Vučić i rupa na beogradskom Pravnom Fakultetu

VUČIĆ I NJEGOVE RUPE

Razlog za nastanak ovog teksta je govor koji je Aleksandar Vučić održao 2. oktobra 2015. g. pred studentima Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a povodom otkrivanja spomenika najvećem srpskom pravnom misliocu Slobodanu Jovanoviću (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:570463-Prica-o-Rubljovu-i-Djotu). Pri tom, tekst nije suštinski pisan kao polemika sa rečenim govornikom i njegovim idejnim stavovima, jer se on tokom dvadesetpet godina javnog rada nije pokazao kao čovek bilo kakve idejne stalnosti, doslednosti i zrelosti. Ovo je osvrt na izrečene kulturološke i pravno-političke stavove kojima se vrednosno diskvalifikuje istočno pravoslavna civilizacija, kao inferiorniji svet u odnosu na zapadnu rimokatoličkuo-protestantsku civilizaciju. Pošto su izrečeni od strane prvog čoveka  izvršne vlasti Srbije, ovi idejni stavovi stiču dodatni atribut političkog sredstva u kulturnom ratu, u hantingtonovskom „sukobu civilizacija”, koji imperijalni Zapad već vekovima vodi.

Dodatni razlog za nastanak ovog teksta je izbor publike i načina na koji su toj publici rečeni stavovi predstavljeni. Zvanično viđenje budućeg srpskog civilizacijskog izbora, dakle ne svakodnevnog političkog izbora, Vučić je predstavio studentima prava. Međutim, poruke ovog govora upućene su ne samo studentima koji predavanja slušaju u čuvenoj „petici” beogradskog Pravnog fakulteta i koji će po ustaljenoj tradiciji, rečju samog Vučića, biti regrutovani u vrh buduće srpske političke klase, već svim srpskim akademcima. Način na koji je Vučić predstavio temu srpskog civilizacijskog izbora, kombinujući oveštale negativne propagandne stereotipe Zapada o pravoslavnoj civilizaciji sa starim marksističko-brozističkim tumačenjem smisla istorije srpske kulture, države i prava, ispod je ranga akademske publike. Ovakav pristup posredno govori o tome kakva znanja i duhovne vidike sadašnja vlast očekuje od buduće srpske visokoškolske elite.

POPUNJAVAMO RUPE U ZNANJU – VIZANTIJA I ZAPAD

Da krenemo redom. Pod čijim uticajem se u Srednjem veku uobličila Srbija? Pod uticajem pravoslavne Vizantije. Koja je država trajala najduže u istoriji Evrope? Nije Nemačka, naravno. Najduže je trajalo Romejsko carstvo, koje su zapadnjaci nazvali Vizantija. Preko hiljadu i sto godina. Koji je najstariji univerzitet u Evropi? Naravno, nije onaj u Bolonji. Oko 855. godine u Carigradu je osnovana Visoka škola Magnavra, zvana Pandidakterion (Sveučilište). Osnovao ju je Varda, deda cara Mihala III, sa učenim Lavom Matematičarem kao prvim rektorom. U stvari, ovaj univerzitet je samo nastavak škole koju je utemeljio još car Teodosije II u V veku. Studenti Magnavre, potonji činovnici, diplomate i vojskovođe, su izučavali klasične nauke – gramatiku, retoriku, filosofiju, aritmetiku, geometriju, muziku, astronomiju. Studenti su nastavu slušali na grčkom i latinskom, a pored pravoslavnog bogoslovlja, izučavali su i dela Platona i Aristotela. Univerzitet je imao ogromnu biblioteku. Njegovi profesori bili su takvi učenjaci kakvi su Sveti Fotije Carigradski, autor „Miriobibliona”, i Sveti Konstantin – Kirilo, prosvetitelj Slovena.

Kakav je bio uticaj Vizantije na Zapadu, bez obzira što je Zapad pljačkaški porobio Romsjko carstvo posle Četvrtog križarskog pohoda?

Krajem 14. i početkom 15. veka, romejski car Manojlo Paleolog odlazi na Zapad da traži pomoć u borbi protiv Turaka. Putuje u Veneciju, Padovu, Firencu, Milano, a početkom juna 1400. stiže u Pariz. Dvor Šarla VI prima ga raskošno, kao i Henrik IV Lankaster u Engleskoj (naravno, pomoć u borbi protiv Turaka mu ne daju ). U februaru 1401. francuski dvor ga oduševljeno prima – njegov spoljašnji izgled i nošnja su takvi da čak i Bajazit kaže da i onaj ko ne zna da je Manojla car to bi mogao da zaključi po njegovom spoljnjem izgledu. (Tako je bilo i sa njegovim sinom, Jovanom VII, koji je, za vreme pregovora u Firenci i Ferari, bio pod budnim okom slikara Pizanela i njegovih kolega, oduševljenih izgledom romejskog vasilevsa.) Oblačenje Manojlovo je čitav vek uticalo na modu na Zapadu. Car se obraćao francuskim i engleskim studentima na savršenom latinskom.

Iako je Romejsko carstvo bilo sasvim osiromašilo, Manojlo II Paleolog ulagao je veliki novac u nauku. Papa Pije II je govorio da je u njegovoj mladosti svaki Italijan, koji je hteo da se pokaže  obrazovanim, morao da ide na studije u Carigrad.  Platonova dela nastala su krajem V i početkom IV veka pre Hrista. Njihovi najstariji prepisi su iz X veka posle Hrista.Od nastanka Aristotelovih dela do njihovih prvih sačuvanih zapisa prošlo je 1400 godina. Da nisu ti najstariji zapisi slučajno čuvani na Zapadu? Ne. Oni potiču iz pravoslavne Vizantije. Zapad je za njih saznao tek posle pada Carigrada 1453. godine, kada su učeni Romeji dobegli u Italiju i poneli sa sobom ove rukopise. Do tada, Zapad je uglavnom koristio dela Platona i Aristotela prevedena sa arapskog na latinski. Čitava italijanska Renesansa, kojoj se predsednik Vlade Srbije toliko divi, nezamisliva je bez izbeglica koje su iz Carigrada, palog pod vlast Turaka, dobegli u italijanske gradove – države, naročito u Firencu. Marsela Fićina, Pika dela Mirandole, platonske Akademije u Firenci ne bi bilo bez učenika vizantijskog neoplatoničara Georgija Gemistosa Plitona, koji su iz zemlje Homera stigli u zemlju Dantea.

POPUNJAVAMO RUPE U ZNANJU – IZ ISTORIJE LIKOVNE UMETNOSTI

Stara narodna izreka kaže: „Kad je majstor za sve svako, onda poslu nije lako”. To se naročito vidi na primeru Aleksandra Vučića kao tumača zapadnog i istočnog slikarstva.

Vučić kreće od poređenja slikarstva Đota i Svetog Andreja Rubljova, koji žive u slično vreme. Rubljov je veći, on je „Dostojevski u slikarstvu” (nesamerljivost ikonopisa epohe Svetog Sergija Radonješkog i psihološko – metafizičke proze ruskog realizma 19. veka ostavimo po strani). Pa ipak, posle Đota, rečju Vučića, dolaze Donatelo, Mikelanđelo, Ticijan, Rafael, Leonardo, i drugi, a posle Rubljova nema nikog. I ovu tvrdnju, plod uobraženog neznalaštva istorije ruskog ikonopisa, ostavićemo po strani, da bismo naglasili samo jedno: pravoslavni ikonopis i zapadno renesansno slikarstvo su ONTOLOŠKI različiti. Ako ništa drugo, premijer u ulozi istoričara umetnosti (valjda je i iz istorije umetnosti „najbolji student“, šta li?) bi morao da pročita studije sveštenika Pavla Florenskog, ruskog Leonarda, o OBRATNOJ PERSPEKTIVI pravoslavne ikone, koja svet prikazuje iz vidnog polja Carstva Božijeg, a ne iz vidnog polja ovog sveta, što čini zapadnjačka renesansa. Freske i ikone Crkve od Istoka nisu puke ilustracije Svetog Pisma, kojima se za modele uzimaju grešni i nepreobraženi ljudi ovog sveta, nego „otkrovenje u bojama“, kako je o tome pisao Rus, knez Evgenije Trubeckoj.

