Viktorija Nuland i balkanske vatre

Američki ekspert za promene režima i arhitekta regionalne destabilizacije Viktorija Nuland nedavno je posetila Balkan kako bi propovedala zastarelu priču o evroatlantskim integracijama. Njen dolazak desio se u jeku geopolitičkih događanja, pošto je počeo novi hladni rat između zagovornika unipolarnog i multipolarnog sveta. Dok je geopolitika energetike svakako jedan od faktora obnovljenih rivalstava, ima tu još mnogo razloga, poput civilizacijskih (kulturoloških) i podrške suverenitetu lokalnih država. Asimetričan napredak koji su u regionu postigli zagovornici multipolarnosti delom se mogu pripisati negativnoj reakciji stanovništva na bolne „integrativne“ (čitaj: okupacione) procese kojima smo svedočili u Bugarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj i Grčkoj.

Osećajući pokrete populističkog sentimenta, izazvanog političkom i ekonomskom nesposobnošću proevropskih elita, Nulandova je na Balkan došla da pročita listu prikrivenih pretnji kojima će zaplašiti Republiku Srpsku, Srbiju, Makedoniju i vratiti ih u unipolarno okrilje. Međutim, ironično je da bi ono što ona zahteva moglo region da približi multipolarnim silama, koje ona teži da uništi. Pozitivan ishod toga ojačao bi multipolarnost i komplementarnost regiona, čime bi njegove nespretno pragmatične vlade smanjile zavisnost od EU, unapređujući pragmatičnu i uravnoteženu saradnju sa Rusijom.

Tekst započinjemo izlaganjem tri teze iz govora Nulandove i kontradikcijom između njenih reči i poente koju je implicitno želela da prenese. Sve to vodi do ultimativne pretnje da „ovaj region može podleći pretnjama, mržnji i spoljnim uplitanjima, koji su mnogo puta pre doneli bedu“, ako ne budu slušali naređenja SAD. U drugom delu teksta ćemo pokušati da preispitamo strategije Nulandove tako što ćemo govoriti o mogućnostima otpora američkoj ulozi u regionu kako bi se Balkan oslobodio unipolarne kontrole.

TRI KORAKA DO ROPSTVA

Viktorija Nuland predviđa tri koraka, kroz koje bi regionalna uporišta (Republika Srpska, Srbija i Makedonija) bila oborena na kolena:

Prvi korak je politička kapitulacija. Amerika ostaje pri stavu da države koje još uvek nisu formalno primljene u evroatlantski prostor prate tzv. „demokratsku kartu“ kako bi ubrzale taj proces. To je jednostavan eufemizam za predaju još više suvereniteta nego što je do sada predato, uz demontiranje državnih institucija koje Americi stoje na tom putu. Hajde da vidimo šta Nulandova kaže o tome i šta zaista misli.

BOSNA

„Pogledajmo Bosnu i Hercegovinu. Dvadeset godina posle Dejtona, strašno je da jedinstvo države dovode u pitanje oni koji blokiraju reforme i dovode u pitanje pomoć MMF. EU je BiH ponudila perspektivu članstva i prošlog meseca je aktivirala SSP, ali političari i dalje nameću etnička i partijska pitanja, umesto neophodnih društvenih, političkih i ekonomskih reformi, koje bi trebalo da su prioritet. SAD se pridružuju EU, MMF i Svetskoj banci u zahtevu da bosanskohercegovački lideri momentalno pristupe donošenju reformskih odluka kako ne bi pali u rizik da zaostanu još 20 godina.“

Iako to nije to direktno rekla, sve njene kritike upućene su Republici Srpskoj, čija ustavna autonomija predstavlja najveću prepreku ulasku BiH u evroatlantske institucije. I, dok god taj deo ostaje autonoman i nastavlja da koristi svoja prava unutar bosanske vlasti (tako što dovodi u pitanje „jedinstvo države“, kako Nulandova tvrdi), zemlja u celini ne bi mogla da uđe ni u EU ni u NATO iako bi njeni delovi (isključujući Republiku Srpsku) nekim tajnim sporazumima mogle da se pridruže briselskim organizacijama, isto onako kako to sada nastoji Ukrajina. Usled otpora polovine BiH, izabrani predstavnici RS se osporavaju zbog njihovog navodnog nametanja stranačkih interesa, što je namerno lažno predstavljanje situacije, koje bi moglo da dovede do „represivnih napada“ (u realnosti: neopravdanih napada) na RS. Ako ona ne ustukne u legitimnoj odbrani svojih suverenih interesa unutar BiH, onda Nulandova najavljuje da će odgovornost za posledice („zaostajanje od još 20 godina“) biti pripisane njoj. Jedino ostaje nepoznato kakve su kaznene mere Nulandova i njene kolege imali na umu.

