Šta to Rusi ne razumeju a po njih je opasno

Napadi Vašingtona na Rusiju prešli su granice apsurda, pravo u teritoriju ludila. Novi šef američkog državnog biroa za emitovanje Endru Lek (Andrew Lack) proglasio je rusku agenciju RT – koja emituje program na brojnim jezicima – za terorističku organizaciju poput Boko Haram ili Islamske Države. Za to vreme, kreditni biro Standard end Pur (Standard and Poor’s [1]) je proglasio ruske obveznice za „smeće”.

Danas (26. januara 2015 – prim. NM) sam o tim ludačkim delima dao izjavu za RT. U prošlim vremenima, kada je Amerika bila pri zdravoj pameti, Lek bi zbog ovakve izjave bio ismejan, morao bi da podnese ostavku i skloni se od očiju javnosti. Ali u današnjem svetu mašte, koji je iskonstruisala zapadna propaganda, Lekova izjava se uzima ozbiljno, a RT se proglašava terorističkom pretnjom. Pravo govoreći, iako Boko Haram i Islamska Država koriste terorizam, to nisu terorističke organizacije već političke organizacije koje žele vlast. Lek, međutim, ne razume tu razliku. Znam, moglo bi se reći da mu štošta nedostaje (igra reči: na engleskom reč lack označava “nedostatak” – prim. NM).

Kakvi god bili Lekovi nedostaci, sumnjam da veruje u sopstvenu glupost da je RT teroristička organizacije. Šta je onda po sredi?

Odgovor je u tome što su sami zapadni mediji postali prostitutke, ministarstvo propagande Vašingtona – i tako stvorili potrebu za RT, iranskom Pres TV i Al-džazirom. Što se više naroda sveta okreće ovim poštenijim izvorima vesti, sve je manja sposobnost Vašingtona da proizvodi izgovore po sopstvenoj meri.

RT ima veliku publiku na Zapadu. Kontrast između istinitog izveštavanja RT i laži koje bljuju američki mediji ugrožava kontrolu Vašingtona nad činjenicama. I to je postalo neprihvatljivo.

Lek je zato poslao poruku RT: uvucite rogove; prestanite da izveštavate mimo naše “partijske linije”; prestanite da osporavate činjenice Vašingtona i prostitutki; pridružite nam se ili…

Drugim rečima, “sloboda govora” koju na sav glas hvale Vašington i njegovi evropske, kanadske i australijske marionete znači tek slobodu Vašingtona da laže i propagandiše. A istina? Istina je najveća pretnja Vašingtonu, i zato je istina – terorizam.

Vašington želi da izbegne neprijatnost ogoljene represije RT – kao što su njihovi vazali u Britaniji uradili sa iranskom Pres TV. Radije bi da ućutkaju RT. Otud i Lekova poruka: cenzurišite sami sebe.

Mišljenja sam da se i RT i Al-džazira već previše ustručavaju u svom izveštavanju. Obe mreže znaju da ne smeju biti preterano iskrene, bar ne suviše često.

Često se pitam zašto vlasti u Rusiji dopuštaju da 20 odsto ruskih medija funkcioniše kao peta kolona Vašingtona. Čini mi se da je razlog što Rusi gaje nadu da će tolerancija prema otvorenoj propagandi Vašingtona omogućiti RT i drugim ruskim medijima da govore istinu u Americi. Vrlo je verovatno, međutim, da će i ova ruska nada o Zapadu na kraju biti izneverena. Ako RT zabrane ili asimiluju u „prestitutke“ Zapada, o tome niko neće reći ni reč. Ali ako ruska vlada zabrani medijske agenture Vašingtona, lažove sve do jednog, svakodnevno ćemo slušati krike o ruskoj represiji „slobode govora”. Jer ako se sećate, jedini dozvoljeni „slobodni govor” je propaganda Vašingtona.

Da li će RT biti zabranjena zbog toga što govori istinu, ili će se pridružiti legiji propagandista Vašingtona, pokazaće vreme.

Druga tema intervjua bila je proglašavanje ruskih obveznica za „smeće”.

Odluka Standard-end-Pura je bez sumnje politički čin. Dokaz je onoga što već znamo, a to je da su američke agencije za procenu korumpirane političke agenture. Sećate li se da su očigledno đubre poput “nižerazrednih” menica vrednovali kao “investicioni potencijal”? Te agencije plaća Volstrit, i poput Volstrita one služe američkim vlastima.

