Američki scenario za Sarkozija

Sjedinjene Države baš nikada nisu posebno volele slobodoljubive francuske lidere. Sve je počelo još od osnivača Pete Republike, generala De Gola koji je 1965.godine ne samo objavio da odbija da u međunarodnim obračunima koristi dolar, već je na vojnom brodu dovezao Niksonu 750 miliona dolara da ih promeni za zlato. General je tada nameravao da razmeni 1,5 milijardu  papirnih dolara za čisto zlato. Tada je Francuska bukvalno bacila Amerikance na kolena. Ričard Nikson nije uspeo ni da se osvesti, kada je u februaru 1966.godine, tačno pre 50 godina, domaćin Jelisejske palate izjavio da napušta NATO. Od tada je teško da se odnosi između Pariza i Vašingtona mogu nazvati idealnim. Bela kuća pažljivo posmatra postupke francuskih predsednika. Tako je bilo sa svim naslednicima generala Šarla de Gola: sa Žoržom Pompiduom, Valeri-Žiskar d’Estenom, Fransua Miteranom, Žakom Širakom, Nikolom Sarkozijem i Fransua Olandom. Pariz nikada nije gledao u usta Vašingtona i često je pri rešavanju važnih svetskih i međunarodnih problema sa velikim teškoćama uspevao da postigne saglasnost.

Naravno, Francusku je, za razliku od Nemačke, teško naterati na poslušnost. Bez obzira na to Bela kuća se uporno trudi da to učini. Čim se pojavi neki manje ili više uticajan i samostalan političar, u tok se puštaju sve zamislive i nezamislive varijante. Dovoljno je da se prisetimo vrlo sumnjive priče koja se odnosi na predsednika MMF-a Dominika Štros-Kana iz aprila 2011. Njegova priča o tome da je Vašingtonski konsenzus doveo do svetske finansijsko-ekonomske krize, napravila je efekat eksplozije bombe. Bela kuća nepokornima ne  prašta. I  svima očigledno pokazuje šta može da uradi sa onima koji na američko mišljenje o američkom modelu upravljanja svetskim finansijama drugačije gledaju. Štros-Kan je mirno mogao u vreme kada su mu se desile neprijatnosti da bude kandidat za predsednika Francuske od socijalista. Sve je išlo u prilog tome, on ne samo da je bio popularan u svojoj zemlji, već i u svetu. Nisu uspeli da se utišaju strasti zbog izveštaju o njemu, a njega su već uhapsili u Njujorku,  uz optužbu da je seksualno napadao radnicu hotela. Docnije se ispostavilo da je žena lagala islednike i da je sve bilo podmetnuto. Postupak je obustavljen. Ali se američke tajne službe od toga nisu umirile. U etar je puštena priča sa „scenarijem o svodniku“. Bez obzira na to, u 2015.godini je sud oslobodio bivšeg predssednika MMF-a, ali mu je politička karijera zauvek propala. Glavni konkurent socijaliste Fransua Olanda Štros-Kan je zauvek „pokopan“. Oland je odlično shvatio, a i danas dobro zna, ko mu je pomogao da u maju 2012. dođe na vlast. U Vašingtonu se buntovnici diskredituju znalački uz oduzimanje makar i najmanje šanse da se sve dok su živi bave državnim poslovima, ali se zato prema poslušnima ponašaju sa pažnjom. Takva su  vašingtonska pravila igre i ne samo za Francusku već i za mnoge druge zemlje, samo ukoliko ulaze u sferu interesa Bele kuće.

U Francuskoj treba 2017.godine da se održe novi predsednički izbori. Vašington opet sa velikom pažnjom posmatra šta se dešava sa svima koji se pripremaju da vode borbu za Jelisejsku palatu. Među njima je i Nikola Sarkozi, kao najpoznatiji političar poslednjih godina.  On je već bio predsednik (2007 – 2012), čak je bio prijatelj Baraka Obame. Sada mu se baš ništa ne smeši. Republikanac Sarkozi je odlučio  da se samostalno izbori za povratak u Jelisejsku palatu. Obzirom na sve manju popularnost socijaliste Fransua Olanda i ekonomsku i političku nestabilnost u Francuskoj njegova kandidatura se iz nemoguće pretvara u više ili manje verovatnu. Od 2014.godine do početka 2017. Sarkozi je uspeo dosta da učini. Ako je 2012.godine on ispao posle drugog kruga predsedničkih izbora, danas Sarkozi može po posvećenosti predizbornoj borbi da konkuriše lideru Nacionalnog fronta Marin le Pen. Na lokalnim izborima 2015.godine on je uspeo da od 101 departmana  pobedi u 66. Njegove političke ideje o jedinstvu zemlje i nacije, o društvenoj bezbednosti i reformi Šengenskog sporazuma izgledaju ubedljivije nego lidera NF.

Sarkozi govori o radikalnim promenama u samoj partiji koje, obzirom na razočarenje u socijaliste, izgledaju vrlo pobednički. Istovremeno on sebe odvaja od krajnjih desničara jer teži ka novoj liniji političkog ponašanja koje može da se nazove desni centar. Upravo zahvaljujući bivšem predsedniku Republike, UMP je uspela da shvati unutrašnje protivurečnosti i da postane ozbiljni učesnik u predizbornoj borbi. Svi ti neočekivani uspesi Nikole Sarkozija su u Vašingtonu izazvali očigledan bes. Novi pobunjenik u Parizu Amerikancima uopšte ne treba. Setili su se i „Operacije Štros-Kan“ i naredili su da se negativnost okrene ka Sarkoziju. Sada je on optužen za namerno prekoračenje troškova u predsedničkoj trci 2007.godine. Sadašnja samouvereni nastup bivšeg predsednika mnoge ne zadovoljava. Ako se stvar preda sudu i dokaže  Sarkozijeva krivica, njemu preti kazna od godine dana zatvora i novčana kazna od 3750 evra. Tako da Francusku očekuju novi skandali i političke intrige, koje ni scenaristi sa one strane okeana baš ne vole. Šta se sve može uraditi za publiku da se Evropa ne bi ispustila iz „ježevih američkih rukavica“.

Izvor: Fond Strateške Kulture