Rusija, malodušni i pokvarenjaci

1.

Nema prirodnijeg saveza od pokvarenjaka i malodušnih. Prve je pogledalo nešto što samo njima liči na Boga, pa su dobili novih pet minuta da Srbiju ismeju, odbrusivši joj kako je Južni tok bio tek projekat Nebeske Srbije, što će reći Srbije koja proizvodi iluzije, posle kojih se budi mamurna. Dodatnih pet minuta dobili su posle crnog ruskog utorka i pada rublje, što bi valjda trebalo da nam da do znanja da se kačimo za vrbov klin. Eto, naši pokvarenjaci su oduvek znali da je rublja padu sklona jer ruska ekonomija ne valja.

Naravno, ruska ekonomija ima svoje probleme, ali ima i svoj proizvod. Fuj, kakav je to proizvod – reći će pokvarenjaci – koji se dobija iz zemlje. Možda je i nikakav, tek oni koji danas atakuju na rublju bar delom to rade da bi ovladali tim ruskim fuj proizvodom. Možda je i gori od nikakvog, ali, zahvaljujući baš takvom proizvodu, Rusija je pod sankcijama za samo nekoliko meseci uspela da preusmeri svoj izvoz i spase ekonomiju. Naravno da bi bilo dobro da, osim gasa i nafte, proizvodi i čipove i ajfone, samo što nešto ne znam šta bi s njima posle sankcija, da li bi isto tako uspela da ih preusmeri na druga tržišta kao gas i naftu.

2.

Ali da pustimo Rusiju, ona je od svog ekonomskog kraha mnogo daleko, što joj je u utorak „priznao“ i CNN, dok su srpski pokvarenjaci bili ipak malo strožiji. Problem je, međutim, što taj isti svet koji je oduvek znao da će rublja pasti i koji danas zna da će se to isto desiti i Rusiji ne samo da nije bio jednako vidovit predviđajući zapadnu krizu 2008. godine nego njenu dubinu nije mogao da pojmi ni 2010, ni 2012, a ne može ni danas. Problem je takođe što je taj svet, koji optužuje Rusiju da nema proizvod, delujući u javnosti i savetujući političare i zakonopisce, kreirao poslednjih 15 godina srpsku ekonomiju, koja jednu mračnu epohu završava bez sopstvenog proizvoda, ni onog ispod zemlje ni onog ispod neba.

3.

Naravno, naši pokvarenjaci mogu da objasne: nisu ih slušali, nikad Srbija nije gurala neoliberalni ekonomski koncept, već tipičan burazerski, traje to od Pašića uostalom. Ali valja znati da se pokvarenjaci od malodušnih razlikuju po tome što ovi drugi govore gluposti, a prvi poluistine. Dakle, tačno je da u srpskoj ekonomiji vlada burazerski princip, ali samo iznutra. Ta privreda prema spolja je neoliberalna (privatizacija, liberalizacija i dinar koji pogoduje uvoznicima, gušeći proizvodnju i izvoz), zbog čega je klasa tranzicionih ajkula u politici i privredi dobila od stranaca kompenzaciju da unutrašnje odnose uređuje burazerski. Dakle, pokvarenjaci su u pravu, ali samo za onoliko koliko su ispod stola pokupili srpski burazeri, ne i za onoliko – mnogo više – koliko su iz zemlje izneli stranci. O tome ćute kao zaliveni.

Šta je dakle problem naših pokvarenjaka sa srpskom i ruskom ekonomijom – što prva već deceniju i po umire u mukama i konceptu koji su oni promovisali ili što ova druga isto toliko, sa promenjivim uspehom, pokušava da se iz tog koncepta iščupa?

4.

Zato pokvarenjaci danas cinično Srbiji predlažu kolonijalni status kao sudbinu. U Evropsku uniju, nego šta, nećemo valjda sa Rusijom, koja ne može da spasi ni rublju, a da spasi Srbiju. Štednja i kresanje javne potrošnje, nego šta, pa nećemo valjda povećavati potrošnju kad ništa ne proizvodimo. Sa Nemačkom, a s kim bi drugim, ona od Srbije samo hoće da napravi koloniju – a za domaću kolonijalnu elitu konkurs je odavno završen i, gle, svi naši pokvarenjaci su prošli – dok nas Rusi vode u avanturu, baš kao što su uveli i mučenu Novorusiju.

Da se razumemo, nije samo takav stav ono što čini pokvarenjaka. Poznajem mnogo čestitih ljudi koji veruju da je sudbina Srbije dugotrajna okupacija, a zadatak organizacija nacionalnog života u tim uslovima. Razlika je, međutim, u tome što će pristojan čovek takav stav izreći uz obavezu da sam podeli narodnu sudbinu, dok pokvarenjak to isto govori isključivo vođen motivim da je on ne podeli.

5.

Jeste, kažu malodušni, zar Putin nije odmah mogao da oslobodi Novorusiju, sve do Bihaća, dve tri atomske bombe i to je to? Zar nije mogao da protera na silu Južni tok kroz Srbiju? Zar nije mogao da razjuri sve po Srbiji, umesto što ih nije ni optužio za sabotažu Južnog toka, nego je samo pomenuo Bugare? (A malodušni znaju da su Srbi najkrivlji.) Zar ne bi dokazao da je Car da je išao knutom na neoliberale i svoju petu kolonu pre nego što su zarozali rublju? Zar mu treba ovoliko vremena da pokaže Amerima ko je glavni? Ništa to ne valja, kažu naši malodušni, na sreću, zadovoljstvo i dobit naših pokvarenjaka.

6.

