Ofanzivna strategija NATO u Evropi u pohodu na Istok

Krajnji cilj posthladnoratovskom širenja NATO-a jeste da završi vojno okruženje  Rusije, tako da ona ostane izolovana od centralne Evrope, da izaziva lokalne ratove duž linije podele, uz stalne sankcije, sve dok Rusija ne prestane da bude jedinstvena funkcionalna država. Razlog za to je što je Rusija jedina država čiji je strateški vojni arsenal sposoban da se suprotstavi interesima SAD. Osim toga, Rusija ima najveći teritorijalni prostor, poseduje ogromne prirodne resursea. NATO je suviše rastegnut ciljevima i nerealnim snagama u odnosu na te projektovane ciljeve i na sreću čovečanstva nestaće u tom procesu iracionalnog delovanja.

U prvoj polovini 2015. godine bili su primetni napori pojedinih država članica NATO da Balkan, pre svega tzv. Zapadni Balkan vrate na dnevni red političkih konsultacija na najvišem nivou. Najznačajnija od njih je inicijativa država članica NATO koje se graniče sa državama Zapadnog Balkana, predvođene Mađarskom, da se preispita politika Alijanse prema tom regionu. Tako je krajem aprila 2015. Godine izrađen inicijalni dokument gde se Zapadni Balkan predstavlja kao “nedovršen posao“ koji ima potencijala da postane ponovo ozbiljna bezbednosna pretnja za NATO i njegove članice.

U dokumentu je naglašeno da aktuelni bezbednosni izazovi na istočnim i južnim granicama Alijanse negativno utiču i na celokupnu bezbednosnu situaciju na Zapadnom Balkanu, što se ogleda u porastu opasnosti od islamskog ekstremizma i uticaja Ruske Federacije na pojedine države Zapadnog Balkana.

Najbitniji stavovi iz pomenutih analiza mogu se iskazati pojedinačno za sve države Zapadnog Balkana:

• Crna Gora predstavljena je kao dobar primer progresa neke države na putu ka članstvu u NATO za relativno kratko vreme. Napominje se da je stekla nezavisnost sa veoma malom razlikom stanovništva koje je glasalo za izlazak CG iz tadašnje državne zajednice sa Srbijom i da se iste podele odslikavaju i kada je u pitanju njeno članstvo u NATO. Pristupanje Crne Gore NATO-u, između ostalog, cela jadranska obala bila bi teritorija NATO, sa izuzetkom pojasa dužine 20 km koji pripada Bosni i Hercegovini.

SAD su u septembru 2015. godine, iskazale podršku Crnoj Gori za članstvo u NATO. Prema zvaničnim stavovima Ruske Federacije, članstvo CG u NATO predstavlja udarac evropskoj bezbednosti, kao i odnosima između RF i NATO. Ruska Duma usvojila je izjavu, novembra 2015. godine, kojom se usprotivila ulasku Crne Gore u NATO, upozoravajući da to može imati negativne posledice u sferi turizma, investicija i ekonomske saradnje. Tom izjavom, Duma se obratila poslanicima Skupštine Crne Gore, parlamentima država članica NATO i poslanicima Parlamentarne skupštine OEBS-a. U izjavi je navedeno da uvlačenje novih država u vojne saveze, posebno protiv volje njihovih građana, predstavlja politički instrument iz doba bipolarnosti sveta.

Prema mnogim ocenama, protivljenje Ruske Federacije za ulazak CG u NATO bilo je kontraproduktivno jer stratezi Zapada, pre svega SAD i dalje žive u novom Hladnom ratu i preduzeli su sve da vlast u toj državi, koja je ogrezla u kriminalu privoli na hitan postupak prijema u članstvo. To je urađeno u funkciji smanjenja i postepenog eliminisanja ruskog prisustva u Crnoj Gori i ako je Ruska Federacija uložila već ogromna finansijska sredstva u procesu privatizacije u kupovine nepokretnosti.

• Kada je u pitanju Bosna i Hercegovina, NATO ističe neophodnost evropskih integracija, jer jedino EU može održati celovitost te države, dok izgradnja odbrambenog sektora treba da bude podržana od strane NATO. Posebno se insistira na očuvanju BiH kao unitarne države i potrebi sprečavanja dalje dezintegracije zemlje, kroz proces evropskih i evroatlanskih integracija.