MAKEDONIJA

„Naša poruka Makedoniji je jednako teška: čeka vas šansa da ostvarite jedinstvo i napredak, čeka vas članstvo u NATO i EU. Ali glavne političke grupe moraju da zaustave sukobe i da ne stoje na putu demokratskih reformi, koje je skicirao komesar EU Johanes Han uz pomoć SAD. Zatim ćete preći na rešavanje pitanja oko imena (države) sa Grčkom. Još jednom: nemojte propustiti ovaj trenutak.“

Nulandova je poslovično arogantna u svojim „savetima“ Makedoniji jer oni moraju da budu u skladu sa mekim udarom na Makedoniju, koji je Amerika planirala za sledeću godinu kako bi je skrenula sa puta nacionalnog identiteta i samog smisla postojanja. (Drugim rečima, ona im kaže: ne terajte SAD da pokrenu hibridni rat.) Tek kad se liše samopoštovanja, mogu da se pridruže EU i NATO kao trećerazredni faktor, koji bi bio korisan samo za izvlačenje onih 3,5 odsto rasta BDP, koji bi Nemačkoj dobro došao usled finansijskih gubitaka oko Grčke. Time bi se dobilo i novo topovsko meso za predstojeće ratove Zapada protiv Libije i ostalih. Jačanje odbrane demokratije u Makedoniji, kao i njeno ponosno čuvanje etničkog, istorijskog i lingvističkog identiteta, ometaju američke planove za tu zemlju, koja je tako proćerdala trenutak ulaska u evroatlantske procese (što bi, mora se reći, bilo dobro za Makedoniju). Nulandova se čvrsto opire ideji o Makedoniji kao nezavisnoj državi i jedinstvenom identitetu, i zato je toliko odlučna u uništavanju njenog političkog i metafizičkog suvereniteta.

SRBIJA

„U međuvremenu, uz snažno strpljivo vođstvo visoke predstavnice EU Federike Mogerini, Kosovo i Srbija napreduju u zalečivanju rana iz prošlosti i prave okruženje u kome će moći da žive kao dobre komšije. Ali posao je daleko od gotovog. Želimo da u 2015. napravimo takav napredak u dijalogu Beograd-Priština da EU otvori pregovaračka poglavlja sa Srbijom i potpiše SSP sa Kosovom. Međutim, za to će biti potrebne hrabre odluke Beograda i Prištine. Ali opet, zajedno sa EU, mi poručujemo: iskoristite momenat i SAD će vam pomoći.“

Amerika više od svega želi da pritisne Srbiju kako bi promenila ustav u kojem se Kosovo ne bi pominjalo kao integralni deo zemlje i koji bi ga, shodno tome, prepoznao kao nezavisno državu. Ako bi se to postiglo – bez obzira na količinu terorističkih ucena i pretnji obojenim revolucijama koje su bile potrebne da bi se došlo do ove tačke – tada bi Amerika mogla da bude sigurna u srpski status satelitske zemlje i postigla bi ogroman stepen hegemonije po tom pitanju. Nepotrebno je reći da bi takav razvoj sitaucije okončao Balkanski (Turski) tok, i baš zato je Nulandova voljna da tu priču što bre završi (prema njenom rasporedu, poželjno bi bilo do kraja godine). Okupacija Srbije postala je prioritet američke spoljne politike, što pokazuju nedavni događaji u Srebrenici. Besna rulja koja je bacala kamenje nije bila deo „spontanog protesta“, već isplanirana provokacija sa ciljem da Aleksandru Vučiću pošalje snažnu ličnu poruku: predaj se Americi ili se suoči sa javnim linčom, baš kao Gadafi.

POROBLJAVANJE EKS-JUGOSLOVENSKOG PROSTORA

Poruka Viktorije Nuland ne svodi se samo na kritike. One su značajne po tome što bi trebalo doprinesu unipolarnoj dominaciji na Balkanu kakvu ona priželjkuje.

„To me vodi do drugog seta izazova: regionalnog razvoja, integracija i energetske bezbednosti, koji bi doveli do prosperiteta i rasta. Zemlje regiona će dostići pun potencijal samo kad stara rivalstva zamene saradnjom i prigrle regionalne projekte koji će doneti poslove, investicije i poslovnu praksu čitavom regionu.

SAD snažno podržavaju Berlinski proces nemačkog kancelara Angele Merkel i sarađujemo sa EU kako bismo videli kako da dovedemo međunarodne finansijske institucije, zatim pomoć Amerike za razvoj, privatne investicije, kao i obezbeđivanje rizika na ključnim putevima, železnicama, lukama i u energetskim projektima.

