Teror u Briselu – evropska impotencija i sarajevska veza

„Islamska država“ je preuzela odgovornost za desetine ubijenih i nekoliko stotina ranjenih, nevinih građana na Briselskom aerodromu „Zaventem“ i stanici podzemne železnice „Malbek“. Kao i kod terorističke akcije i ubistva dvanaest članova redakcije satiričnog lista Šarli Ebdo, kada su izvođači bili braća Said i Šerif Kuaši i u Briselu su teroristi bombaši samoubice, braća Khalid i Ibrahim al Bakraui.

I uglavnom, osim bilansa žrtava, koji će se sigurno menjati u nepovoljnijem pravcu, mnoge nepobitne činjenice već su poznate ili barem jasne. Najvažnija je činjenica da organizacija koja stoji iza ovog terorističkog napada, javno potvrđuje svoju ulogu u organizovanju brutalnog ubijanja ljudi i najavljuje nova spektakularna ubistva i akcije čak i na jeziku Srba-Hrvata-Bošnjaka… putem svoga obaveštajno-propagandnog portala „Vijesti umeta“.

Svima je jasno kako je u ovom slučaju reč o vojnoj i „bezbednosnoj“ akciji terorista a odgovor koji dolazi iz Evropske unije i Belgije, nije ni vojni ni bezbednosni, ako izuzmemo viši stepen prisustva policije i vojske na ulicama i u blizini kritične infrastrukture. I to je sve. Više od toga ni Belgija ni Evropska unija ne mogu bez aktivnije uloge Sjedinjenih Američkih Država i NATO alijanse, ali to svojim građanime ne smeju saopštiti. Kao što svoje građane neće obavestiti ni o svome značaju u najjačem vojnom savezu koji se aktivira tek kad to kažu Sjedinjene Američke države.

Jasno je da „Islamska država“ nije nastala u Belgiji niti bilo kojoj zemlji Evropske unije, niti su njeni najvažniji politički i verski interesi vezani za evropski kontinent. Ova kvazi država je uz pomoć Turske vojske i obaveštajne zajednice i njihove paravojne formacije „Ahrar al Šam“, u savezništvu sa Al Nusra Frontom i Al Kaidom (uz podršku Saudijske Arabije i Katara) vojničkim sredstvima i merama osvojila teritoriju veličine Velike Britanije na tlu Iraka i Sirije i na njemu uspostavila politički režim nasilja, mučenja, ritualnog odsecanja glava zarobljenicima, mučenja hrišćana, šiita i neposlušnih sunita, diskriminacije žena. 

Onaj ko želi da prihvati rukavicu bačenu u lice od strane „Islamske države“ taj će snažnom, vojnom silom napasti tu kvazi državu na teritoriji Iraka i Sirije i vojnički je poraziti u tom najvažnijem ratu na Bliskom istoku. Upravo onako kako su Amerikanci razorili Avganistan zbog podrške Al Kaidi nakon jedanaestog septembra 2001.god. Eventualna međunarodna akcija koja bi slomila vojnu moć fanatizovane armije zločinaca i njihove kvazi Islamske države, vratila bi principe međunarodnog prava u odnose među državama, zaštitila teritorijalni integritet zemalja članica Ujedinjenih nacija (Iraka i Sirije) i pokazala da se silom, terorizmom i brutalnim zločinima ne mogu razarati države i na njihov tlu stvarati nove države podržane ekstremističkim ideologijama i masovnim ubistvima. 

Upravo su zapadne zemlje, svim svojim akcijama pritisaka na Rusiju i Asada, konstantno i intenzivno pomagale opstanak i održivost Islamske kvazi-države na tlu Sirije. Sprečavanje robusnih vojnih operacija, insistiranje na nekim humanitarnim pitanjima i primirju, guranje Erdoganove islamističke Turske u regionalne konflikte i sukobe, podrška Erdoganu da razara gradove nastanjene Kurdima u Turskoj, Siriji i Iraku – jasni su signali Ebu Bekr el Bagdadiju.

Ali očito je da robusne vojne operacije ne žele upravo Amerikanci a to znači da to ne želi ni NATO. Teroristička operacija u Briselu je potvrdila neizgrađenost obaveštajno-bezbednosnog sistema Evropske unije, nemoć nacionalnih bezbednosnih struktura Belgije i nespremnost NATO alijanse da adekvatnim vojnim merama odgovori vojno-političkoj i terorističkoj organizaciji Islamske države. U stvari, zajednički sistem odbrane i bezbednosti Evropske unije uglavnom je oslonjen na ulogu NATO-a.