• Srbija je predstavljena kao faktor koji može imati ulogu stabilizatora ili destabilizatora čitavog regiona, s obzirom na istorijski uticaj Beograda na sve ostale države tzv. Zapadnog Balkana. Republika Srpska je predstavljena kao prostor gde Rusija ima najveći uticaj i moć, što predstavlja glavni izazov da se obezbedi zapadna orjentacija Beograda i ubrza put Srbije ka evropskim i evroatlanskim integracijama.

• Pored navedenih partnerskih država, dat je kratki osvrt i na južnu srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju. NATO smatra da treba da zadrži nezamenjivu ulogu na tom prostoru u političkom i u bezbednosnom smislu. U tom dokumentu se eksplicitnije naglašava značaj dalje izgradnje tkz. “Kosovskih snaga bezbednosti“ i angažovanja KFOR u obezbeđenju mira i bezbednosti u srpskim sredinama. SAD su dale glavni doprinos pomoći i podrške lažnoj državi „Kosovo“ u obrazovanju i obuci oficira i podoficira, kao i u drugim oblastima saradnje u procesu formiranja „Oružanih snaga Kosova“. Srbija je davno trebala da prekine saradnju sa NATO dok se ne prekine taj proces u funkciji odcepljenja tzv. Kosova od Srbije.

Kada je u pitanju R. Srbija, može se zaključiti da se navedene preporuke već pokušavaju implementirati u praksi, o čemu govori i nekoliko poseta visokih zvaničnika NATO Beogradu. Alijansa i dalje radi na iznalaženju načina za produbljenje političke i praktične saradnje sa Srbijom. Međutim u narodu ne postoji pozitivan odnos prema bilo kakvoj tešnjoj saradnji sa NATO, prvenstveno zbog agresije NATO 1999. godine, otimanja i okupacije KiM, a potom i podrške i proglašenja lažne države Kosovo.

Koliko su stale sile Zapada na stranu albanskog faktora na KiM, toliko se zdušno bore da uguše svaki atribut državnosti R. Srpske i potpomognu unitarizaciju BiH, pod plaštom evropskih ili evroatlantskih integracija. Upravo države koje vode te integracije ugrozile su vitalne nacionalne interese srpskog naroda u Srbiji, Crnoj Gori i R. Srpskoj. Dezintegracijom srpskog prostora i srpskog nacionalnog bića Zapad želi da osigura svoje zaleđe i dalji pohod na Istok.

Primereno razvoju situacije u svetu i regionu, strategija očuvanja i opstanka srpskog naroda treba da počiva upravo na integraciji, bratstvu i zajedništvu na srpskom etničkom prostoru, uz pomoć prijateljskih naroda i država. Izbor je u suštini jednostavan, nesmemo i nemožemo biti na strani onih koji povlače nove linije podele u Evropi i izazivaju ratove i krize.

Kroz upravljanje krizama na evroazijskom prostoru SAD preko NATO i EU nastoje umanjiti sposobnosti Ruske Federacije i njen sve veći značaj u međunarodnim odnosima. Istovremeno nameravaju da preko smanjenja prihoda Ruske Federacije od nafte i gasa, izazivaju socijalne tenzije i nezadovoljstvo u većim gradovima Rusije, kako bi to unutrašnje nezadovoljstvo raslo i postalo plodno tlo za unutrašnje protivrečnosti, sukobe pa i smenu aktuelne izvršne vlasti.

Novom strategijom SAD, koja se sprovodi kroz mehanizme i aktivnosti NATO, nastoje  povećati izdvajanja iz BDP i drugih članica najmanje na 2%. U svakom slučaju, NATO od ove godine na svoje istočne granice razmešta veći broj vojnika i različite tipove ofanzivnog oružja. Sasvim je sigurno da u okviru NATO ne postoji iskrena saglasnost oko toga da Rusija predstavlja potencijalnu pretnju. To se posebno vidi u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Španiji, Češkoj, Slovačkoj i mnogim drugim manjim članicama. Takvo stanje u EU se medijski blokira i ne dozvoljava se priča o tome.