Takođe usko sarađujemo sa potpredsednikom EU Marošem Šefkovičem i komesarom za energetiku i klimu Arijasom Kanetom kako bi napravili ključne energetske projekte koji bi od regiona napravili energetski reaktor za celu Centralnu Evropu. To uključuje investicije u projekat LNG (terminal za tečni prirodni gas; prim. prev.) na ostrvu Krk, sa interkonekcijama između Bugarske, Srbije i Mađarske, kao i u istraživanja duž celog Jadrana.“

Rečju, ona predlaže model nove Jugoslavije, koja bi ropski pratila unipolarni model EU i njeno tržište. Reintegracije Jugoslavije nije loša ideja po svim kriterijumima (i to je u jednu ruku sasvim prirodno), ali forma koju Nulandoova zagovara dizajnirana je da oslabi, a ne da ojača zemlje u regionu. Ako Nulandova dobije ono što želi, tada će Nemačka vladati Balkanom za Ameriku preko Berlinskog procesa, što bi joj donelo kontrolu nad prostorom nad kojim želi da dominira više od sto godina. Pošto Berlin postane zvanični šef celog Balkana, tek tada će region moći da se razvija i integriše, ako je verovatni „proročanstvu“ Nulandove.

Baš kao što su to uradili i u Drugom svetskom ratu, Nemci se nadaju da će iskoristiti Hrvate kao regionalnog izvršioca u uspostavljanju kontrole nad ostatkom Balkana, doduše ovaj put energetskim, a ne genocidnim sredstvima. Pored ogromnih finansijskih troškova koje će LNG doneti, postoji cena za to što će Hrvatska biti zemlja preko koje će se sve obavljati. Ako mogu da preuzmu lidersku poziciju preko predloženih energetskih okvira, onda mogu i da preuzmu inicijativu kako bi promovisali svoje interese u podeljenoj Bosni i iskoriste svoj tranzitni položaj kako bi osvetnički ucenjivali Srbiju. U viziji SAD i EU za Balkan Hrvatska je čuvar ispred vrata koji će kontrolisati resurse i priliv proizvoda u ostatak regiona. Time bi se uspostavio striktan priliv proizvoda sa severa na jug, što je potpuno suprotno dinamici Balkanskog toka sa juga na sever.

ČIŠĆENJE SILA OTPORA

Treći deo politike Viktorije Nuland za Balkan je čišćenje svih elemanata koji staju na putu unipolarnosti:

„Budući da udvostrujemo naše napore za rast u regionu, onda moramo biti i oprezni branioci naših demokratskih vrednosti. Zalažemo se za slobodnu trgovinu, slobodno tržište i slobodne narode. Osnažuje nas to kad su vlade jasne i kad služe svojim narodima. Težimo postavljanju zlatnih globalnih standarda za religijsku i etničku toleranciju i multikulturalizam. U svemu što radimo moramo podržavati suverena prava nacija u biranju svoje demokratske budućnosti, moramo iskoreniti kancer korupcije koji izjeda živote, demokratije i bezbednost; i moramo da radimo zajedno kako bismo zaustavili širenje nasilja i stranih boraca.

Korupcija ostaje glavna prepreka za napredak u ovom regionu. To je kancer koji isisava snagu iz naših demokratija i dovodi do nezaposlenosti i građanskih nemira. A, još više od toga, korupcija otvara prostor autokratama, naftnim državama i nasilnim ekstremistima, koji to iskorišćavaju. Svi koji ovde žele da izazovu nevolje lako mogu prljavim novcem da potkupe političare, i da ugroze demokratsko upravljanje i vladavinu prava.“

Njeno izlaganje o „demokratskim vrednostima“ i „postavljanju globalnih zlatnih standarda za religijsku i etničku toleranciju i multikulturalnost“ je prazna licemerna retorika, koja ne nude nikakav novi pogled Amerike na region. Međutim, može se primetiti da kaže kako su „autokrate, naftne države i nasilni ekstremisti“ rezultat sadašnje korupcije u regionu, kriveći ih za demokratsku regresiju, nezaposlenost i građanske nemire.

Gledajmo to na ovaj način: ona kaže da „naftne države“ kupuju „autokrate“, koji zauzvrat dovode „nasilne ekstremiste“ i „građansku neposlušnost“. Tumačeći te efuemizme, Nulandova optužuje Rusiju da je kupila Srbiju i Mađarsku kako bi izgradila Balkanski tok, što objašnjava povratak albanskog terorizma i poslednje pokušaje „obojenih revolucija“ kao reakciju na „korumpirane“ i „autokratske“ procese, koje Rusija navodno podržava.

