Ukrajina i naslednici Banderinog gestapoa

Predsednik SBU (Službe bezbednosti Ukrajine) Valentin Nalivajčenko  poznat je po svojim glasnim izjavama. On voli da priča i o pobedama službe koju vodi. Čas je uhapšen dedica – bivši kijevski profesor – koga je kamera snimila sa hozen-tregerima u bojama ruske zastave, koji se kaje što se po  zadatku FSB  (Federalne službe bezbednosti) pripremao da puca po poljskoj ambasadi, čas je otkrivena nova grupa špijuna GRU (Glavna obaveštajna uprava), čas priča o uspesima u borbi sa petom kolonom koju sačinjavaju penzioneri KPU (Komunistička partije Ukrajine),  koji prete ukrajinskoj nezavisnosti.

Bez obzira na to bilo bi nepravilno da se prema svemu što izgovara prvi čovek  SBU odnosimo kao prema novoj šeprtljijadi koja je posle pobede puča postala svojeobrazna  vizit-karta kijevskih vlasti. Stvar  je u tome da Nalivajčenko nije samo šef tajne službe. Na primer, Porošenko je za njega  samo  formalni šef. A šef SBU je direktni proteže Amerikanaca i on zavisi samo od njih.  I ukoliko taj svršeni student Visoke škole „J.V.Andropov“, dobitnik Ordena crvene zastave, svoje teze izlaže  po konceptu, on je u tom slučaju, ako ništa drugo,   bar usaglašen sa Vašingtonom.

Skorašnja Nalivajčenkova  izjava   da SBU predstavlja  naslednika Službe bezbednosti Organizacije ukrajinskih nacionalista (SB OUN), zaslužuje punu pažnju. Da citiramo: „SBU uopšte ne treba da izmišlja ništa što nije tačno – samo treba za osnovu da uzme tradiciju i prilaz radu Bezbednosne službe OUN – UPA (Organizacije ukrajinskih nacionalista – Ukrajinske ustaničke armije) iz perioda 1930. – 1950.g. Ona je  radila protiv agresora u uslovima privremene okupacije teritorije, imala je patriotsko vaspitanje, ratnu kontraobaveštajnu službu  i oslanjala   se na mirno ukrajinsko stanovništvo čiju je potpunu podršku osećala. Dok sam još bio u opoziciji, mi smo dobro proučili tradiciju Lebeda i Arseniča-Berezovskog, koji su i formirali   Službu  bezbednosti OUN i njom rukovodili“.

Sa jedne strane – u tim rečima nema ničeg novog. Posle puča lustrirana i reorganizovana SBU u svemu postupa po šemama Banderine „bepeke“, nad čijim zverstvima su se zgražali čak i na svašta naviknuti nemački učitelji i iz Gestapoa, i SD. Ali, sa druge strane, sada  je sasvim  jasno da upoređivanje sa SB OUN kao na uzor  ne predstavlja samo „eksces izvršioca“. To je postalo usmerenje države koja je dobila odobrenje Bele kuće   da ide prema masovnom teroru.

Nalivajčenko je izjavio  i da će biti  izvršena zamena naziva strukturnih jedinica SBU: umesto uprava i departmana u toj će službi sada postojati „referenture“ i „okruzi“, pozajmljeni od SB OUN. Tako prekookeanski  organizatori prevrata   pravac Ukrajine prema fašizaciji, pre svih ostalih struktura moći,   uopšte ne kriju, već se on otvoreno pokazuje. Cilj neskrivanja predstavlja svesnu  nameru saopštavanja da sve one koji se ne slažu sa politikom okretanja Ukrajine prema najoštrijem obračunu  sa Rusijom čeka isto to.

SB OUN je predstavljala Banderin Gestapo. Formiran  1940.godine na teritoriji Hitlerovog „general-gubernatorstva“, odnosno  okupirane Poljske, pod rukovodstvom kuratora iz SD i Gestapoa, imao je iste funkcije koje je imala i tajna Hitlerova policija: bavila se ne obaveštajnim i kontraobaveštajnim radom, već represijama i etničkim čišćenjem. SB OUN je pod rukovođenjem Arseniča i Lebeda (mada su ga štitili, njega su posle rata Amerikanci  ipak   smatrali za ratnog zločinca),  odigrao ključnu  ulogu  u seči u Volinskoj šumi 1943.godine, kada su zverski pobijene desetine hiljada Poljaka, a  usput i Ukrajinci koji su sumnjičeni da nisu lojalni banderovcima.