Kad je reč o bezbednosnim agencijama u Evropskoj uniji, njihova saradnja je nedovoljna, svedena na razmenu informacija o već utvrđenim počiniocima krivičnih dela za kojima je izdata međunarodna poternica (što doprinosi tome da se slanje boraca na ratište u Irak i Siriju odvija nesmetano) i uglavnom je vezana samo za određeno vreme i određenu konkretnu akciju, ali nije permanentna i nije intenzivna.

Čak i nakon Brisela ne postoji spremnost da se u potpunosti nadziru i kontrolišu sve identifikovane grupe i organizacije radikalnih islamista na kontinentu, te da bezbednosne agencije evropskih zemalja preduzmu adekvatne mere sinhronizovano i kontinuirano. Vrlo malo radikalnih vođa odlazi na ratište i uglavnom je reč o manje poznatim, mladim licima koji iz socijalno-ekonomskih razloga ili zbog ideološke indoktrinacije islamističkom ideologijom odlaze ratovati u Irak i Siriju.

Pretnja je svakako globalna, a samim tim i regionalna pa i odgovor treba biti takav, ali prividne dileme u evropskim diplomatskim krugovima ipak ostaju: kako ratovati protiv terorizma – globalno ili regionalno, diplomatski ili vojno. Zahvaljujući tim izmišljenim dilemama paralisan je rad nacionalnih bezbednosnih struktura a zajedničke bezbednosne institucije, tragično neizgrađene i nekompetentne, uprkos neradu dobijaju potrebni alibi za svoj nerad.

Strategija Evropske unije se, pre svega, zasniva na prevenciji terorističkih napada pojačanim delovanjem obaveštajnih službi i aktivnoj međunarodnoj razmeni obaveštajnih podataka, a zatim i sprečavanjem pranja novca i presecanjem kanala kojima pojedinci, organizacije ili države finansiraju teroriste. Istovremeno EU, takođe, gradi viziju prevencije dalje eskalacije terorizma posredstvom rješavanja regionalnih sukoba, prije svega na Bliskom i Srednjem istoku, odnosno u Sredozemlju.

Nažalost, borba protiv terorizma se mora prilagoditi i minimumu zajedničkih interesa velikih sila koje slede logiku vlastitih ekonomskih i drugih interesa, vrlo često izazivajući nestabilnost u celim regionima i kontinentima pa zbog toga, ništa od te famozne evropske bezbednosne strategije mi nismo videli ni u Francuskoj a pogotovo sada u Belgiji.

Dakle najvažnija akcija bi bila vojnički poraziti Islamsku državu a onda u svojim zemljama otvoriti proces deradikalizacije i borbe protiv ekstremističkih ideologija u samom društvu, a zatim nastaviti je u bezbednosnim agencijama, ali završavati u pravosudnim. Međutim, i društvo, i bezbednosne agencije i pravosuđe su slabi, korumpirani i očigledno, nesposobni za ovakvu borbu.

Evropa nema pravilan odgovor na pariski teroristički napad, njen odgovor je jačanje radikalnih stranaka desnice, poput Le Penove u Francuskoj i Pegide u Nemačkoj. Evropa je jasno pokazala da je odustala od pokušaja da se muslimani integrišu u društvo, a sada će odustati i od pokušaja asimilovanja muslimana.

Samim tim, muslimani će se sada osećati pod pritiskom – oni su svesni tog pritiska od događaja u Palestini, Siriji, Jemenu i sada će biti dodatno frustrirani, a to dovodi samo do većih komplikacija i manje bezbednosti. Ako jača desnica, ako jača mržnja i ksenofobija prema muslimanima, onda muslimani odgovaraju homogenizacijom i u tom slučaju radikalni islamisti idu lakše sa ideologijom među njih.

Ali… glavno pitanje je kako… koja je to komunikacijska ruta koja povezuje Mosul (kao centar iz koga djeluje „Ahrar el Šam“ uz pomoć Turskih vojnih i obavještajnih struktura) i Raku (kao centar Islamske države) sa važnim i glavnim gradovima evropskih zemalja, kad je sigurno utvrđeno da ne postoji misionarska, propagandna, operativna i komunikacijska mreža niti logistička baza preko koje bi islamističke terorističke organizacije efikasno delovale u zemljama Evropske unije i pokretale grupe, cele porodice i pojedince u samoubilačke akcije? Gde se u islamističkoj infrastrukturi nalazi taj most, ta odskočna daska, za Evropu?

Odgovor je: u Bosni i Hercegovini, preciznije u Sarajevu.