Dakle, sve što je indirektno povezano sa Rusijom mora biti proterano iz balkanskih zemalja. Nulandova je uplašena jer se uticaji multipolarnog sveta ojačavaju u Republici Srpskoj, Srbiji i Makedoniji, koje samim tim izmiču iz zagrljaja Amerike. Zato ona aludira na pretnji „obojenim revolucijama na prostorima za koje kaže da u njima „ne treba samo vlade da reaguju. Građanska društva, nezavisni mediji i pojedinci uglas moraju da oblikuju potrebne reforme. Oni moraju da nastave da potražuju svoje pravo za slobodom izražavanja, zastupanja i mirnog okupljanja.“

Kad Amerika odluči da ide u ofanzivu kako bi očistila nepoželjne, ona jednostavno nudi priču o nasilnom ekstremizmu i građanskim neredima, koje pripisuje Rusiji, skidajući sumnju sa američkih geopolitičkih intriga i tajnih obaveštajnih službi, koji su pravi krivci za to.

Imajući u vidu plan Viktorije Nuland za Balkan, vreme je da se vratimo nazad i pokažemo načine oslobađenja regiona od unipolarne kontrole. Tekst će se baviti svakom od tri teme o kojima je Nulandova govorila i istaći prilike koje su pružene multipolarnom svetu, naravno, ako se pravilno iskoriste. Poslednji deo se tiče revolucionarnih promena u Makedoniji i/ili Srbiji, što bi de facto značilo reintegraciju Jugoslavije (u svim sferama sem u političkoj). To bi opet značilo potpuno okretanje Balkana prema BRIKS i multipolarnom svetu.

RUPE U OKLOPU

Napred navedene izjave Nulandove istovremeno otkrivaju šta tačno Makedonija, Republika Srpska i Srbija moraju da urade kako bi se oduprle evroatlantizmu. Evo kako mogu pokolebati američke planove.

REPUBLIKA SRPSKA

Ovaj federalni entitet mora i dalje da koristi svoje ustavno pravo na delimični suverenitet i trajno odlaže evroatlantističku okupaciju cele Bosne. Dok god provlači svoj autoritet kroz ustav BiH – što intenzivno radi već 20 godina – onda nema legitimnog osnova za optužbe za političke provokacije, što je temelj američkog scenarija destabilizacije Bosne. Ali, najbitnije od svega, vlast Republike mora da se odupre bilo kakvom odgovoru na etničke provokacije, kojih će sigurno biti, a gde je najskoriji bilo kamenovanje Aleksandra Vučića. Očekuje se da će slični etničko-verski incidenti buknuti širom zemlje, ali ključ leži u ublažavanju reakcije vlade, koja će morati da levitira između sile i fer igre, što je veome teško pod ovakvim spoljnim pritiskom. Zatim, Republika se mora pripremiti za terorističke incidente, slične onom koji se desio u Zvorniku krajem aprila, i treba da bude svesna da, kad se suočava sa direktnim terorizmom, mora reagovati bez okolišanja, za razliku od reagovanja na mekši, ali svejedno ozbiljan terorizam, poput huškanja muslimanske manjine na nerede, kao i njihovo dovlačenje autobusima na proteste.

SRBIJA

Srpska vlada se nedvosmisleno mora protiviti promeni ustava kako bi se izbeglo priznanje kosovske „nezavisnosti.“ Vučić je nezgrapno pokušavao da zadovolji svoje partnere iz EU poigravajući se tom idejom, čime je zaslužio organizovanje ozbiljnog dubokog otpora njegovoj vladi. Ako bi išao na referendum, propao bi u svakom slučaju, ali sam događaj bi mogao biti okidač za aktiviranje prozapadnih militantnih ćelija unutar zemlje, koje bi mogle da ponove kijevski scenario u Beogradu. Ipak, takvo glasanje ne bi se svelo samo na Kosovo i srpski nacionalni identitet – teme same po sebi prepune emocija – već i na to da li Srbija želi da nastavi svojim putem ka EU. Gledano na taj način, na koji bi svakako zapadni mejnstrim mediji gledali, to ima primese odlučujućeg trenutka kada je Janukovič odlučio da odloži potpisivanje sporazuma o pridruživanju i nehotice pogurao obojenu revoluciju, koja je njemu bila planirana za sledeći izborni ciklus.

Umesto da nastavi izigravanje tumačenja Kosova kao „nezavisne države“, srpska vlada bi trebalo da se približi Rusiji i ima poverenja u to da će takvu odluku podržati većina stanovništva. Problem Kosova je Srbima toliki da bi zvanični zaokret politike na tu temu naišao čak i na podršku onih koji su proevropski orijentisani. I to je zato što udara u patriotsku crtu srpskog identiteta, koja prevazilazi sva politička neslaganja, osim kod proevropskih radikala, za koje se smatra da su trenutno u manjini. Ako Vučić želi da iskoristi dobre odnose sa Rusijom, koje je do sada gradio, mora da ode što dalje od revizionizma i jasno izrazi protivljenje čitave vlade po tom pitanju.