Vučićevo zapanjujuće neznanje vidi se u činjenici da on Belog anđela iz Mileševe, koji nije nikakva zasebna slika, nego Sveti arhangel Gavrilo koji ženama mironisicama javlja Blagu vest o Hristovom Vaskrsenju, dovodi u vezu sa renesansom, koje nije moglo biti u doba Svetog Save, kad je nastao mileševski freskopis, jer ista počinje vek i po kasnije. Naš „najbolji” istoričar umetnosti, Aleksandar Vučić, nudi nam i svoje novo „naučno otkriće” – da freske iz epohe mileševskog freskopisanja zrače „optimizmom” u odnosu na freske kasnijih epoha. Gde je to pročitao, ne zna se. Jer, posle ove epohe, imamo čudesne freske u Sopoćanima iz doba Uroša I;  veličanstveni freskopis moćne Milutinove epohe, od Kraljeve crkve u Studenici do Bogorodice Perivlepte na Ohridu; da i ne govorimo o freskama u Manasiji, punim muževne snage i isihastičke usredsređenosti, nastalim u doba Svetog Stefana Visokog.

VIZIJA IZ RUPE – SRBIJA KAO HIPERMARKET

A. Vučić freske i ikone doživljava kao reklamne plakate za optimizam, što se vidi iz njegove teze da su renesansi slikari prikazivali život onakvim kakav on može da bude, i da su, kako on veli studentima prava u Beogradu, „lepi, jedri, mišićavi likovi na renesansnim slikama i skulpturama”, nastalim u doba kuge i ratova u Evropi, u stvari svojevrsni evropski „wishfull thinking”, tipa ritualne formule iz Kusturičinog debitantskog filma „Sjećaš li se Doli Bel“, koja glasi: „Svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem”?

Kakva je Vučićeva vizija Srbije? On mašta o Srbiji kao hipermarketu, u kome „prekodirani“ Srbi neprestano rade i troše, da bi plaćali porez, i bili večni robovi multinacionalnog kapitalizma.

Mileševski anđeo bi, po Vučiću, trebalo da, iz 12. veka,  bude plakat vučićevskog liberal-kapitalističkog optimizma. Pavel Busalajev, poznati moskovski ikonopisac i član istraživačke grupe „Ikoničnost”, bavio se svojevremeno istraživanjem savremene reklame, pokazujući kako marketing-majstori otimaju svete slike i pojmove da bi ih koristili za svoje interese. Busalajev ističe da on reklamu i ikonu ne posmatra toliko u istorijskoj perspektivi, koliko kao semantičke sisteme i informacione kodove. Zato nije nimalo slučajno da reklama, pi-ar (public relations) i brending (robno markiranje) cvetaju u oblastima negda hrišćanskih kultura; to jest, po Busalajevu, „savremeni masmediji grade virtuelnu stvarnost na istim zakonima na kojima se zasniva semantički prostor Crkve, iz prostog razloga – drugačijih zakona nema”. Tvorci masovne kulture, koji nastoje da stvore naopaki sistem vrednosti, moraju da krenu od činjenice da je Crkva u toku stoleća razradila simvolički jezik, pojmljiv svim njenim članovima – od Evrope do Azije, od Afrike do Sibira. To je jedinstveni sakralni jezik. Prostor ikone, hrama i Liturgije izlivao je duhovnu energiju u spoljašnji svet: kapele, litije, krstovi na raskršćima, nazivi ulica – sve je bilo pod blagoslovom Crkve. Sakralno je prisustvovalo u svim trenucima ljudskog života, podsećajući čoveka na Višnje, Neprolazno. A predeli Rusije obasjni hramovima? Setimo se Solženjicinovog zapisa o „putovanju niz Oku“: „Putujući seoskim drumovima Srednje Rusije lagano počinjete da shvatate u čemu je ključ ruskog pejzaža, koji smiruje čoveka. On je – u crkvama. Istrčale su na brdašca, uspele na bregove, kao carice bele i crvene su izašle na široke reke, dižu vitke, na sve moguće načina izrezbarene, zvonike iznad slamnatog i kamenog sivila i već iz daljine, iz velike daljine klimaju glavama jedna drugoj, one se iz sela udaljenih usmeravaju put neba jedinog. I ma gde da lutaš po poljima ili livadama, daleko od ljudskih naseobina, nikada nisi sam: nad zidom šume, nad visokim stogom ili nad humom uvek će te posmatrati bulka zvonika ili iz Gornje Lavecke, ili iz Lubiča ili iz Gavrilovskog”.

Umesto hrama, središte savremenog naselja je banka ili hipermarket. Savremenom marketingu nije dosta da roba bude prepoznata – njen „brend” (robna marka) mora da se usadi u podsvest potrošača, i on, kao i društvo, treba da budu „lojalni” brendu. Brend mora da ima harizmu, da potrošaču nameće vrednosti.

Busalajev kaže: „Neki eksperti tvrde da su zadaci brend-menadžera, koji pokušava da pomoću „liturgije hipermarketa” zadrže duše u beskrajnom „prazniku potrošnje”, slični zadacima duhovnim. U svakom slučaju, jedan od vodećih stručnjaka u datoj oblasti, Samvel Avetisjan, na pitanje novinara časopisa „Ekspert” da li je brend-menadžer nešto kao mesija, skromno odgovara: „Više pastir, duhovnik, koliko god to cinično zvučalo. I danas čovek koji, prošavši pored crkve, nedeljom ide u IKEA, rešava, u suštini, iste psihoterapeutske probleme”. Eto, to je kontratradicija u najčistijem vidu”.

Busalajev objašnjava pojam kontratradicije: „Kontratradicija nastoji da stvori privid gospodarenja istim onim silama i metodama kakve poseduje prava duhovna tradicija, i zato pokušava da osvoji „prostor sveštenog”, rado koristeći u tom pokušaju elemente sakralne umetnosti. Za razliku od iskrene duhovne zablude, kontratradicija je načelno veštačka, ona ide na svesno krivotvorenje projava duhovnog života. Kontratradicija je mnogolika: to je bio i pokušaj stvaranja kulta boginje razuma u Francuskoj za vreme revolucije, i psevdoreligioznosti komunističkog sistema i neopaganizam nacifašizma. U naše doba to je, pre svega, stvaranje opštepoznatih simbola potrošačkog društva. Mehanizam je prost. Da bi se povisio društveni status nekog brenda, dovode ga u odnos s najvećima zemaljskim vrednostima; ako ni to nije dovoljno, daju mu kosmičko značenje. Sledeća etapa – nadkosmičko značenje, pričasnost duhovnom svetu, i brend tako postaje sakralni objekat”.

Busalajev navodi primer reklame za pivo „Baltik”: „Rus poziva stranca na pivo, i stranac je oduševljen; zatim se ističe da ga piju i u Engleskoj i Americi (nedostižni uzori); na kraju, na nebu blista pivara s firmom „Baltik”. Poslednji nivo reklame za pivo (da, za pivo!) je uzvik: „To je proboj! To je otkrovenje! „Baltik” je – tvoj svet bez granica!” Otkrovenje zaista uklanja granice čovekovog bitija; i čovek uskoro počinje da misli da će ga pivo privesti poznanju smisla života.

Savremeno brendiranje ima i psevdosvetotajinsku ulogu. Busalajev veli: „Ljudi na podsvesnom nivou očekuju praznik, i kad vide „ikonostas” bilborda koji obrazuju jedinstveni gradski prostor i bajkovitu psevdoliturgičnost hipermarketa, oni to usvajaju kao normu življenja. Sav sistem savremenih masovnih komunikacija usmeren je na to da čoveka uvuče u prostor kontratradicije i da mu izmeni svest”.

