Svi naši ratovi i Ameri

Na nekom sam portalu pročitala dirljivu priču o bračnom paru koji živi u nekom gradu u Srbiji. On ima rak, ona umire od raka. Preko medija mole dobre ljude da im pomognu da otplatiti dugove kako im deca ne bi ostala bez krova kada im roditelji umru. Spominju iznos od nekih sedam hiljada evra. Znam da ih moj prilog, možda će na portalu osvanuti i broj bankovnog računa, neće spasiti ali bi pomogao.

Strašna priča? Banalna priča. Na bivšim prostorima pokojne Juge ljudi se dele na one koji imaju rak i one koji ne znaju da ga imaju. Niko od visokokvalifikovanih stručnjaka u sve strastvenije posvađanim zemljicama ne objavljuje koliko ima od raka bolesnih ljudi oko nas. Ne znam koja od mojih špznanica nema rak dojke, maternice, bešike… Muškarci prostate, pluća, grla, creva.

Dečica na onokološkim odeljenjima dečjih bolnica umiru daleko od medija. Tužne priče, ružne priče, ćelave žene, muškarci žuta lica, bebe velikih očiju koje pune strave čekaju smrt… Koga to zanima? Imamo Severinu i imamo rat između četnika i ustaša koji je sve žešći iz dana u dan, iz sata u sat. Dok svi oko nas umiru mi koji mislimo da smo živi krupnim koracima stupamo u devedeset i prvu.

Hrvatski političari nam poručuju kako će prokleta Srbija jednom platiti sve što su nam gadovi učinili. Srpski političari objavljuju svom narodu, ustaše su prošle bolje nego zaslužuju nakon svega što su učinile srpskoj nejači od… jedno stoljeća sedmog. A zapravo, otkako imamo demokratiju, jedino su naše tumorčine svoj na svome. Kemo, kemo, gospodaru, ne videsmo davno kemo.

Da nam je neko pred dvadesetak godina rekao da ćemo se danas rukama i nogama boriti za mesto na stolici na kome će nam u venu uvaliti hemioterapiju a nje biti neće, šta bismo mu rekli? Ništa nama tada nije bilo jasno kao što nam ništa jasno nije ni danas. Crkavamo u najstrašnijim mukama jer smo presiromašni da bismo baš svakome bolesniku mogli u venu uštrcati lekoviti otrov. Love nema jer su nas opljačkali a usput nas i našu decu i naše unučiće obogatili osiromašenim uranom.

U bivšoj Jugoslaviji ničega nema osim gladi, bede, mržnje i raka. Da bi stvar bila totalno suluda nikome od nas u kojima čuči rak ili se već opušteno šeta ne pada na kraj pameti da postavi pitanje, odakle sav taj rak? Doduše, zašto bismo pitali kad je dovoljno zaguglati, „osiromašeni uran“, pa saznati šta su nam Ameri učinili.

Baš bi bilo zanimljivo kad bi neki ludak sa ovih preludih prostora potegnuo pitanje odštete koju bi nam zbog genocida morali platiti sejači osiromašenog urana. Vukovarska tragedija, Srebrenica, rušenje Dubrovnika, ubijanje Sarajeva, teranje Srba iz Hrvatske, Škabrnja, rušenje Mosta u Mostaru, proglašenje Kosova državom, koncentracioni logori u Mostaru, Manjača i manjače… Sve su to pizdarije u upoređenju sa onim što su Ameri posejali na ovim nekad našim prostorima.

Zašto neki naš rakonosac ne bi na onom haškom sudu za genocid spomenuo Amere? Zašto ne bi neko ko se raspada od raka imao pravo na posljednju zajebanciju u životu? Nikada se to neće dogoditi. Ne zato jer onaj sud u Hagu ne sme suditi Amerima, mi jednostavno nismo zajebanti. Na prostoru bivše Jugoslavije žive, još neko vreme, ljudi bez duha. Uskoro će ovim prostorima bauljati samo duhovi.

Sve naše poraze i sve naše “pobede” jednom će ipak prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš. Kosti naših praunuka obogaćene osiromašenim uranom deliće se na ustaše, četnike i balije. Bože, mi ni preko raka nećemo doći do mira.

Obrada – CEOPOM-Istina

Izvor: Sajt Vedrane Rudan