Konačno, poslednja stvar koju Srbija mora da uradi jeste da se zvanično drži po strani ako stvari u Republici Srpskoj izmaknu kontroli. To mogu da nauče od Rusije, koja je demonstrirala najviši mogući nivo uzdržanosti, odbijajući da formalno interveniše u istočnoj Ukrajini, uprkos neprihvatljivom broju žrtava. Rusija je shvatila da su SAD pokušale da je uvuku u geostratešku klopku („obrnuti Bžežinski“) i, ako nisu uspeli da podvale Rusiji, ne znači da preko Republike Srpske neće uspeti da zarobe Srbiju. Ne kažem da Beograd ne treba da pokaže podržšku zvaničnoj Banjaluci, nikako, samo ne treba da se upusti u formalni vojni konflikt koji bi crpeo resurse i izložio južni front terorističkim elementima u Preševskoj dolini i Sandžaku. To je težak zadatak u kojem se simultano balansira više destabilizirajućih situacija, ali, ako dobiju rusku stratešku pomoć i razumeju pretnju sa kojom se suočavaju, Srbija bi treblao uspešno da se odbrani.

MAKEDONIJA

Nikola Gruevski i njegova vlada trebalo bi da ostanu snažni nasuprot planovima za obojenu revoluciju koji protiv njega. To znači da ne bi bilo pametno formiratu predizbornu prelaznu vladu, što Nulandova želi. Njegovi potezi bi mogli da vode do ozbiljnog gubitka kontrole nad državnim aparatom, što bi ga dovelo pred svršen čin i nateralo da podnese ostavku na mesto premijera. Makedonska demokratski izabrana vlada je pokazala svoju snagu time što je izvela sto hiljada ljudi u jeku pokušaja obojene revolucije polovinom maja. Ipak, očigledno je da joj je potrebna podrška u dobijanju bilo kakvih izbora.

Patriotizam koji prožima Makedoniju mora biti prepoznat kao najvažnija politička sila u zemlji. Neki od onih koji su izašli na ulice u znak podrške Gruevskom verovatno ga ne podržavaju, već su želeli da pokažu svoj otpor spoljnim pokušajima promene režima. Makedonci su posebno ponosni na svoj identitet i svesni pretnje iz susednih država, pogotovo Grčke i Bugarske. I zato su svesni kako brzo mogu da izgube ako dođe vlada koju su doveli stranci, koja će promeniti ime zemlji i usaditi strah u narod, tvrdeći da je promena identiteta neizbežna. To znači da Makedonci neće prepustiti svoj identitet, za koji su se mučno borili, i preduzeće šta god treba kako bi zaštitili ono za šta su se godinama borili.

Ako Gruevski pobedi na izborima i inicira referendum o imenu zemlje, onda će pokazati Zapadu kako se narod protivi bilo kakvim izmenama, baš kao što su se usprotivili i njegovom svrgavanju. Međutim, on ne sme da dozvoli da zapadni mejnstrim mediji to tumače kao približavanje ili udaljavanje od Evropske unije, kao što planiraju sa Srbijom i kako je prethodno objašnjeno. Ako se situacija bude razvijala prema ovom scenariju, izvesno je da će haos nove obojene revolucije doći u zemlju ili čak da SAD dovedu na nivo sveobuhvatnog hibridnog rata, čime bi bio ubijen tranzit Balkanskog toka kroz zemlju. Dakle, da zaključimo, iako se situacija smirila u odnosu na majske sukobe, treba imati u vidu da je Makeodnija i dalje američka meta destabilizacije i da se neće osloboditi toga u bližoj budućnosti.

OŽIVLJAVANJE JUGOSLAVIJE

Predlog Viktorije Nuland da u osnovi oživi Jugoslaviju bio bi dobar da nije podređen nemačkom posredniku. Ipak, to ne znači da predlog obnove treba odbaciti u svakom slučaju, što je tema o kojoj ću pisati u ovom delu. Nulandova, kao i američka vlada koju ona predstavlja, očigledno shvataju da je regionalna integracija nešto što bi ljudi (možda ne oni mlađi) prigrlili usled nostalgije za starom Jugoslavijom. Iako je formalni entitet nepovratno uništen ratovima koje je Amerika pokrenula u regionu, definitivno je moguće Jugoslaviju oživeti u mekšoj apstraktnijoj formi putem infrastrukture (što je upravo ono što Nulandova predlaže). Ono što treba da se promeni u njenom stavu je integracionističko jezgro (Srbija, a ne Hrvatska), kao i geopolitički afiniteti novog de facto entiteta (multipolarni, a ne unipolarni).