Nekad je reklama samo obećavala praznik, a sada, u svetu brendiranja, veštački praznici potrošnje stalno su u igri.

Multinacionalne kompanije žele da stvore „raj brendova”, svet iluzorne pranevinosti u kojoj se sve može kupiti, bez obzira na cenu. (To je, naravno, raj za magarce, opisan u Kolodijevom „Pinokiju”. Ali ko danas ozbiljno shvata bajke, jednu od najozbiljnijih književnih vrsta?) Busalajev nema iluzija: „Apelujući na ljudske duše, korporacije pokušavaju da nastupe u ulozi anticrkve (grčki prefiks „anti” ne znači samo „protiv”, nego i „umesto”). Nametnuti svakom osećanje neprestane ushićenosti („oduševljenje je zarazno”), osećanje posedovanja natprirodnih stvarnosti – to je glavni cilj korporacijske religije; šire rečeno – religiozne kontratradicije. Sada se više ne prodaje roba, nego robna marka (brend) kao lik, koji je, s jedne strane, kadar da obezbeđuje dobit korporaciji, a s druge pomaže da se „reprogramira” svest modernog čoveka”. Odatle reklama u kojoj kompjuter postaje izvor kiseonika, a bankarska kartica dobija oreol.

Crkva čoveku u svojoj Liturgiji nudi osveštanje svih pet čula: pred očima je ikonostas i odežda sveštenika; uši slušaju umilno pojanje; njuh oseća miris tamjana i voštanice; ukus se preobražava u dodiru sa Svetinjom Pričešća, naforom, vodicom; usne dodiruju krst i ikone prilikom celivanja. A kontratradicija multinacionalnih korporacija želi da svakom čulu čovekovom ponudi neku virtuelnu stvarnost. Ako izabereš „pravi” brend, ti menjaš i sebe i svet.

Lažni raj se stvara jer bogatstva nema za sve. Za ubogu rulju ima, međutim, DOVOLJNO slika bogatstva, uspeha, sreće, dovoljno „rajskih brendova” dovoljno reklama i bilborda.

U takvom svetu, svetu psevdo-hramova hipermarketa u kojima se služi psevdo – liturgija („zajedničko delo”) potrošnje, i u kome su bilbordi nametljivi lažni ikonostasi, prozori u smrt i ništavilo, ikonostas u hramu je sveneophodan da bi čovek, gledajući lepotu vaskrslih u Prvovaskrslome, odmorio i telesne i duševne i duhovne oči, da bi, makar na trenutak, zaplakao suzama bludnog sina koji se, u dalekoj zemlji potrošačkog društva, kao sluga najsurovijeg kapitaliste, čija je dobit svaka duša slomljena „đavolskom brzopletošću” apokalipse, kao onaj ko se hrani roščićima brendova, barem ponekad setio da ima Oca na nebu i Očevinu u Gornjem Jerusalimu. Ako nemamo ikonostas u hramu, imaćemo ga na bilbordu. Ako ne postanemo žive ikone žive Crkve, bićemo brendovi onoga koji, polut svoje gogoljevske inkarnacije, Čičikova, kupuje mrtve duše. A zar Vučić nije samo srbijanski Hljestakov, već i srbijanski Čičikov? Zar je slučajno što se u Srbiji, između ostalog, vlada putem rijaliti programa?

KONVERTIT UPADA U RUPU LUTERANSTVA ILI KAKO PROTESTANT TUMAČI SRPSKU ISTORIJU

Da bi pokazao da je naučio lekciju svojih anglosaksonskih NATO gospodara i njihovih nemačkih „izvršilaca balkanskih radova”, „najbolji” student prava među srbijanskim konvertititima, Aleksandar Vučić, od početka svoje vladavine se poziva na protestantske EU vrednosti i knjigu Maksa Vebera o protestantizmu kao temelju kapitalizma. U svom govoru na Pravnom fakultetu, on je jasan – posle Martina Lutera, čak i slikari, poput holandskih, vraćaju se mnogo više „ka realnosti i ozbiljnosti i traže samo neuporedivo veći rad” ( ma šta to značilo!).

A kako srbijanski protestantizam gleda na srpsku istoriju? Evo primera. Domaći protestant, Miloš Bogdanović, u svojoj knjizi „Prokletstvo nacije“, poriče bilo kakvu svetost Svetog đakona Avakuma. On kaže: „Zapazimo da on ne veliča Hristovu ličnost, već samu hrišćansku veru. Zapazimo i to da đakon Avakum ne peva o Božjem karakteru, nego o karakteru svoje nacije, što je takođe drugačije od, na primer, apostola Pavla koji uzdiže Hristovu ličnost iznad zajednice svetih: „Jer mi ne propovedamo sebe, nego propovedamo Isusa Hrista, Gospoda našega” ( Druga Kor. 4,5). Na kraju Avakum govori osvetničke reči: „Skoro ćete i vi dolijati…”, što je takođe tipična odlika neprosvećenih pagana, sasvim suprotna Hristovom učenju o ljubavi i blagosiljanju neprijatelja/…/ Avakumovo stradanje se veoma razlikuje od, na primer, stradanja Isusovog učenika Stefana, koji strada ne zbog neke oružane pobune, već zbog toga što braću poziva na pokajanje. U Stefanovom poslednjem govoru centralna ličnost je Bog koji je pokazivao ljubav prema jevrejskom narodu i koji je od tog istog naroda odbačen. Stefanove poslednje reči stavljaju u prvi plan Hristovu ličnost i otkrivaju duh ljubavi i praštanja prema onima koji ga kamenuju/…/” Naravno, uvek treba da budemo oprezni kad protestanti tumače Sveto Pismo, jer ga oni prečesto tumače pro domo sua.  Obratimo pažnju na reči koje je Sveti Stefan uputio Jevrejima koji nisu primili Mesiju, Gospoda Isusa Hrista: „Tvrdovrati i neobrezani srcem i ušima, vi se svagda protivite Duhu Svetome; kako oci vaši, tako i vi. Kojega od proroka ne protjeraše oci vaši? I pobiše one koji predskazaše dolazak Pravednika, kojega sada vi izdajnici i ubice postadoste, vi koji primiste Zakon naredbama anđelskim, i ne održaste”. Svako pismen može da vidi da Prvomučenik Hristov predstavnicima SVOG naroda kaže da su TVRDOVATI, NEOBREZANI SRCEM I UŠIMA, kao i da su IZDAJNICI I UBICE Spasitelja. Reči Svetog Avakuma Turcima da će „skoro dolijati” liče na učtivost u odnosu na reči Stefanovog pravednog gneva. Da i ne govorimo o tome da reči Svetog Avakuma da je SRB HRISTOV i da se, zbog toga, RADUJE SMRTI, jer je Hristos smrt pobedio, upravo ukazuju na središnje mesto ličnosti Gospodnje u ispovedanju Avakumovom, kao i u Stefanovom. Pravoslavna Crkva je, i to je sasvim jasno, Crkva Avakumova upravo onoliko koliko je i Stefanova. A protestanti Crkvu nemaju. Oni nemaju da pokažu svoje mučenike za veru Gospodnju, kakvi su bili srbski popovi i kaluđeri kroz vekove. Već pomenuti protestant Miloš Bogdanović, u svojoj knjizi „Prokletstvo nacije”, podvig Svetog Vukašina smatra izrazom gordosti. Po njemu, način na koji se Vukašin obratio koljaču nije hrišćanski: „Od mučenika Vukašina iz hercegovačkog mesta Klepci, ustaše su tražile da glasno vikne: „Živeo poglavnik Ante Pavelić!” inače će ga ubiti. POSLUŠNOST ZAHTEVU NIJE ZNAČILA ODRICANJE OD HRIŠĆANSKIH PRINCIPA, VEĆ POSLUŠNOST ISUSOVIM REČIMA O BLAGOSILJANJU NEPRIJATELJA (podvukli autori). /…/Ovakav primer stradanja nije bio u stanju da u srcu neprijatelja pobudi ljubav, jer POBUDE ONOGA KOJI STRADA NISU IZRAZ LJUBAVI PREMA HRISTU (podvukli autori) i odbrane hrišćanskih načela, već su izraz povređenog gordog ja. Hristov duh ophođenja prema neprijatelju je sasvim suprotan. On je pokazivao ljubav i prema onima koji su ga pljuvali u lice”. Bogdanović ne uočava da je starčevo obraćanje ustaši prisnim „Dijete” isto što i Hristovo blagosiljanje neprijatelja, koga je demon obuzeo i naveo na zločin. Vukašinov nebeski mir i blagosiljanje ubice bili su ustaši najstrašnija kazna – on je uskoro poludeo.