Drugi, potencijalno veći problem za NATO danas jeste i status Turske. Nakon neuspelog vojnog puča, turski je predsednik krenuo u masovne čistke kadrova u državnim institucijama, težišno vojsci, policiji i sudstvu. Erdogan je proglasio vanredno stanje i državom nesmetano vlada dekretima, što je zabrinulo mnoge na Zapadu, posebno one koji su na različite načine učestvovali u puču.

Zahvaljujući povećanim finansiranjem iz Sjedinjenih Američkih Država, NATO planira najveće gomilanje vojne moći u istočnoj Evropi od Drugog svetskog rata, kako bi obezbedio uslove za dalji pohod na Istok. Ministri odbrane NATO-a počeli su sa rotacijom snaga, redovnim vojnim vježbama i sa postavljanjem opreme za snage za brzo delovanje, koje su usmerene prvenstveno ka Rusiji. Smešno je pomalo i otužno da stratezi NATO zamišljaju da se tako mogu ponašati prema Rusiji. I oni su svesni toga ali ispunjavaju zahteve neformalnih centara moći i političara.

Obnova dijaloga NATO-Rusija, jeste u funkciji farse i medijske propagande Zapada u međunarodnim odnosima, da SAD i NATO imaju mirotvornu ulogu i „dobre namere“.

Planovi SAD-a da učetverostruči iznos za odbranu u Evropi na 3,4 milijarde dolara u 2017. godine u središtu su ofanzivne strategije Zapada, a sve pod plaštom Ukrajinske krize koju su kreirali. Rusija je dala jasno do znanja da će svaki potez kojim se infrastruktura NATO-a približava njenim granicama smatrati pretnjom te je najavila „recipročne protivmere“. Ministri odbrana 28-člane vojne alijanse saglasili su se 5. februara 2016.godine da uspostave komandne i kontrolne jedinice u Bugarskoj, Estoniji, Letoniji, Litvaniji, Poljskoj i Rumuniji. Plan NATO-a da otvori nove komandne centre u istočnoj Evropi veliki broj takozvanih analitičara i predstavnika nevladinih organizacija opravdava i pozdravlja kao znak „dobrih namera“. U tom poslu oni afirmišu i pravdaju poteze čelnika NATO i vodećih političara SAD i Velike Britanije.

Promena na vrhu evropskog kontingenta NATO podudarila se s promenama u samoj vojnoj strategiji Alijanse u Evropi. Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg je 10. februara 2016.godine saopštio da Alijansa namerava da proširi vojni kontingent u Istočnoj Evropi na granicama s Rusijom. Kontingent neće biti stalni, nego će se smenjivati kroz rotacije. Konačna odluka doneta je na samitu NATO u Varšavi u Poljskoj u julu 2016.godine. Alijansa namerava da u narednom periodu više pažnje posveti snagama za brzo reagovanje koje će po njihovom viđenju, biti spremne operativno da odgovore na iznenadne vojne pretnje. Mnogi pretpostavljaju da je Severnoatlantski savez na ovu promenu strategije podstaknut događajima u Ukrajini i namerama da čini sigurnijim režime u pribaltičkim državama, Poljskoj, Rumuniji, Gruziji i Turskoj.

Amerika čini sve kako bi vremenom Francusku i Nemačku uvukla u svoj strateški krug razmišljanja i delovanja. Za početak to su SAD uspele kroz uvođenje ekonomskih sankcija i vojne mere formiranja štabova i prebaziranja snaga u Istočnu Evropu. Međutim, Francuzi ni Njemci nisu spremni da nepotrebno eskaliraju tenzije sa Moskvom. Nemačka prihvatanjem neprijateljstva prema Rusiji rizikuje previše, zarad interesa SAD.

Rusija i posle svega važi za veliku silu i neće sigurno dozvoliti stradanje svog stanovništva kao što se to desilo u minula dva svetska rata, gde su Nemci bili glavni vinovnik tih stradanja. Sigurno je da još jednom nebi smeli da izazovu odgovor Rusije. Sadašnje rusko nacionalno vođstvo sledi nacionalne interese države. Ruski zvaničnici su poslali jasnu poruku potencijalnim neprijateljima, ko napadne interese Rusije neće proći nekažnjeno. Ono što stratezi SAD i u EU zaboravljaju da Evropa nije monolitna u ostvarivanju ofanzivnih namera SAD. Mnoge države u početnom periodu rata istupile bi iz NATO i iz EU.