Svi najvažniji oficiri Islamske države, Al Kaide i Muslimanskog bratstva nalaze se u Sarajevu. Najveći potencijal radikalnih islamista, vojno obučenih i fanatizovanih, sa određenim ratnim iskustvom nalazi se u ovom gradu. Iako teroristički čin predstavlja ekvivalent ratnog zločina u mirnodopskom razdoblju – odgovor iz Sarajeva je podrška teroristima.

Uprkos čestom povezivanju Islamske države sa Al Kaidom, ova teroristička i vojno-politička organizacija nema zajedničke filozofske, organizacijske niti službene veze s njom. Trenutno, ove dve organizacije su u Siriji i Iraku u neprijateljskom odnosu, iako im je zajedničko podržavanje sunitskog, vehabijskog islama i političkog radikalizma formulisanog od strane Muslimanskog bratstva.

Al Kaida je teroristička organizacija s „uspavanim ćelijama“, obučenim kampovima, koja izvodi terorističke napade. Islamska država je vojno-politička organizacija, ponekad klasična muslimanska milicija, i drži pod okupacijom teritoriju veličine Velike Britanije i promoviše brutalne zločine, ritualna odsecanja glava, osvetu i radikalnu versku filozofiju bez i malo kompromisa.

U Bosni i Hercegovini ove dve organizacije nastupaju zajedno i usaglašeno sa političkim sistemom koji kontroliše Stranka demokratske akcije – tačnije Bakir Izetbegović u ime onoga što imenujemo kao „političko Sarajevo“. To znači da sve akcije koje ove terorističke organizacije preduzimaju u Bosni i Hercegovini ili iz nje – imaju kontra-obaveštajnu zaštitu političkog i bezbednosnog aparata u BiH. Bosna i Hercegovina sa svim svojim zajedničkim institucijama i 15 bezbednosnih agencija na zajedničkom nivou, sarađuje sa terorističkim organizacijama i u Sarajevu formuliše vrlo komplementaran program i ciljeve.  Dok u Sarajevu hapse i disciplinuju političke lidere teroristi se nagrađuju i amnestiraju od svake odgovornosti.

Suđenje Avdulahu Fatihu Hasanoviću zbog njegove povezanosti sa terorističkim organizacijama iz čl. 202. Krivičnog zakona BiH i organizovanja grupa za odlazak na strana ratišta i presuda zbog tako teških dela sa izuzetno teškim posledicama, završeno je, bukvalno, puštanjem na slobodu Hasanovića. I to slobodu, koja se nudi i drugim islamskim ratnicima i lažnim džihadistima ako se vrate u zemlju.Svaka osuda od godinu dana zatvora može se otplatiti novcem u Federaciji BiH i znači puštanje na slobodu.

Upravo na tu činjenicu je ukazao Rob Vajnrajt, direktor Europola, kada je rekao da sa izbeglicama možemo očekivati najmanje 5.000 boraca koji se vraćaju u Evropu sa ratišta Sirije i Iraka te da oni predstavljaju najveću pretnju po mir i stabilnost Evrope.

U Bosni i Hercegovini ne postoji politika kažnjavanja terorista nego oslobađanja terorista jer Tužilaštvo BiH sa Goranom Salihovićem na čelu, SIPA sa Pericom Stanićem, OBA sa Osmanom Mehmedagićem Osmicom i Ministarstvo bezbednosti sa Draganom Mektićem – obmanjuju celokupnu Evropsku javnost, kako se u BiH vodi borba protiv terorizma i da je BiH pouzdan partner u toj borbi.

U Bosni i Hercegovini se amnestiraju džihadisti i puštaju na slobodu – finansiranje terorističkih aktivnosti koje podrazumeva finansiranje 45 terorističkih kampova i 64 paradžemata se odvija uz pomoć pojedinih visokih funkcionera na vlasti u Sarajevu. Naoružavanje i obuka kao i propaganda baš kao i sprečavanje pranja novca za finansiranje terorizma još uvijek nisu izazvali reakciju države ni u najblažoj formi.

Stvarajući klimu političke nestabilnosti pojedinci u vlasti u Sarajevu pomažu teroristima da i dalje jačaju organizaciono, finansijski i da budu operativno sposobniji. Istovremeno, u Bosnu i Hercegovinu su se vratili najznačajniji komandanti Mudžahedinske šure, Al Kaide, Islamske države i Muslimanskog bratstva. Prvo je došao „otac bosanskog vehabizma“ Imad Al Misri Faragala Ahmed („Eslam Durmo“), jedan od organizatora terorističkog napada u drevnom Egipatskom gradu Luksoru u kome je ubijeno desetine zapadnih turista i zbog čega je ovaj teroristički vođa izdržavao desetogodišnju kaznu u Egiptu. Zatim su iz američke baze u Guantanamu u BiH stigla petorica pripadnika tzv. Alžirske grupe: Omar Boudella Hadž, Muhamed Nechle, Muhamed Ait Idr, Lakhdar Boumedijen i Saber Mahfouz Lahmar Labar nakon desetogodišnjeg boravka tamo.