O čemu je ovde reč? Zašto Bogdanović i Vučić liče jedan na drugog? Vučićevo pozivanje na protestantizam nije nimalo slučajno – protestanizam je najpovršnije hrišćanstvo, sekularizam maskiran u veru, karikaturalan u izvesnim svojim oblicima, poput kalvinizma, koji tvrdi da Bog više voli one koji su ekonomski uspešniji, što je najjadnije učenje koje se u istoriji vere u Hrista pojavilo. Premijer Srbije bi hteo da „prekodira“ svoj narod, da ga povede u nigdinu konvertitstva, jer zna da, dok god je u Srbima živ pravoslavni kosovsko–lazarevski arhetip („Zemaljsko je za malena carstvo,/ a Nebesko uvek i doveka”), dotle postoji opasnost da će se taj narod pridružiti velikom ustanku čovečanstva protiv antihristovskog Novog svetskog poretka.  Evo šta o tome kaže istoričar M. Ković: „Kosovski zavet i još stariji kultovi Svetog Save i Svetog Simeona vekovima su bili glavni izvori posebnog, premodernog identiteta srpskog naroda, ono što ih je razlikovalo i od najsrodnijih, susednih naroda. U „Slovu o knezu Lazaru” patrijarha Danila III, napisanom samo nekoliko godina posle Kosovskog boja, pronaći ćete već ceo Kosovski zavet. Ili u onome što 1530. srpski seljaci pričaju Benediktu Kuripešiću, diplomati na proputovanju kroz Bosnu i Staru Srbiju. Travnički vezir 1806. piše u Carigrad da Karađorđe i njegovi odmetnici sa sobom stalno nose „knjige” o knezu Lazaru, prete da će kao i on sa vojskom izaći na Kosovo. On doslovno kaže da je Lazar „veliki podstrekač bune u njihovom razumu”. Mi se, dakle, susrećemo sa beskrajno zanimljivim fenomenom, vekovnim trajanjem Kosovskog zaveta, kulta i predanja u sećanju jednog naroda, u jednoj primarno usmenoj kulturi. On menja svoju formu, ali njegova suština je hrišćanska i nju uporno čuva srpska crkva. U potonjoj, elitnoj srpskoj kulturi, u dve slobodne srpske države, najsavršeniju umetničku formu Kosovskom zavetu dali su Njegoš i Milan Rakić. /…/ Sveti knez Lazar bio je „veliki podstrekač bune” i „u razumu” Gavrila Principa. /…/Bio je sitnog rasta ali čvrste građe, ćutljiv, ali čovek od akcije. Dokumenti sa suđenja prikazuju ga kao središnju ličnost zavere i atentata. Svu odgovornost preuzimao je samo na sebe. Na isleđivanju, suđenju i u tamnici, na mukama i u bolesti, na samrti, držao se neobično odlučno i hrabro. Bio je i ostao naš vidovdanski junak i mučenik, pravi izdanak srpske istorije”. Jer, i srbski protestant Bogdanović i protestant u pokušaju Vučić optužuju narod kome biološki pripadaju za borbeno – samožrtvenu pravoslavnu veru, koja progovara, na različite Hristove načine, i kroz Svetog Avakuma i kroz Svetog Vukašina. Srbi moraju biti konvertiti koji slušaju svoje anglosaksonske i nemačke gospodare i – kvit! Zato se i Bogdanoviću i Vučiću srbska mučenička istorija priviđa kao jedna ogromna rupa.     

RUPA U SAKSIJI ILI „RED, RAD I DISCIPLINA“

A. Vučić je prvo otkrio rupu u saksiji – da moramo da budemo vredni i radni i poštujemo pravila; zatim je otkrio da mi, Srbi, moramo da se učimo tim pravilima i marljivosti od (naročito protestantskog) Zapada. Kao, mi smo neradnici, pa nas on uvodi u red. Kao, mi nikad nismo bili domaćini. A naravno da nije bilo tako.

Srbija je bila domaćinska zemlja, koja je, kad su je napali papsko-protestantski Germani u Prvom svetsom ratu, znala šta brani, o čemu je, u svojoj sjajnoj knjizi „Dani i godine“, pisao srbski ratnik i diplomata Radivoje Janković: „Zar naša mirisna polja i naši kićeni bregovi da postanu tevtonski?/…/ Zar da se snevesele prela i obetine, da umuknu gajde i dvojnice i da se u kolu nikad više vatreno ne poskoči? Da nam se snužde uštap i mladina, da planinska vrela budu bez sastanka, i da se umesto narodne pesme zacari pritajeni ropot?… Zar naši krepki ljudi da postanu izlišni u svetu i životu? Nikad!… Žetelac da se jada u svoje rukoveti; ljubav da se izopači u razbludu, i da pognu glave naše bogomolje. Nas da gurnu stranputicom, da nam uobroče školovanje, da život puštaju da kapi tamo gde bi mogao rekom teći?… Nesrećnici, nisu i pojmili na šta su podigli ruku!… U groblje iz sahranjenih država hteli su da unesu mladu i svežu Srbiju; orlu da dadu neba kroz rešetku!… Narodu, koji je uskrsao o svojoj žilavosti, o svojem kruhu i svojim hrapavim pesnicama!… Idemo kroz Šumadiju, kroz osveštano ognjište narodnih sloboda. Ne vodite stranca na drugu stranu. Provedite ga zelenom Šumadijom nedeljom oko liturgije. Dajte mu mleka sa pavlakom, i neka razgovara sa našim seljanima. Ništa mu ne pokazujte. Lepote govore same. Miriše zemlja, kao majčino nedro. Otavom birkaju zadovoljna stada. Poljima opojno diše nana, i žuti se volujsko oko, a po baštama uporno gleda u sunce verni suncokret. Mladež vas stidljivo pogleda, a devojke obaraju oči. Starci vas smireno pozdravljaju i prilaze da čuju vesti sa bojišta, a na vratnicama onih zadrugarskih šumadijskih domova stoji starica čista kao nafora. /…/ Isto kao i naši stari, sa razdeljkom u kosi i zulufima spreda, širi se gospostvena Šumadija, umivena i očešljana. Najlepša i najslobodnija zemlja! Gruda, gde se zarodila snaga i sloboda!…/…/ Vidokrug se neprestano menja. Širi se preko blagih uvala; onda nastaju kose, bregovi, najzad osamljeni ćubasti grmovi; a u sivoj daljini šumovita planina, mistično pozađe gde živi rasni mit, ili se sanjivo protkiva bajka…A nasred Šumadije, kao krin na usnama, kao kruna na čelu, stoji veličanstvena crkva na Oplencu/…/ Kao sveta straćara bdi kraljeva zadužbina nad narodom koji ratuje za slobodu i za slovenstvo. Bdi, teši ga i kuraži sa one svetle visine, po kojim je uždio slobodu Karađorđe…Još malo pa ćemo preći Kolubaru. /…/ Nastaje delokrug vojske i zahvat dalekog topovskog zvuka/…/Austrija je jednom zasvagda htela da uništi nezavisnost Srbije. Jedina zemlja koja se tome odupirala bratski i zaštitnički bila je Rusija, ista ona Rusija kojoj je vladika Stratimirović pisao, povodom prvog srpskog ustanka u Šumadiji: „Da nema naroda u podneblju koji bi toliko voleo i ako bio raspoložen prema Rusiji i njenim vladarima kao Srbi!”Sa tom slovenskom, radosnom nadom na duši rastajemo se sa Šumadijom i približujemo se Valjevu.”  