Kako bismo ponudili konstruktivniji i suvereniji šablon reintegracije zemalja bivše Jugoslavije, trebalo bi se osvrnuti na „molbe“ koje je Nulandova iznela u njenom govoru. Prvo, govorila je o potrebi da se prevaziđu etnička rivalstva i pređe preko ranijih podela. Ono što je ona opisala je ruski multipolarni metod funkcionisanja međunarodnih odnosa, a ne transatlantska taktika zavade zemalja i slamanja država na način Bžežinskog, sa čime se region suočio 90-tih godina prošlog veka. Dolazeći do spoznaje da njena retorika najviše podseća na rusku realnost vođenja međunarodnih odnosa, ljudi onda postaju svesni prednosti koje multipolarni svet može da donese.

Nastavljajući tim putem – da Srbija i Makedonija izdrže bar još malo u odupiranju evroatlantskoj okupaciji – svakako bi mogle da se prijave u Briksovu razvojnu banku (NDB) . Prdsednik Brazilske razvojne banke, jedne od konstitutivnih članova NDB, je na pitanje da li bi ove dve zemlje mogle da dobiju neku pomoć, u intervjuu odgovorio:

„One su na periferiji Evropske unije. One zaslužuju pažnju, nisu potpuno razvijene privrede, i mislim da bi NDB mogla preduzeti neke mere u budućnosti“.

Ova istorijska izjava znači da neće više biti lažnog izbora između evroatlantske dominacije i siromaštva, što Zapad pogrešno predstavlja već više dve decenije. Dakle, sada postoji treća alternativa – multipolarna podrška Briksovih nacija, koje mogu mnogo više da ponude. Sve što moraju da urade jeste da ostanu van EU, pridržavajući se navedenih preporuka. Čim BRIKS uspostavi izvršnu moć NDB – što će se desiti u aprilu 2016 – i uspostavi projekte u zemljama članicama, onda može da počne da širi aktivnosti na periferne nerazvijene zemlje. U slučaju Rusije, to bi moglo stići sve do Srbije i Makedonije. Ako ove dve centralnobalkanske države uspostave plodnu saradnju sa Briksom, onda bi mogle postati magnet za još multipolarnih investicija u regionu, koje bi se mogle proširiti i na članicu EU Hrvatsku, doduše van okvira NDB. Najrealniji scenario za ovako nešto bio bi gasovod, kao i stvaranje njegovih produžetaka od Srbije i Republike Srpske do Hrvatske i Slovenije.

Imajte u vidu da SAD žele da iskoriste infrastrukturu gasovoda kako bi reintegrisale Balkan sa Hrvatskom kao čvorištem, prema predlogu Nulandove. Tako da nije nerealna ideja da gas iz Srbije ide za Zapadni Balkan, dakle, obrnuto od njenog predloga, što bi takođe ispunilo svoju svrhu. Zapravo, jedina stvar oko koje se SAD i Rusija slažu jeste formiranje kičme daljih balkanskih integracija preko gasovoda, bio to Balkanski tok ili LNG sa bazom u Hrvatskog. To je ključna komponenta novohladnoratovske strategije, koju forsiraju obe strane. Shvatanjem toga, obe strane su odlučnije u daljoj realizaciji ovih perspektivnih planova i, koristeći to kao spoljnopolitičko oruđe (pogotovo Rusija), ne smeju biti kratkovide i prerano objaviti svoje ambicije. Bilo kako bilo, i Rusija i SAD su na istom strateškom poglavlju reintegrisanja jugoslovenskog prostora u infrastrukturnom i socijalnom smislu, ali ne i političkom. Samo je pitanje koja će tačno vizija na kraju prevladati.

ISKORENJIVANJE RADIKALA

Multipolarnu preorijetnaciju Balkana usporavaju proevropski radikalni elementi, koji promovišu svoje pokrovitelje. Nije njihova privrženost Evropskoj uniji ono što ih čini radikalnim, već koliko daleko su spremni da idu kako bi stavili svoje zemlje pod nadležnost EU. To zahteva zagovaranje obojenih revolucija, aktiiviranje pete kolone kao i borbu sa terorizmom (Velika Albanija i verski ekstremisti). Ono što treba da se uradi u Srpskoj, Srbiji i Makedoniji, ironično, prati savete Nulandove, ali na način na koji je to u interesu multipolarnosti i suvereniteta. Kao podsetnik, evo šta je Nulandova rekla:

„Budući da udvostrukemo naše napore za rast u regionu, moramo biti oprezni branioci svojih demokratskih vrednosti. Zalažemo se za slobodnu trgovinu, slobodno tržište i slobodne narode. Osnažuje nas to kad su vlade jasne i služe svojim narodima. Težimo postavljanju zlatnih globalnih standarda za religijsku i etničku toleranciju i multikulturalizam. U svemu što radimo moramo podržavati suverena prava nacija u biranju svoje demokratske budućnosti, moramo da iskorenimo kancer korupcije, koji izjeda živote, demokratije i bezbednost; i moramo raditi zajedno kako bismo zaustavili širenje nasilja i stranih boraca.