Pod plaštom konflikata u Evropi i Ukrajinske krize NATO, pre svega SAD i Velika Britanija, će nastojati da povećaju baziranje snaga u Poljskoj, Nemačkoj, baltičkim državama, Rumuniji i Bugarskoj.

Delovanje NATO na Balkanu i njegova strateška opredeljenja usmerena su na:

• ubrzanje prijema Crne Gore u NATO;
• stvaranje i javno promovisanje tzv. “Kosovske vojske”;
• unitarizaciju Bosne i Hercegovine, kroz umanjenje nadležnosti Republike Srpske i medijsku satanizaciju aktuelnog rukovodstva ;
• stvaranje uslova da BiH i tkz. Kosovo idu ka članstvu u NATO u budućnosti;
• pojačavanje pritiska na Srbiju da promeni odluku o vojnoj neutralnosti i opredeli se za članstvo u NATO, jer bi ostala usamljena u regionu Balkana;
• potiskivanje bilo kakvog prisustva Rusije na Balkanu, posebno u Srbiji
• sprečavanje opremanja Vojske Srbije modernim oružjem i opremom, prvenstveno kroz preporuke MMF-a, kontrolu budžeta i smanjivanje izdvajanja iz BDP za odbranu na svega 1,36%, dok se državama članicama NATO preporučuje da povećaju izdvajanja na 2,2% BDP i ako se radi o razvijenim državama sa značajnim prihodima.

Podrška albanskom ekstremizmu i projektu “Velika Albanija”, od strane SAD i Velike Britanije biće i dalje izražena, kao i do sada.

Uslovljavanje Srbije oko daljeg pridruživanja EU, nastaviće se kroz zahtev za suštinsko priznanje nezavisnosti tkz. Kosova, prihvatanje evroatlanskih integracija i stalno udaljavanje od Rusije. 

Ako SAD i Velika Britanija ne ostvare ciljeve na Balkanu mirnim sredstvima spremne su da posredno pripremaju scenario novog „Balkanskog rata“ u kome bi Hrvatska, Albanija, lažna država Kosovo i Federacija BiH uz oružanu pobunu i terorizam na prostoru Srbije  i na prostoru srpskih etničkih teritorija ostvarile ratne ciljeve. Pri tome bi te agresorske države imale svekoliku političku, logističku i obaveštajnu podršku. 

Sigurno je da bi Srbija, Republika Srpska i Crna Gora morale da imaju to u vidu,  u procesu pripreme oružanih snaga za zaštitu vitalnih nacionalnih interesa od oružane agresije.

Kreatori pripreme takvih scenarija i oružanih sukoba zato pomirljivo gledaju na stalno jačanje ideologije ustaštva u Hrvatskoj, pokušaje Bakira Izetbegovića da drži stalno u fokusu muslimansku dominaciju u BiH i marginalizaciju srpskih nacionalnih interesa, kako je radio njegov otac tvorac Islamske deklaracije, čija je suština uzrokovala građanski rat u BiH. U okviru tog scenarija jeste i opremanje Hrvatskih oružanih snaga sa višecevnim bacačima raketa velikog dometa, jurišnim izviđačkim borbenim helikopterima, kao i organizacija i opremanje vojske lažne države Kosovo. Uz takve očigledne pojave, pa i bezbednosne pretnje Srbija za Vojsku Srbije ne izdvaja dovoljno finansijskih sredstava iz budžeta, niti preduzima adekvatne mere. U tom sprečavanju opremanja Vojske Srbije ključnu ulogu ima MMF, koji na sve načine devastira odbrambene sposobnosti Srbije. 

SAD žele da kroz kontrolu vlasti “državica” na Balkanu što pre taj prostor stave pod kontrolu EU i NATO. Sada se može reći da su skoro svi režimi u državama Balkana, pod značajnim američkim uticajem i pritiskom.

Izvor: Fond Strateške Kulture