Tu i takvu domaćinsku Srbiju hteli su da unište preci današnjih Vučićevih saveznika iz Berlina, ali su u tome konačno uspeli tek Titovi komunisti, koje je plaćala Amerika, i bez kojih bi lažni patriota i EU konvertit A. Vučić bio nemoguć. Jer Titovi Srbi, od Koče Popovića, preko Rankovića i Krcuna, Petra Stambolića i Draže Markovića, do današnjih drugosrbijanaca pripremili su teren za pojavu čoveka koji želi da presazda Srbe po obrascu „radnog, vrednog i marljivog Zapada“, onog Zapada bez čijeg imperijalizma ne bi bilo ni Prvog, ni Drugog, a  ni Trećeg svetskog rata u najavi. Gospodin premijer je zaboravio – nisu Srbi i Rusi izvršili genocid nad američkim Indijancima i australijskim Aboridžinima; nisu Srbi i Rusi streljali nemačke đake 1941 – 1945, po principu sto Nemaca za jednog ubijenog Srbina ili Rusa; nisu Srbi i Rusi bacali atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki… Sve je to bio „vredni, radni, marljivi” i pljačkaški, kolonijalistički i globalistički Zapad.

A što se rada tiče, Srbi nikad nisu bili MANIJAKALNI RADOHOLIČARI, jer rad za njih nije apsolutna vrednost. Mi ne živimo da bismo radili, nego radimo da bismo živeli. Uostalom, da vidimo šta su o našem čoveku govorili stranci: „Srpski seljak bolje shvata NAČELO UZAJMNOG POMAGANJA no stanovnici srednje i zapadne Evrope, koji, ništa ne znajući o njemu (srpskom seljaku), kao da veruju da su toliko iznad njega“, kaže Džon Makoli Travelijan u 19. veku. „Svi Srbi u austrijskim i madžarskim zemljama imaju mnogo lukavosti, prirođene duhovitosti i pritvornosti, seljaci NISU TAKO GLUPI I BUDALASTI kao u ostalim zemljama/…/Narod više voli da lenstvuje i bedno živi, nego da radi i živi dobro/…/A kad neki radnik radi tri dana u vinogradu i zaradi forintu, četvrtog dana se neće vratiti na posao, nego će ostati kod kuće i lenstvovati dok mu traje zarađeni novac”, veli 1777. nemački pisac Fridrih Vilhelm fon Taubeo Srbima. A zašto je bilo tako? Zašto tri dana rade, pa ne rade? Upravo zato što SRBIN NEMA KULT RADA KAO TAKVOG, NEGO RADI DA BI ŽIVEO I U ŽIVOTU UŽIVAO. On nije zapadni robot.

I još nešto: Vučićeva priča o našem privrednom preporodu po diktatima MMF-a je obična LAŽ. Ko god je slušao MMF, uništio je sebe i svoju privredu, zauvek. Setimo se šta o tome veli bivši američki „plaćeni ekonomski ubica” Džon Perkins, čija je knjiga objavljena i na srbskom jeziku: „Najvažniji zadatak za ekonomskog plaćenog ubicu je da otkrije sve one zemlje Trećeg sveta koje imaju resurse za koje su zainteresovane američke korporacije (uzmimo primer nafte), zatim tim zemljama Svetska banka ili njoj slične institucije dozvoljavaju ogromne pozajmice. Ali, novac ne ide direktno u tu zemlju. On pre ide američkim kompanijama koje grade moćne fabrike, industrijske komplekse ili preduzimaju druge grandiozne infrastrukturne projekte u toj zemlji. Od toga imaju koristi lokalne bogataške familije jednako koliko i američke korporacije, ali to ne pomaže i većini populacije, koja je suviše siromašna da koristi struju, nije obučena dovoljno da radi u novoj industriji i koja faktički ostaje da živi van tog ekonomskog sistema. Zemlja, naravno, završava tako što upada u ogroman dug koji ne može da izmiri. Tada mi ekonomski plaćene ubice idemo nazad u tu zemlju i kažemo: „S obzirom na to da ne možete da platite svoje dugove, dajte nam ono od čega živite – prodajte vašu naftu, po niskim cenama, našim naftnim kompanijama. Ili nas podržite svojim glasovima u UN – u ili pošaljite svoje trupe da podrže naše u Iraku.” U nekim situacijama u kojima mi nismo imali uspeha, agenti – šakali, bili su poslati da sruše tu vladu ili eliminišu one lidere koje ekonomske ubice nisu uspele da podmite. To se meni dogodilo u Panami i Omar Torijos je bio ubijen kao rezultat toga. Ako bi i šakali podbacili, onda ide američka vojska – kao što je slučaj s Irakom./…/ Već sam pomenuo na koji način Svetska banka i njene sestrinske organizacije funkcionišu u čitavoj ovoj priči ali treba dodati da, jednom kada se zemlje zaduže, Međunarodni monetarni fond im nudi dodatnu finansijsku pomoć. U izvesnom smislu, to je smanjenje dugovanja ali tek onda kada se država ili države slože da prodaju svoja dobra i druge resurse stranim kompanijama i da privatizuju javni sektor. Posledica toga je da te države potpadaju pod tu svetsku imperiju”.

Vučić je sluga Imperije, koji Srbiju predaje Imperiji. Zato on, koji prodaje Telekom i sprema da proda EPS, priča priču o tome kako mi, Srbi, nismo marljivi, i kako to tek treba da postanemo – verovatno kao robovi tuđina u sopstvenoj zemlji. To je stari metod propagandista neoliberalizma – da ubde žrtve da su krivci, jer, tobož, nisu dovoljno „marljivi”. Ali,   sramota  je pričati studentima prava Univerziteta u Beogradu takvu jeftinu priču kancer – kapitalizma, i zaklanjati se pritom Slobodanom Jovanovićem. Nije to zaslužio Slobodan Jovanović.

HOD PO RUPAMA „NAJBOLJEG“ STUDENTA PRAVA ILI VUČIĆEVA PREDSTAVA SRPSKOG I RUSKOG PRAVNOG RAZVITKA

Za Aleksandra Vučića, koga je dekan S. Avramović po nekim samo njemu poznatim kriterijumima proglasio najboljim studentom Pravnog fakulteta u Beogradu (Z. Čvorović kao generacijski ispisnik A. Vučića, zna najmanje dvojicu studenata Pravnog fakulteta u Beogradu koji su proglašavani studentima generacije, a ne zovu se Aleksandar Vučić), srpski i ruski državnopravni razvitak pre Obrenovića i Petra Velikog su jedno uglavnom bezvredno ništa ili preciznije, Vučićevom rečju, „nemala rupa”. Velika ništava rupa s obzirom na Vučićev etalon valjanog i uspešnog državnopravnog ustrojstva, koji je pronađen u državnopravnom modelu zapadne rimokatoličke, a naročito protestanske civilizacije.