Pre 15 godina – u istorijskom vremenu velike države to je juče – Rusija je bila slomljena zemlja, uverena da je kriva za sva zla ovog sveta. Sećam se nekih Rusa iz tog vremena, sa kakvim divljenjem su govorili o liberalnim ajatolasima – američkim lopovima sa Harvarda – koji su u buljucima pohodili Rusiju, ležerno odvajajući za sebe najbolje komade svega čega su se dohvatili u zemlji pretvorenoj u najjeftiniji i najveći supermarket na svetu. Sutradan – dakle 15 godina kasnije – Rusija, čija moć regeneracije je epska – najveća je nada onog dela čovečanstva koji sanja slobodu. Malo je to?

Naravno, Putin je mogao prvog dana da poveša oligarhe i da petu kolonu potera u Sibir, samo što bi to bila nova 1917, a ozbiljne politike se ne vezuju za revolucije, za njih se vezuju samo pokvarenjaci, jer znaju da je to njihov trenutak, i malodušni, jer im revolucije izgledaju kao brzo deljenje novih karata, u kome će možda bolje proći nego u prethodnom, mada se nikad nije dogodilo. Svaki revolucionaran čin završava u podeli društva, a podeljena društva, po definiciji, ne napreduju i, što je još važnije, nemaju nikakvu moć da se odbrane spolja.

Zato se današnja Rusija bori sa spoljnim neprijateljem, ali ne manje i sa samom sobom. Procesi su dakle istovremeni i duboko međuzavisni, jer podeljeno društvo ne stiče slobodu, a, ako je ima, lako je gubi (ima li za to boljih primera od Rusije 1991. i Srbije 2000?). Zato kritikovati danas Putina sa pozicije pokvarenjaka – ekonomnskih neoliberala – uz šta ide i niz političkih floskula o otvorenom tržištu, pravnoj državi, ljudskim pravima i slobodama, znači optužiti ga za to što ne liči na ono protiv čega se bori. Istovremeno, optužiti ga za to što ne završava stvari brzo i krvavo znači biti za revolucionarni princip, koji nikad i nigde nije doneo više slobode. Stvari su mnogo jednostavnije: lider čiju brzinu i metode društvo ne može da prati završava u nerazumevanju ili tiraniji. Putin ne može brže od Rusije, zemlje koja je do juče svoj san videla u svojoj propasti. Njegov prioritet je homogeno društvo, sa kojim može sve, bez koga može i da pobedi i da mu preostane da se s tom pobedom ubije.

7.

Sve zemlje koje se danas bore za svoju slobodu od Zapada – od Kine i Rusije do Egipta i Turske – postavile su pitanje svoje pete kolone i rešavaju ga u skladu sa svojim potrebama i tradicijom. Naravno, kad dođe vreme, isto pitanje biće postavljeno i u Srbiji, gde je skorašnje izvlačenje profesionalnog izvođača revolucija Srđe Popovića tek blagi nagoveštaj.

8.

Procesi koji se odvijaju punom parom u tim zemljama započeli su i u Srbiji, ne voljom vlasti, pa ni opozicije, već voljom dramsko-političke logike da za ekser zakucan u prvom činu nešto mora da se okači u poslednjem.

Pred Srbijom su dva trenutka raspleta. Prvi će inicirati zapadne sile, i on će se odnositi na bezuslovno srpsko odustajanje od Rusije. Ono se ne može dogoditi, takođe ne voljom političke klase, već logikom procesa koji traje. Istina, ne može se dogoditi ni oštro okretanje leđa Zapadu, jer Srbija u ovom momentu nema društvene mehanizme – od raspoloženja elita, preko medija do stabilnog finansijskog sistema – kojima bi tome mogla da se suprotstavi. Zato će se navaljivanje Zapada završiti nekom vrstom abdikacije ili zbacivanja vlasti, s tim što još nije jasno ko bi tu ulogu mogao da preduzme. Jer, logikom procesa, sledeća srpska vlast biće patriotska, dok se istovremeno na tom polu političke scene ne vidi spremnost da se preuzme država. Zato nije van pameti očekivati da će sledeću patriotsku vlast u Srbiji organizovati neki Englezi ili neki Rusi, što, priznaćete, teško da može da bude isto.

Ako se taj trenutak ne dogodi ili bude propušten, rasplet će da usledi posle ekonomskog kraha, jedinog do čega može da dovede nastavak evropskih integracija. Tog trenutka u Srbiji za EU neće biti niko osim Tanje Miščević, Jadranke Joksimović i ekipe pokvarenjaka, što znači da društvo neće biti podeljeno kao u prvom slučaju. Zato pokvarenjaci – koje će Srbija u jednoj tački svog procesa nazvati pravim imenom pete kolone – danas kukaju kako ih politička klasa ne sluša i kako njihovo neoliberalno učenje nije ni imalo šansu kako bi u maniru komunista iz 80-tih godina aktuelni proces pokušali da zaustave. Zato malodušni kukaju nad sudbinom, jer se Srbi u tom procesu ne kreću u ritmu revolucije, a što nije u ritmu revolucije za njih i nije kretanje.

9.

U tom procesu Srbija može sve osim da okrene leđa Rusiji. Zato je priča o Rusiji i EU kao ravnopravnim političkim polovima početak svake velike laži. Onaj ko neće da bude ni pokvarenjak ni malodušan moraće da razume tri polazne teze svakog razmišljanja o slobodi. Prvo, sa Evropskom unijom Srbija se ne može spasiti; drugo, sa Rusijom Srbija može propasti; i, treće, bez Rusije Srbija se ne može spasiti. Tako nekako.

Izvor: Novi Standard