Politička priroda odluke postaje jasna kada se pogledaju činjenice. Ne očekujte da to uradi pokvarena finansijska štampa u SAD, ali zašto ne bismo mi? Hajde da sagledamo činjenice u kontekstu američkog duga.

Po ciframa koje su dostupne javnosti, ruski nacionalni dug je 11 odsto bruto državnog proizvoda (BDP). Američki dug je 105 odsto američkog BDP-a, skoro deset puta veći. Pri tome je stvarni američki dug daleko veći od zvanične procene, što smo dokumentovali Dejv Kranzler, Džon Vilijams i ja (Dave Kranzler, John Williams).

Ruski nacionalni dug po glavi stanovnika je 1.645 dolara. Američki je 56.952. Suma ruskog nacionalnog duga je 235 milijarde dolara. Američki nacionalni dug je 18 triliona – dakle 76,6 puta veći. Po zvaničnim podacima, američki BDP je 17,3 triliona dolara, dok je ruski BDP 2,1 triliona. Dakle, američki BDP je osam puta veći od ruskog, ali je američki dug 76,6 puta veći od ruskog!

Ako ičije menice treba smatrati za smeće, onda su to američke. To je, dabome, neizvodljivo. Ako neka američka agencija za vrednovanje kaže istinu, ne samo da će je zatvoriti već će je izvesti na sud, na osnovu bilo kakve apsurdne optužnice: antiamerikanizam, terorizam (kao RT!), itd. Oni to vrlo dobro znaju. Zato ne očekujte istinu od bilo koga sa Volstrita: njihov posao je da lažu.

Početkom januara 2013, SAD su bile dužne Rusiji 162,9 milijardi dolara (izvor). Ako je ruski nacionalni dug 235 milijardi, onda 69 odsto tog duga pokrivaju dužničke obaveze SAD prema Rusiji. Ako je to “kriza ruske privrede,” ja sam Aleksandar Veliki.

Ako Rusija ima dovoljno dolara na raspolaganju da otkupi ceo svoj nacionalni dug i još dobije par stotina milijardi kusura, u čemu je problem?

Jedan od problema je Centralna banka Rusije. Ruski ekonomisti su uglavnom ista sorta neoliberalnih nesposobnjakovića kakva postoji na Zapadu. Opsednuti su svojim vezama sa “superiornim” Zapadom i prestižom koji (u zabludi) misle da im to donosi. Sve dok se ruski ekonomisti slažu sa svojim kolegama na Zapadu, dobijaće pozivnice na međunarodne skupove. Svesno ili nesvesno, ovi ruski ekonomisti su de fakto agenti Amerike.

Trenutno ruska centralna banka traći ruske devizne rezerve u odbrani rublje od napada sa Zapada. To je uzaludna rabota. Ruskim centralnim bankarima dobro bi došlo da se prisete – ili nauče, ako nisu znali – kako je Soros napao Banku Engleske.

Ruske devizne rezerve trebalo bi iskoristiti za otplaćivanje nacionalnog duga, čime bi Rusija postala jedina zemlja na svetu bez dužničkih obaveza. Ostatak dolara trebalo bi potrošiti u udruženom poduhvatu sa Kinom da se uništi dolar, na kojem počiva američki imperijalizam.

Druga opcija je da ruska vlada objavi kako je njihov odgovor na napade vlade u Vašingtonu i agencija sa Volstrita otkazivanje svih dužničkih obaveza zapadnim poveriocima. Pošto su američke sankcije već uskratile Rusiji pristup zapadnim kreditima, Rusija nema šta da izgubi. Tako bi se izazvala kriza u evropskom bankarskom sistemu, što bi poremetilo evropsku podršku američkim sankcijama. A to je Rusiji i cilj.

Po mom mišljenju, neoliberalni ekonomisti na čelu ruske ekonomske politike daleko su veća pretnja suverenitetu Rusije od američkih sankcija ili raketa. Kako bi preživela napad Vašingtona, Rusiji su očajnički potrebni ljudi koji nemaju romantične iluzije o Zapadu.