Korupcija ostaje glavna prepreka za napredak u ovom regionu. To je kancer koji isisava snagu iz naših demokratija i privlači nezaposlenost i građanske nemire. A, još više od toga, korupcija otvara prostor autokratama, naftnim državama i nasilnim ekstremistima, koje to iskorišćavaju. Svi oni koji žele da izazovu nevolje ovde lako mogu prljavim novcem da potkupe političare, ugrožavaju demokratsko upravljanje i vladavinu prava.“

Gledano iz multipolarne perspektive, njene preporuke su odista korisne. Odbrana demokratskih vrednosti se desila kada su Makedonci izašli na ulice u jeku pokušaja obojene revolucije, gde su građani izrazili podršku nezavisnosti zemlje i vladavini prava. Podržavanje slobodne trgovine, slobodnog tržišta i slobodnih ljudi je način dokazivanja da na Balkanu mora biti izložen izbor saradnje sa Briksom i Putem svile, koji Kina planira i za ovaj region. Prateći globalne zlatne standarde povodom verske i etničke tolerancije, kao i multikulturalnosti, znači praćenje Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južne Afrike, koje su najraznovrsnije sile na planeti. Što se tiče iskorenjivanja kancera korupcije, kao što to Nulandova kaže, zagovarači multipolarnosti bi to mogli da shvate kao početak kampanje protiv radikalnih proevropskih elita u njihovim zemljama.

To treba bolje objasniti kako bi se shvatila retorika Nulandove. Ona govori o tome kako korupcija privlači autokrate, slabašne države i nasilni ekstremizam, i, gledajući iz multipolarne perspektive, to je pod znakom pitanja. Skretanje sa njenih misli – što je objašnjeno u prvom delu – može se protumačiti na više načina.

Korupcija je ključna osobina koja Balkan čini osetljivim na uticaj EU, koja otvara vrata evropskoj autokratiji u dosluhu sa Katarom i planovima za LNG gasovod u Hrvatskoj sa svim nasilnim ekstremizmom nevladinih organizacija. Korupcija je takođe razlog zašto su američki vojnici smešteni u srpskoj okupiranoj provinciji Kosovu i zašto obojena revolucija defiluje kroz ceo region. Iskorenite korumpirane političare i proevropske radikale, i Balkan može da ima daleko drugačiju budućnost od one koju Nulandova priželjkuje.

Način na koji se to može uraditi je slušanje onog što je ona rekla, samo uz jedno zrno ironije. Ona kaže da „nisu samo vlade one koje treba da reaguju, već građansko društvo, nezavisni mediji i pojedinci treba uglas da traže i oblikuju potrebne reforme. Oni treba da zahtevaju svoja prava na slobodu izražavanja i mirnog okupljanja.“ U sledećem odeljku će biti objašnjeno šta sve to podrazumeva.

IŠČEKUJUĆI MULTIPOLARNOST

Rusija, Kina, BRIKS i drugi multipolarni igrači spremni su da uđu na Balkan i pomognu razvoju i integraciji, što se ogleda u Balkanskom toku kao planu Moskve, kineskom Putu svile i mogućnosti da BRIKS finansira sve to. To bi bio prelazak preko velike prepreke, međutim, Džon Keri je u februaru izjavio da je Balkan na „liniji vatre“. On je pomenuo Srbiju i Makedoniju u svojoj pretećoj izjavi, i nije slučajno što su obe zemlje sad na meti destabilizacije, bilo da je to neuspeli atentat na srpskog premijera ili stopirani hibridni rat koji se vodi u Makedoniji, gde se očekuje još sukoba. Okolnosti komplikuju proevropski elementi, koji su opustošili obe zemlje, kao što su eksperti za revolucije iz Otpora ili Zoran Zaev sa svojim saradnicima iz Otvorenog društva. Kako bi stvorili zdravu sredinu da dočekaju mulitpolarnost i suoče se sa spoljnim silama koje to ne žele, građani Balkana, pre svega Srbije i Makedonije, moraju da preuzmu inicijativu i formiraju pokrete koji će se protiviti radikalnoj proevropskoj korupciji i ohrabrivati svoje vlade u multipolarnim inicijativama.

