj socijalnoj formi organizovanja života, u kojoj vlada princip ‘najjači preživljava’ (survival of the fittest).“

To je bio jedan nesumnjivo kvalifikovani, kompetentni glas sa Zapada. Autorsko mišljenje svakako glasi da smeštanje ovog masivnog socijalnog retardiranja u Srednji vek ne odgovara pravom stanju stvari: survival of the fittest je starije od duhovne dimenzije čovekovog bića, ono pripada predhumanoj fazi evolucije.

Pokazalo se, dakle (navedeno pitanje, koje se sve više postavlja) da je dotični ideal sa velikim stepenom verovatnoće samo makulatura, samo interesno redefinisana stvarnost, da je njegova – po samoshvatanju konkretnih uzurpatora „vlasti nad definicijama“ – sadržina uspešno supstituisana spoljnom jezičkom formom i degradirana na banalizovanu floskulu u smislu principa „cilj opravdava sredstvo“ i u službi borbe za vlast nad svetom.

„NATO-demokratije“ su, naime (i isto tako – nažalost), izabrale put svih ostalih imperija u istoriji čovečanstva. Budućnost će pokazati, da li će one naći snage da naprave jedan radikalni zaokret u smislu „put u budućnost vodi preko vraćanja korenima“, te da ipak izbegnu i kraj, neslavni način nestajanja svih svojih prethodnica, koje su svojevremeno, isto kao danas one, glasno i samouvereno proglašavale „kraj istorije“.

To je, kao što je poznato, uvek bio samo kraj njihove istorije.

Izvor: Novi Standard