Shodno izbranom etalonu, epoha Savinog Zakonopravila i Dušanovog zakonika prema vremenu evropeizovane Obrenovićevske Srbije izgleda samo kao neuspešni pokušaj, jer nam se u srednjem veku, „pružila šansa da napravimo taj korak napred, što se vidi i u freskama”. Propuštena šansa nemanjićke epohe sadržana je u činjenici da je srednjovekovna Srbija stvorila autentični pravoslavno-vizantijski državno-pravni model, umesto da se u potpunosti utopi u državnopravni model superiorne zapadne civilizacije. I tako je iz ugla Vučićevog ideal-tipskog obrazca srpski državnopravni razvitak prošao kroz tri faze: fazu pokušaja, fazu rupe i fazu evropodražavajućeg progresa. Nemanjićki period pripada fazi pokušaja, epoha od despota Stefana Lazarevića do Kodže Miloša pripada fazi rupe, vreme od Miloša do Milana Obrenovića je doba evropodražavajućeg progresa, a epoha od kralja Milana do A. Vučića, u kojoj smo se protiv državno-pravne evropeizacije iz epohe Obrenovića „žestoko borili i tome suprostavljali” pripada ponovo fazi razvitka označenoj kao rupa. Jednom rečju, ako zanemarimo nemanjićki pokušaj, srpski državnopravni razvitak bio je jedna „nemala rupa”, osim u vreme Kodže Miloša, Mihaila i Milana Obrenovića.

Po Vučiću rusku civilizaciju do Petra Velikog karakterišu samo retki, izuzetno talentovani pojedici, čija je slučajna pojava posredni dokaz da je i ruski državnopravni razvitak do Petrovih reformi bio opet jedna „nemala rupa”. U Vučićevoj istorijsko-ideološkoj perspektivi Srbi i Rusi su se uvek nalazili u mraku „rupe” kada su gradili državnopravni model na vrednosnim temeljima svog duhovnog zavičaja – pravoslavne civilizacije. Dok su na svetlost dana izlazili kada su kopirali zapadni državotvorni model. Po tome što zapadni državnopravni razvitak posmatra kao neprekinuti progres, a autentični državnopravni razvitak pravoslavnog Istoka ocenjuje kao bezvrednu regresiju, kao i po tome što u nekritičkom i apsolutnom preuzimanju zapadnog državotvornog modela pronalazi univerzalni lek, Vučić nije novina u srpskoj politici. Tačnije, njegovi stavovi su bledo i regresivno podražavanje (s obzirom na epohu i s obzirom na ličnost) stavova devetnaestovekovnih srpskih naprednjaka i kralja Milana da „Srbiji ne ostaje ništa drugo nego postati modernom evropskom državom ili izgubiti svaki rasion d’etre svoga samostalnoga opstanka”. Ovakva slepa i bezalternativna opčinjenost zapadnoevropskim pravnim ustanovama kod Vučićevog idola Milana bila je dobrim delom i proizvod njegove neurotične kockarske prirode.

ŠTA VUČIĆ NIJE REKAO STUDENTIMA ILI RUPA U PRAVNOISTORIJSKOM ZNANJU „NAJBOLJEG“ STUDENTA PRAVA

Okupljeni u „petici” beogradskog Pravnog fakulteta, kojima se A. Vučić obratio u društvu jednog iskusnog pravnog istoričara (dekan S. Avramović) i jednog pravnog istoričara u pokušaju (dekanov đak, ministar N. Selaković), ostali su uskraćeni za neke od najvažnijih istina o srpskom i ruskom državnopravnom razvitku. Ukratko:

• – Vizantijska država je tokom najvećeg dela srednjeg veka bila jedina organizacija dostojna imena države, sa jedinstvenom organizacijom vlasti, jedinstvenim pravnim poretkom, stajaćom vojskom, školovanim činovništvom i poreskim sistemom. U Vizantiji ideja prava nikada nije bila potisnuta krvnosrodničkim ili staleškim principom;

– Vizantijska država je služila kao uzor pravoslavnim Srbima i Rusima kada su otpočeli sa izgradnjom krštene državnosti. Pravo na pravoslavnom Istoku nije prolazilo, kako je to davno tvrdio anglosaksonac  Gibon, kroz viševekovno pravolinjsko opadanje i zamiranje, već se uzlaznom linijom razvijalo i to ugrađivanjem prestižnog vizantijskog pravnog nasleđa (koje je prenošeno zajedno sa carskom krunom) u srpsko i rusko pravo, Dušanov zakonik i ruske Sudebnike i Uloženije cara Alekseja Mihailoviča. Tako su, primera radi, visoka načela zakonitosti i sudske nezavisnosti posredstvom vizantijskih Vasilika stigli do čl. 171. i 172. Dušanovog zakonika, a odatle u čl. 1. Sudebnika cara Ivana Groznog (Silnog) i najzad u čl. 1. X glave Sabornog Uloženija cara Alekseja Mihailoviča.