Dovoljno je reći da bi ovaj pokret – ili pokreti, zavisno od toga kako će da nastaju i kako će se kretati stvari između Srbije i Makedonije – poticao iz ove dve zemlje jer su one jedine koje imaju pravu šansu (budući da nisu članice EU) koje mogu sarađivati sa Rusijom, Kinom i Briksom. Prateći ideje Nulandove, promovisalo bi se ojačavanje multipolarnog društva, kao i povezivanje građanskog društva sa nezavisnim medijima (onima koji nisu podložni uticaju EU). Pojedinci, a ne strane sile, formirali bi jezgro takvog pokreta i na njima je da organiuju podružnice u svojim gradovima i regionima. Mirno primenjujući taktiku kojima se obojene revolucija koriste iz svojih lektira, poput Od diktature do demokratije i 198 poteza nenasilne akcije, oni mogu bitno da utiču na otkrivanje korumpirane proevropske elite, bore se protiv nedemokratskih pokušaja uvlačenja njihovih zemalja u EU i obojenih revolucija. Najvažnija uloga koju bi taj pokret imao bilo bi podizanje nacionalne svesti o prednostima multipolarne saradnje, kao i pretnjama koje bi došle sa evroatlantskom okupacijom. Mnogi građani možda nisu svesni prednosti orijentacije ka Briksu (dok bi se i dalje održavali pragmatični odnosi sa EU) baš zbog prozapadnog informisanja, koje im se svakodnevno nameće. Zato je bitno preusmeriti njihovu pažnju.

Ovo ne znači suprotstavljanje aktuelnim vladama – baš suprotno – to znači da građanska društva mogu preuzeti one inicijative koje vlast ne može. Usled teške geopolitičke situacije, kao i Kerijeve pretnje o „liniji vatre“, Beograd i Skoplje ne žele da budu suviše blizu Rusiji, imajući u vidu da već nisu podržale sankcije EU protiv Moskve. Građansko društvo je, međutim, potpuno druga sfera: ne mora diplomatski da se pridržava bilo kakvih geopolitičkih konvencija među velikim silama i može da sarađuje sa kim hoće, pod uslovom da to odražava volju građana. Od kada se pretpostavlja da većina građana Srbije i Makedonije priželjkuju pragmatične poslovne odnose sa BRIKS – što bi onemogućilo „integraciju“ u EU – onda bi takav građanski pokret, ako bi dobro delovao, napravio ogroman uspeh. U skladu sa uverenjem da vlade Vučića i Gruevskog odgovaraju narodu i žele da očuvaju svoju moć vladavine dok god je to demokratski moguće, na njih se može uticati multipolarnim manifestacijama do te tačke da im narod ulije dovoljno samopouzdanja da se suprotstave unipolarnim naređenjima SAD i EU i hrabro uspostave kurs direktno ka BRIKS.

ZAKLJUČAK

Poset Nulandove Balkanu treba tumačiti kao ukopavanje Amerike u regionu, pokazujući da ona ima dugoročni interes da region preoblikuje tako kako joj geostrateški najviše odgovara. Istovremeno, imajući u vidu finansijsku kapitulaciju Grčke pred EU i preuranjene strahove oko Balkanskog toka, očigledno je da SAD osećaju da multipolarni (čitaj ruski) uticaj prevazilazi trenutne prepreke i predstavlja ozbiljnu pretnju po unipolarnu kontrolu nad Balkanom. Zato njen govor nije bio u duhu trijumfa, već je pokazao pretnje i upozorenja, pokazujući da američka vlada novi hladni rat još nije završila na ovoj bini. Upravo suprotno, SAD žele da ubrzaju ofanzivu na Balkanu i odlučno zauzmu poslednja tri uporišta, na kojima Rusija trenutno ima najviše uticaja.

Balkan će svakako imati burnu budućnost i teško da će se SAD ili Rusija olako predati u odbrani velikih strateških interesa. Ići će do krajnjih granica, bez obzira koliko javno će to biti. Imajući sve ovo u vidu, Balkan nije neokolonijalni objekat oko kojeg se prepiru dve sile, već zato što je tu nastanjen narod koji ima težnje o tome u kom pravcu želi da ide. Objektivno govoreći, SAD imaju prednost, budući da poseduju medijsku mrežu i građanske organizacije u regionu, ali njihove stavove ne deli većina naroda. I zato je krajnje vreme da se narodi ove dve zemlje udruže i uglas stave do znanja kojim putem žele da idu. Ako informativne i nevladine mreže pod kontrolom SAD ne pokazuju dovoljno stav većine, onda većina mora ustati i te organizacije zameniti onima koje će se potčiniti volji naroda. Poslušajmo nekoliko saveta Džina Šarpa, koji kaže da se narodi mogu okupiti na inovativne načine, pomoću kojih će pridobiti pažnju i time započeti proces menjanja nacionalnog mnenja na najvišim nivoima i guranja svojih vlada bliže BRIKS.

Prevod – Andrej Cvijanović

Izvor: The Saker, Novi Standard