U Bosnu i Hercegovinu je takođe vraćen, tačnije upućen, Tarek Mahmod Ahmad Al Savah, najveći Al Kaidin stručnjak za specijalne eksplozive, učesnik „Tarnak farm“ tj. „Ubejdah kampa“ za obuku terorista na upravljanju minsko-eksplozivnim sredstvima, pohvaljen lično od Osame bin Ladena, kako piše u njegovom personalnom dosijeu.

Svakako da su i kreiranje zakona koji bi iz Imigracionog centra pustio Imada Al Husina „Abu Hamzu“ i njegovo oslobađanje pretvorio u neviđeno propagandističko delovanje preko američkih medija poput N1 TV i Katarske Al Džazire, pokazatelji jasne namere da se islamističke snage i strukture pregrupišu upravo u BiH i iz ove zemlje organizuju složene terorističke operacije u Evropi.

U celoj Evropi nema značajnijih radikalnih islamskih lidera niti organizovanije terorističke organizacije od ove koja je u BiH izgrađivana zadnjih trideset godina. Upravo zato sve mere koje u ovom trenutku poduzima Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske sa Ministrom Draganom Lukačom na čelu su dalekosežne i značajne strateške mere na zaštiti bezbednosti građana i ustavnog poretka u zemlji. Nove uprave i mnoge operativne mere koje teže jedinstvenom nastupu i adekvatnom odgovoru celog društva, u vidu mobilizacije i upotrebe Rezervnog sastava policije kao i njihovo opremanje za ovu borbu su trenutno najvažnija zaštita celog Zapadnog Balkana i prijateljskih zemalja Evropske unije koje ne očekuju terorističke napade iz Bosne i Hercegovine. Samo takve ozbiljne mere mogu značiti ozbiljan napredak u izgradnji stabilnog i bezbednog društva i okruženja.

A za Evropu, najvažnija poruka i jeste: vojni obračun sa Islamskom kvazi državom u Siriji i Iraku je važan korak ali nije jedini – mora se nastaviti sa operativnim punktom i logističkom bazom u Bosni i Hercegovini. To delovanje prema tzv. „Bosanskoj mreži“ podrazumevalo bi samo dosljednu primenu bezbednosnih procedura i konvencionalnih bezbednosnih mera, koje Evropa mora iznuditi od vlasti u BiH:

1. Staviti pod adekvatan bezbednosni nadzor sve ekstremističke ideologije, njihove organizacione oblike i sve istaknute vođe terorističkih organizacija, važnih islamista koji prolaze kroz sve bezbednosne evidencije kao pretnja nacionalnoj sigurnosti i izvor podrške terorističkim organizacijama i podrška terorističkom delovanju;
2. Dosledno primeniti Krivični Zakon BiH i Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorističkih aktivnosti, te onemogućiti finansijske operacije koje putem banaka, lažnih humanitarnih organizacija i drugih oblika tzv. nevladinih organizacija izvode organizacije koje podržavaju i planiraju terorističke aktivnosti;
3. Onemogućiti razne vrste verskih i borbenih obuka koje se svakodnevno izvode u vojnim kampovima, „mini islamskim državama“, vehabijskim naseljima – njih 45 kritičnih u bezbednosnom smislu ili kako to Islamska zajednica BiH naziva „paradžematima“ (njih 64 po evidenciji Islamske zajednice);
4. Sprečiti naoružavanje islamista u zemlji i zaustaviti vanjsko-trgovinske kanale kojima se aktivno, u sve većem obimu, šalje iz Bosne i Hercegovine, oružje i vojna oprema za razne islamističke i terorističke organizacije širom Bliskog istoka i Sjeverne Afrike;
5. Konačno onemogućiti propagandu sa raznih islamističkih portala i ekstremističkog štampanog izdanja i portala, magazina „SAFF“, glasila mudžahedina iz BiH (predsednik uprave Abdusamed Bušatlić a glavni urednik Ezher Beganović – oficiri zloglasnog Odreda el Mudžahedin) i zabranjene Aktivne islamske omladine povezane sa napadom na Sjedinjene Američke države jedanaestog septembra 2001.godine.

Izvor: Fond Strateške Kulture