• – O prestižu srednjovekovne srpske pravne misli u evropskim okvirima za dobronamerne dovoljno govore reči pruskog državnog istoriografa, profesora Risa: „Stefan Dušan izdao je 1349. jedan zakonik, koji se među srednjovekovnim spomenicima ove vrste vanredno odlikuje. Iz njega diše najplemenitiji i najblaži duh”. Kako je primetio čuveni Nikola Radojčić posle ovih „iskreno preosećanih i otmenih reči… nije bilo lako pisati, kako su to Nemci i Mađari često činili, da su Srbi od vajkada surovi varvarski ratnici i skitači”. Profesor Radojčić nije ni mogao da nasluti da će se jednog dana takva „hrabrost” roditi u njegovom narodu.
• – Da ni ruska država dopetrovske epohe nije predstavljala nikakvu evropsku pravnu periferiju svedoče ondašnji brojni prevodi Velikokneževskog Sudebnika i Uloženija na latinski i evropske jezike. Tako je posle S. Herberštajnovog prevoda Sudebnika ubrzan rad na čuvenoj nemačkoj kodifikaciji Constitutio Criminalis Carolini. O stepenu razvitka ruskog prava dopetrovske epohe vrlo upečatljivo govore odredbe Sabornog Uloženija od 1649. u kojima su inkriminisani različiti oblici zloupotrebe službenog položaja, naročito oni kod kojih se kao potencijalni izvršilac javlja sudija koji odugovlači sudski postupak (volokita). Sledstveno, standard suđenja u razumnom roku, preko potreban današnjem Srbijinom pravosuđu, nije nikakva ekskluzivna tvorevina zapadnog prava.
• – Zapadne germanske države, posle viševekovnog perioda državnog maloletstva u kome je krvnosrodnički princip dominirao nad idejom prava, doživljavaju uporedo sa kulturnom i pravnu renesansu. Kao i kulturna i pravna renesansa je omogućena vizantijskim misaonim i kadrovskim potencijalom. Pravna renesansa na Zapadu polazi od vizantijskog zakonodavstva, pre svega od Justinijanove kodifikacije. Kodifikatorsko delo svetog cara ima veze sa paganskim rimskim pravom onoliko koliko i ondašnji kršteni Vizantinci, koji su sebe nazivali Romejima, sa dalekim precima iz perioda Rimske Imperije. Osim u Digestama, u Kodeksu i Novelama (delovi Justinijanovog Corpus iuris civilis) dominira pravo oblikovano u hrišćanskoj atmosferi rane Vizantije. Vizantijsko pravo, na kojem je kao na univerzalnom pravnom osnovu („opšte pravo”) trebala da se izgradi univerzalna papska, a potom i zapadna carska vlast, vatikanska kurija je prekrstila u rimsko pravo. Na isti način na koji su i carigradske skulpture i nebrojene mošti iz vizantijskih manastira postale svojina Venecije.
• – Ni tokom turskog ropstva i terora, za čiju dužinu Srbi mogu prvenstveno da se zahvale „visoko kulturnim” Englezima, srpsko pravno nasleđe nije prestalo da živi. U turskim kanunima često se sreću odredbe krivičnog i rudarskog prava sastavljene po uzoru na pravo nemanjićke epohe. Da je neprekinuta nit srpskog pravnog života bila očuvana i u vreme ropstva, svedoče ne samo brojni prepisi Dušanovog zakonika, već i prve pravne norme Karađorđeve Srbije (tzv. Zakon prote Matije Nenadovića) koje su izrasle iz prava nemanjićke epohe, Savinog Zakonopravila.
• – Samo se u zapadnoj veštačkoj propagandnoj predstavi ruske istorije evropejac Petar Veliki javljao kao nekakva samonikla biljka posađena potentnom rukom zapadne civilizacije na divljoj ruskoj zemlji. Suprotno tome, ruski državnopravni razvitak ne predstavlja, kako primećuje K. Kavelin (koji kao oponent slavjanofila ne može da bude osumnjičen za nacionalni subjektivizam), „bezobličnu gomilu besmislenih, ničim povezanih događaja, već, naprotiv, uređeno, organsko, razumno razvijanje života, uvek jednog, kao što je svaki život, uvek samostalnog, čak i u vreme i posle reformi”. Otuda su pregnuća Ivana Groznog i Petra Velikog organski povezana, jer se između ostalog, kako primećuje Kavelin, niko nije borio tako žestoko protiv bojarske samovolje kao ova dvojica ruskih vladara. Rusija nije morala da čeka XVIII vek i Petrovu reformu da se preko zapadnog posrednika upozna sa idejom prava, već je ideju prava primila od najuzoritijeg tvorca – Vizantije, kao deo njenog civilizacijskog kruga, pre svega preko rukopisa Savine Krmčije (Zakonopravila) krajem XIII veka. Iz navodnog mraka dopetrovske epohe sjaji biblioteka cara Ivana Groznog, uništena u besporetku Smutnog vremena, sa delima Cicerona, Papijnijana, Ulpijana, Justinijanovom kodifikacijom, Teodosijevim kodeksom i Vasilikama.
• – U uređenju novovekovne Srbije kao pravne države vodeću političku ulogu odigrala je ondašnja Rusija, a ne zapadnoevropske države čiji su pravni sistemi služili kao uzor devetnaestovekovnoj Srbiji. Ovaj apsurd je objasnio čuveni austrijski ministar, grof Meternih, primetivši da je predstavnik liberalne Engleske u Srbiji bio glavna potpora apsolutističkih težnji Kodža Miloša. Nasuprot tome, ustanova Saveta, kao tela koje će ograničiti Milošev apsolutizam i time posredno postaviti klicu ustavne vlasti u Srbiji, došla je na insistiranje ruske diplomatije. Docnije, parlamentarizam, uveden u Srbiju čuvenim Ustavom od 1888., nije bio tvorevina evrofilskih naprednjačkih krugova okupljenih oko kralja Milana, već Pašićevih radikala, kao najrusofilskije partije u srpskoj političkoj istoriji. Dok je Austro-Ugarska, kao predstavnik ondašnjeg evropskog kluba država na Balkanu, podržavala Milanovu represiju protiv sopstvenog naroda u Timočkoj buni i spoljnopolitičku avanturu protiv pravoslavnih Bugara, dotle je carska Rusija davala snažnu podršku Pašićevim radikalima u nastojanjima da se Srbija demokratizuje, a narod postane stvarni „izvor i utoka sveukupne” vlasti. Jer, dok su se proaustrijski (=proevropski) napredanjci zalagali za cenzitarno (imovinski ograničeno) biračko pravo i dvodomni parlament, dotle su Pašićevi radikali bili borci za opšte pravo glasa i jednodomni parlament. Sve po meri shvatanja gde se nalazi uporište vlasti, kod tuđina ili u sopstvenom narodu.
• – Po evropskim kriterijumima pravo i slobode su rezervisani za građane metropole, a ne za nižerazredne domorodce balkanskih kolonija. Otuda je i danas suludo očekivati da će EU u procesu pridruživanja od Srbije napraviti pravnu državu. Suprotno, pošto je pravna država neodvojiva od suverenosti, treba očekivati potpuno urušavanje pravnog poretka. O savremenim dvostrukim evropskim aršinima, za metropolu i za kolonije, najilustrativnije svedoči podrška zapadnih tutora tzv. kosovske nezavisnosti profesoru kragujevačkog Pravnog fakulteta, Ivanu Čukaloviću, optuženom u aferi „Indeks” za korupciju, da postane sudija tzv. Ustavnog suda tzv. Republike Kosova i Komisije za polaganje pravosudnog ispita u istoj NATO tvorevini (http://www.gjk-ks.org/repository/docs/ivan_cukalovic_srb.pdf?phpMyAdmin=jHkxek15EPd3sC-%2CexFpB9Vr7R3 ; http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Iz-afere-Indeks-u-Ustavni-sud-Kosova.lt.html ). Za EU korupcija nije prepreka, već odlična preporuka za subverzivni rad protiv svoje države. Kao što Vučićevoj zapadnjačkoj pravnoj svesti ne smeta činjenica da jedan za korupciju optuženi profesor još uvek radi na državnom Pravnom fakultetu u Kragujevcu i tzv. Ustavnom sudu tzv. Republike Kosova. Jer, je njegova svest pripada kolonijalnom modelu, u kome se ne sudi „prema pravilima, već prema primjerima”.
• Nesporna je činjenica da se pravna svest današnjih generacija Srba ne nalazi na uzoritom nivou naroda koji je iz kolektivne svesti govorio „ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga”. Međutim, uzroci takvoj pravnoj svesti nisu u odnosu današnjih Srba prema porezu, već u stanju koje vlada u srpskom pravničkom obrazovanju i srpskom pravosuđu. Jer, kako tvrdi i A. Vučić, Srbi porez nisu plaćali Turcima, pošto nijedan narod na svetu nikada nije dobrovoljno plaćao okupaciju, već samo sopstvenu narodnu državu, u kojoj vršioce vlasti slobodno bira i efektivno kontroliše. Nevoljno plaćanje poreza od strane današnjih Srba posredno govorio o tome da Srbijini birači vlast „izabranu” u postpetoktobarskoj okupaciji ne smatraju svojom, već tuđinskom. Uostalom, zašto bi poreski obveznici plaćali nekog ko ne polaže račune poreskim obveznicima-biračima, već belosvetskoj plutokratiji oličenoj u MMF. Nasuprot tome, najbolji dokaz je da kriza pravne svesti kod današnjih Srba proizvod urušenog pravničkog obrazovanja i pravosuđa jeste proglašavanje ustavoubice A. Vučića za „najboljeg” studenta beogradskog Pravnog fakulteta, kao i to što optuženi u nikad sudski okončanoj aferi „Indeks” nesmetano predaje na jednom državnom pravnom fakultetu i istovremeno radi u pravosudnoj separatističkoj vlasti tzv. Republike Kosova.

RUPOMOLJAC

Vladimir Solovjov, u svojoj poslednjoj, možda i najvažnijoj, knjizi „Tri razgovora”, navodi slučaj ruske sekte „rupomoljaca”. Oni su, naime, u nastupu metafizičkog nihilizma kopali u zidovima svojih kuća rupu, i onda kao mantru ponavljali formulu: ”Rupo moja, izbo moja, spasi me!” Tako i Vučić ponavlja mantru o Evropskoj Uniji koja, kao ni smrt, nema alternativu. I hvali se našim stavom prema Evropskoj Uniji – tobož, on ode pred njih, i – pokaže ko je i šta je: „Danas se iznenade u Evropi kad odem na sastanak i oni očekuju da ću da kukam i da tražim pare za migrante, da tražim pare za našu ekonomiju. /…/Iznenade se zato što im nikada ne tražim ništa”. (Osim njihove čarobne „pameti i znanja”, ali to je, naravno, nematerijalno ). Stari majstor manipulacije nas, kao i uvek, obmanjuje: činjenicu da ga Evropska Unija ponižava, i da mu nikad ne daje ništa opipljivo, a naročito ne novčanu podršku posustaloj i od Imperije okupiranoj Srbiji (on u Briselu ima mnogo manje ugleda i od Borisa Tadića, doslednog drugosrbijanca), on pretvara u svoju „komparativnu prednost”. A stvar stoji kao u vicu o papučaru, koji u društvu kaže: „U mojoj kući zna se ko je gazda. Ja lupim šakom po stolu, i dreknem: „Ženo, brže mi daj onu tečnost da operem sudove!” Zato se mantra „Rupo moja, EU moja”, nastavlja, do besvesti.