Da budem dramatičan, ako mi predsednik Putin da rusko državljanstvo i dozvoli mi da preuzmem rusku centralnu banku, a za zamenike imenujem Majkla Hadsona (Michael Hudson) i Nomi Prins (Nomi Prins), sahranio bih Zapad.

To bi, međutim, zahtevalo od Rusije da preuzme rizik pobede. Atlantski integracionisti unutar ruske vlasti žele pobedu Zapada, a ne Rusije. Zemlja koja u vlasti ima izdajnike teško će se izboriti sa odlučnim Vašingtonom.

Još jedna peta kolona unutar Rusije su američke i nemačke “nevladine” organizacije, koje deluju pod maskom “boraca za ljudska prava” i “prava žena”, promociju “demokratije” ili kakvim god već nevinim imenom u ovo doba političke korektnosti.

Dodatna pretnja za Rusiju je onaj deo ruske omladine obuzet požudom za izvitoperenom kulturom Zapada: seksom, pornografijom, drogama, sebičnošću. To – i ubijanje muslimana – jeste kulturna ponuda Zapada.

Ako Rusi žele da podrže američku hegemoniju kod kuće i u svetu, i da ubijaju ljude iz zabave, onda neka slušaju „Atlantske integracioniste” i okrenu leđa ruskom nacionalizmu. Zašto biti Rus, kada možeš biti američki podanik?

Američki neokonzervativci priželjkuju rusku podršku hegemoniji Vašingtona u svetu. To podržavaju neoliberalni ekonomisti i „integracionisti” u Rusiji. Ovi Rusi su voljni da postanu robovi Amerike kako bi postali deo Zapada, i svoju izdaju žele dobro da naplate.

Dok sam razgovarao o ovim temama sa novinarom RT, on je pokušavao da se činjenicama suprotstavi optužbama Vašingtona. Zapanjuje me što ruski novinari ne shvataju da im u ovoj priči činjenice ne vrede. Ruski novinari – bar oni koje Amerikanci nisu kupili – misle da činjenice presuđuju u sporu oko ruskih dela. Za njih je činjenica da ukrajinski nacisti sa podrškom Amerike ubijaju civile. Ali ta činjenica ne postoji u zapadnim medijima: tamo su za sve što se dešava u Ukrajini odgovorni Rusi i samo Rusi.

Priča koju nameće Vašington je da zli Putin želi da obnovi Sovjetsku imperiju i da je to uzrok sukoba. Nije bitno što ta priča nema ama baš nikakve veze sa istinom.

Mislim da je Rusija u velikoj opasnosti. Rusi se oslanjaju na činjenice, a Vašington na propagandu. Za Vašington, činjenice nisu bitne. A ruski glasovi se ne čuju toliko daleko koliko zapadni.

Razlog tome je sama Rusija – koja je dugo prihvatala da živi u svetu koji kontrolišu američki finansijski, pravni i medijski agenti. Živeti u tom svetu znači pristati da jedino Vašington ima glas.

Zašto je Rusija pristala na ovaj strateški hendikep je zagonetka. Ali zbog te strateške greške, Rusija je sada u zaostatku.

Imajući u vidu u kojoj meri je Vašington prodro u rusku vlast, koliko je moćnih oligarha i državnih službenika sa zapadnim vezama, koliki je uticaj na ruske medije i rusku omladinu, koliko stotina nevladinih organizacija nemačkim i američkim parama može da izvede Ruse na ulice da protestuju kad god se Rusija brani, dovedena je u sumnju budućnost Rusije kao suverene države.

Američki neokonzervativci su neumoljivi. U samoj Rusiji, prihvaćena je njihova hladnoratovska propaganda po kojoj su SAD spasitelj i budućnost čovečanstva. I tako se svetom širi mrak Sauronove Amerike…

_____________________

Napomena prevodioca:

[1] Kompanija „Standard end Pur” nema veze sa engleskom reči za siromahe. Nastala je 1941, udruživanjem izdavačke kuće koju je 1868. osnovao Henri Varnum Pur (Henry Varnum Poor) sa biroom Standard Statistiks (Standard Statistics Bureau) Lutera Blejka. Već 1966. otkupila ih je velika izdavačka kuća Megro-Hil (McGraw-Hill). Sedište im je na Mehnetnu i bave se izdavanjem finansijskih analiza i berzanskim indeksima (S&P 500).

Prevod – Nebojša Malić

Izvor: Stanje stvari