Dokazi zločina banderovskih „esbista“  (SB-a) postoje i u mnogim istragama u istoriji OUN-UPA (na primer – u radovima profesora Mstislavskog iz LJvova ili kod kanadskog istoričara Poliščuka), kao i u uspomenama nacionalističkih  aktivista  koje nikako ne možeš da optužiš da su gajili simpatije prema Sovjetima. Poznati aktivista nacionalističkog pokreta Taras Buljba-Borovec  se strašnih događaja Volinske seče (koju je napravio  SB-OUN) ovako sećao: „Za kompletno poljsko stanovništvo Zapadne Ukrajine u martu 1943.godine doneta je kolektivna smrtna presuda i naređeno je da se do zemlje spale kuće poljskih seljaka“. On je u svojim memuarima Volinsku seču nazvao „Lebedova revolucija“ („od marta 1941.godine rukovodstvo SB OUN je prešlo na Arseniča, ali njen prvi rukovodilac Lebed je nastavio da kontroliše strukturu koju je organizovao“).

Buljba Borovec je pisao da su čak i prema učesnicima „Poleske seče“ (to je bila organizacija – konkurent OUN-UPA) „esbisti“  koristili ceo arsenal sredstava, pozajmljenih od Gestapoa: „Lebed je za čitav  naš  štab  doneo smrtnu presudu u otsutnosti i naredio SB-u da je izvršava po bilo koju cenu. Sve  naše uhvaćene borce  bratija Lebeda je agitovala da pređu na njihovu stranu, a ko je odbijao – taj je na licu mesta streljan“.

Poznati aktivista OUN Zinovij Kniš je dao živopisnu karakteristiku rada dželata koji su pripadali Lebedovoj i Arseničevoj strukturi: „Teror banderovaca je na kraju organizovan u sistem koji je  čuvala  nečasna SB. Obesno su se obračunavali sa svima koje su smatrali za protivnika, ko bi se našao na njihovom putu beskrajne želje za vlašću. Osim članova OUN,  protiv kojih  je uglavnom bio usmeren sav otrov mržnje banderovaca, ginuli su i drugi stanovnici – zato što nisu prihvatali naredbe banderovaca, ginuli su čak i članovi njihove partije  koji su u svom ukrajinskom srcu osećali  protest zbog zločinačkog ubistva njihove  braće…“

Nacionalisti koji su čudom preživeli zidine SB su se prisećali na koji je način delovala ta organizacija – uzor za Nalivajčenka i njegove američke zaštitnike: „Za stolom je sedeo islednik, ispred njega optuženi kome je već oko vrata bio vezan kanap  sa drvenom omčom koju je u ruci držao „esbist“. Posle isleđivanja taj esbist  je dobijao signal da kanap u trenutku zavrti  preko grla zatvorenika. Zatim su njega, već mrtvog, odvlačili u susednu sobu  gde su na  jednu gomilu bacali pobijene gole optuženike a na drugu njihovu odeću i stvari. Sledeće noći su ih odvozili i krišom zakopavali negde u polju ili u šumi.

Svoje metode SB OUN nije promenila ni posle rata kada su „esbisti“ zverski ubijali čitave porodice zapadno-ukrajinskih seljaka. Sasvim  dovoljan povod za to  je bio, na primer, izlazak  na izbore ili pružena čaša  vode vojniku Sovjetske armije koji se tu našao. Radi primera   drugima  ubijani su učitelji, lekari, medicinske sestre,  koji su bili slati   na rad u Istočnu Ukrajinu, jer su smatrani za  opasne protivnike „nacionalne Ukrajine“. Posle rata su se promenile samo gazde čiju su volju poslušno izvršavali „nacionalni heroji“. Mesto koje je zauzimao Gestapo su preuzeli prvo britanski Mi-6, a zatim CIA.

U izjavi Nalivajčenka postoji još jedan aspekt koji izlazi iz okvira njegovog profesionalnog rada, a koji se  direktno  slagao sa rečima Porošenka koji je na sednici Saveta ministara izjavio da „bazu državnosti Ukrajine predstavljaju stanovnici Galicije“.

Hitlerovska ideologija rasne nadmoći arijevaca  u odnosu na Slovene danas se na zloslutan način  pokazuje preko pokušaja    Ukrajine  da se učvrsti pod zastavom „revolucije dostojanstva“  preko (sub) etničke nadmoći Galicijaca. Za samo godinu dana ta ideologija nije samo protkala propagandni rad režima, već se odomaćila u školskim udžbenicima, u kojima se na svaki način podvlači glavna uloga Galicije koju su Poljaci pokatoličili,vc  u   „renesansi“  Ukrajine.

U predstavi novih ukrajinskih vođa zemlja treba da se pretvori u veliki koncentracioni logor  pod otvorenim nebom sa stražarima – galicijcima koji svoj posao obavljaju po metodama SB OUN. Pitanje je samo da li će se sa tim složiti pravi   narod  Ukrajine, onaj koji  je iz generacije u generaciju  ponavljao reči  „Zauvek s Rusijom“…

Izvor: Fond Strateške Kulture