RUSI I MI ILI JOŠ JEDNA RUPOMOLJČEVA PRIČA SA RUPOM

Vučićeva vizija našeg današnjeg prijateljstva prema Rusiji svodi se na dve stvari – nismo uveli sankcije Rusiji (svaka čast, to je stvarno za pohvalu!) i podigli smo najveći spomenik Caru Nikolaju Drugom u Beogradu. U doba kad NATO Imperija sprema veliki rat protiv Rusije to je samo smokvin list na golotinji Vučićevog režima, koji je, nizom konkretnih postupaka, od suštinskog odricanja od Kosova i Metohije do trčanja u NATO putem SOFA i IPAP sporazuma, pokazao da u velikom „ratu svetova” nije na strani multipolarnog sveta koji se rađa, a za koji se bore Rusija, Kina, Indija, Iran, Sirija, zemlje Južne Amerike, nego da i dalje veruje u svoju „evroatlantsku” mantru, i da se vezuje za, sve bezizgledniju, vašingtonsko–briselsku budućnost. Dovoljno je podići spomenik Caru Nikolaju u Beogradu – i to je sve! Pri čemu Vučić, na njemu svojstven način konvertitskog lukavstva, studentima Pravnog fakulteta veli da je Nikolaj Drugi „makar formalno, i zbog Srbije, ušao u Prvi svetski rat” – iako zna da je ušao SUŠTINSKI, jer Rusija, u tom trenutku, za rat nije bila spremna!

Da je Vučić državnik, a ne politikant, on bi znao s kim moramo da budemo, kao što to zna naš veliki književnik, Milovan Danojlić, koji je decambra 2011., na skupu u Banjaluci „Rusija i Balkan u savremenom svijetu”, između ostalog rekao: „Sreli smo se u davno vreme, još onda kad je jedan ruski kaluđer naveo Rastka Nemanjića da se zamonaši ne odvrativši, pri tom, pogled od zemnih potreba svoga naroda i svoje države. I u najgluvljim razdobljima istorije ćirilska slova, posejana od Bihaća i Vladivostoka, držala su vezu između nas. Puškina, Gogolja, Tolstoja, Dostojevskog i Čehova čitamo kao domaće autore; srpski realisti su nezamislivi bez ruskih uzora, i Svetozar Marković bez Černiševskog; Majakovski je bio barjak naših levičara, a Jesenjin, u Pešićevom prevodu, vodeći pesnik sentimentalne, narodnjačke boemije. Rusija je naš prirodni duhovni prostor, svejedno da li ga prepoznajemo u njenim velikim piscima i misliocima, na platnima Kandinskog, u muzici Čajkovskog i Rimskog Korsakova ili u filmovima Andreja Tarkovskog. Vekovima tako daleka, i tako bliska, ona je sve što danas imamo u svetu, što nam nedostaje. Velika Majka ponekad previše računa sa našom sposobnošću da se sami snalazimo u burama i vrtlozima, precenjuje našu pamet, to jest našu snagu, bez koje pamet ne vredi mnogo. Ona nas štiti i kad nas, obuzeta svojim brigama, ne vidi i ne čuje. Toliko smo bliski da nas ponekad odbija ta bezizlazna, neizlečiva blizina. Rusija nas razume i kad nas ne vidi, a ne vidi nas uvek, jer smo odveć mali, prevrtljivi i svojeglavi. Na pitanje koje postavlja jedan Čehovljev lik iz priče „Švedska šibica”: „A Srbi se pobunili opet! Ne razumem, šta im to treba!” mogli bismo, danas, ovako da odgovorimo: Buneći se, pokazujemo da smo živi. Podsećamo da nas, iako smo mali kao dečak iz Kočićeve priče „U mećavi”, još negde ima. Neka Bog čuva Rusiju, pa makar nam nikad nikakvu pomoć ne poslala. Ona nas štiti svojim postojanjem, blagoslovenim prostranstvom.       Deda moje supruge svojevremeno je sasvim ozbiljno izrekao reči koje, po merilima našeg običnog sveta, izražavaju suštinsku povezanost dva naroda: „I Rusi su Srbi, samo što nemaju krsnu slavu”.   

ALI ZABOGA, KAKVE TO VEZE IMA SA SLOBODANOM JOVANOVIĆEM ILI JOŠ NEKE RUPE U ISTORIJSKOM PAMĆENJU RUPOMOLJCA

Povodom 27. marta 1941, Slobodan Jovanović je bio jasan: „U ovako velikim istorijskim krizama kao što je ova naša mala politička mudrovanja ne vrede. Tu svaki narod treba da sluša glas svoje savesti, – glas svog istorijski izgrađenog karaktera. Današnji Srbi mogu biti sigurni da se nisu ogrešili o uspomenu svojih predaka i da nisu osramotili svoje srpsko ime, kada su se u ovoj svetskoj krizi oduprli zavojevačkim planovima Sila Osovine”.

Ima li ovaj stav duboke svesti o istorijskim dužnostima i predačkom zavetu veze sa Aleksandrom Vučićem, koji bi najviše voleo da budemo jedri, bucmasti i debeli kao otužno–slatkasti anđelčići Renesanse viđene iz žablje perspektive balkanskog provincijalca zaslepljenog bljeskom Zapada, koji je za tu viziju „bucmaste” Srbije spreman da izda Kosovo i Metohiju, zgazi Ustav, proda Srbiju i svakog njenog građanina u roblje zapadne plutokratije? Naravno da nema.

Zato, i samo zato, ovaj tekst je upućen kako studentima prava u Beogradu i Srbiji, tako i svima onima koji su svesni da je Srbija večna dok su joj deca verna!

______________________________

Korišćena literatura:

• Mladen M. Stanković, Poslednja vizantijska carica, Predanjeske studije, Beograd, 2010.
• Georgije Sfrances, Hronika/ Pad Vizantijskog carstva, Predanjske studije, Beograd, 2010.
• Irina Jazikova, Bogoslovlje ikone, http://tolmach.org/Zbornik%20tekstova%20o%20ikoni.pdf
• Pavle Florenski, Ikonostas, Logos, Beograd, 2014.
• PSEVDOLITURGIЙNOSTЬGIPERMARKETOV/Intervью s ikonopiscem Pavlom Busalaevыm (http://www.pravoslavie.ru/guest/4653.htm)
• Miloš Bogdanović, Prokletstvo nacije, Eden, Novi Sad, 2012.
• Miloš Ković, Gavrilo je za Zapad terorista –http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/društvo.395.html:498269-Ković-Gavrilo-je-za-Zapad-terorista
• Džon Perkins, Bio sam plaćeni ekonomski ubica,http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/102-bio-sam-placeni-ekonomski-ubica
• Milovan Danojlić, Rusija – naša daleka majka, Pečat, 196/2011.
• Takvi smo mi Srbi / Sve srpske snage i slabosti prir. Slobodan Ivošević, autorsko izdanje, Novi Sad, 2002.
• Vladimir Solovjov,Tri razgovora, Gradac, Čačak, 2015.
• Savremenici o Slobodanu Jovanoviću (prir. Jovica Trkulja, Marinko Vučinić), Službeni glasnik, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd,2009.
• Radivoje Janković, Dani i godine, Magelan Pres, Beograd, 2013.
• Marko Pavlović, Srpska pravna istorija, Kragujevac, 2005.
• Konstantin Kavelin, Vzglяd na юridičeskiй bыt drevneй Rossii, Gosudarstvo i obщina, Moskva, 2013.
• Zoran Čvorović, Krivično pravo u Uloženiju cara Alekseja Mihailoviča (doktorska disertacija, daktilografisano), Kragujevac, 2013.

Izvor: Fond Strateške Kulture