Brzina EU integracija zavisi od Srbije

BEOGRAD/BRISEL – Ulazak Srbije u Evropsku uniju podrazumeva sprovođenje neophodnih reformi, ispunjavanje uslova iz 35 poglavlja, kao i punu normalizaciju odnosa Beograda i Prištine, ocenio je analitičar Dušan Janjić, a portparol Evropske komisije Petar Stano poručuje da brzina evropskih integracija ne zavisi od EK, već od Srbije.

„Brzina evropskih integracija ne zavisi od nas (Evropske komisije), nego od napretka koje zemlje kandidati postižu u dostizanju kriterijuma i od zemalja članica EU”, rekao je Stano odgovarajući na pitanje Tanjuga da li je realno da Srbija okonča pregovore do 2020. godine

Stano je podsetio da Evropski savet, koji čine zemlje članice, donosi odluku o otvaranju i zatvaranju svakog od ukupno 35 poglavlja pregovaračkog procesa.

Kako je Janjić u izjavi Tanjugu rekao, za usaglašavanje srpskog i evropskog zakonodavstva potrebno je doneti i promeniti nekoliko hiljada zakona, ali i završiti restituciju, rešiti probleme u javnom sektoru. On međutim, poručuje da još nije ni počelo rešavanje ovih pitanja.

„To još nije ni počelo, nije uopšte na spisku ovih prioriteta i takozvanih reformskih zakona”, ukazao je Janjić.

U poslednjem, 35. poglavlju, dodao je, od Srbije se očekuje puna normalizacija odnosa Beograda i Prištine, iako još nije definisano šta je puna normalizacija.

„To poglavlje se otvara na početku i zatvara na kraju. Zatvara se kada se ostvari puna normalizacija odnosa. Čeka se da se postigne taj takozvani završni, sveobuhvatni ugovor, ili drugi Briselski ugovor”, poručio je Janjić.

Smatra i da je realno da će Srbija u EU ući tek 2025. godine, ali da je moguće postati deo zajednice i pet godina ranije, ali samo uz velike napore i političku podršku.

„Naši političari boluju od kratkih rokova…Srbija još nema državnu strategiju priključivanja EU, one koje su ranije rađene (200 nacionalnih strategija) govore da Srbiji treba 15 godina ozbiljnih reformi javnog sektora i institucija da bismo ušli u EU. U ovom momentu Srbija nije počela te reforme”, ukazuje Janjić.

Za direktora Fondacije Konrad Adenauer u Beogradu Henrija Bonea nije nemoguće da Srbija do 2018. godine, kako je to ranije najavio premijer Aleksandar Vučić, ispuni sve zahteve, ali je poručio da je to „ambiciozan plan”.

„Dobro je da postoji strategija… Kad pogledate primer Crne Gore možete da vidite da su oni u procesu pregovaranja već dve godine i da su i dalje manje-više na početku. Nadam se da Srbija može uspešno i brzo da prođe kroz pregovore”, dodao je Bone.

Prema njegovom mišljenju, EU treba da stvori takav ambijent da Srbija može da se integriše kada ispuni sve uslove pregovora, te da je u tom smislu optimističan da će „veze, komunikacija i koordinacija između Brisela i Srbije nastaviti da se inteziviraju”.

„Očekujem da nova vlada pokaže rezultate i dokaže da može da ispuni predviđene uslove iz svih 35 poglavlja u procesu pridruživanja Evropskoj uniji”, rekao je Bone u izjavi Tanjugu i istakao da je neophodno u tom smislu da se nastavi dijalog Beograda i Prištine.

Ranije ove sedmice Vučić je najavio da postoji šansa da do 2020. godine Srbija bude članica EU. On je visokoj predstavnici EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton, koja je došla u Beograd da podrži novu vladu, poručio da reforme treba da uradimo zbog naše zemlje, unutrašnjeg stanja, „naših unutrašnjih reformi, i da ćemo to uraditi do 2018. godine”.

„Dalje to ne zavisi od nas i da ima mnogo dugih faktora”, rekao je Vučić.

Ešton je na upitana da li je realno da Srbija zatvori pregovaračka poglavlja do 2018. godine, odgovorila da ne sumnja u Vučićeve kapacitete.

„Da sam na vašem mestu nikad ne bih sumnjala u kapacitete ovog čoveka da obori rekord kada je reč o vremenskim rokovima”, rekla je Ešton.

Analitičari: Srbija sve više dobija na značaju u EU

BRISEL – Poseta visoke predstavnice EU Ketrin Ešton Srbiji predstavlja neuobičajeno snažan izraz podrške novoj vladi Srbije i evropskim integracijama, smatraju politički analitičari u Briselu.

„Krajnje je neuobičajeno da se visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost lično pojavi u zemlji koja nije članica EU da podrži formiranje nove vlade i da se obrati Parlamentu”, kaže za Tanjug Tobi Vogel, urednik briselskog nedeljnika „Juropian Vojs”.

Vogel je uočio i da u svom govoru srpskim poslanicima Ešton nijednom nije izgovorila reč Kosovo, nego je isključivo pominjala Prištinu.

„To pokazuje koliko se Ešton trudila da izađe u susret domaćinima”, kaže on.

Vogel veruje da EU počinje da doživljava Srbiju kao „ugaoni kamen” integracije Zapadnog Balkana, te konstatuje da Srbija ubrzano prestiže Crnu Goru na evropskom putu.

„Crna Gora se zbog slabih administrativnih kapaciteta trenutno suočava sa teškoćama u sprovođenju reformi, tako da joj možda odgovara da malo uđe u zavetrinu”, primećuje on.

Aleksandra Stiglmajer, viša analitičarka Evropske inicijative za stabilnost (ESI), takođe smatra da Srbija dobija na značaju u Briselu.

„Imam utisak da Srbija ima snažnu podršku ne samo u Komisiji, nego i u Evropskom savetu”, kaže ona i dodaje da u tome izvesnu ulogu igra i ukrajinska kriza.

„Mnogi u Briselu smatraju da je sada neophodno jače privezati uz sebe zemlje Zapadnog Balkana kako bi se sprečilo dalje širenje uticaja Rusije”, rekla je Stiglmajer Tanjugu.

Ona zbog toga veruje da će pritisak iz EU da se Srbija distancira od Rusije sa vremenom rasti.

„Nisam ubeđena da je Ešton bila potpuno iskrena kada je u Beogradu rekla da EU neće tražiti od Srbije da se opredeljuje između Moskve i Brisela”, kaže ona.

Kada je reč o očekivanjima Beograda da bi Srbija mogla da završi pregovore o pridruživanju do 2020, Stiglmajer i Vogel imaju određene rezerve u vezi s takvim rokom.

„Proces pridruživanja je tehnički veoma komplikovan, tako da će uprkos najboljoj političkoj volji biti teško ispuniti sve kriterijume u tom roku”, ukazuje Vogel, dok Stiglmajer primećuje da su se kriterijumi za učlanjenje pooštravali posle svakog kruga proširenja.

„Hrvatskoj je bilo znatno teže da uđe u EU nego Bugarskoj i Rumuniji, tako da očekujem da će tako biti i sa Srbijom”, kaže ona.

Koliko traju pristupni pregovori sa EU?

BEOGRAD – Iskustvo zemalja koje su u poslednjih 10 godina postale članice Evropske unije pokazuje da su pristupni pregovori u procesu pridruživanja trajali između tri i šest godina.

Pregovore su najbrže završile Slovačka, Malta, Letonija i Litvanija, koje su zvanično počele da pregovaraju sa EU u februaru 2000, a zatvorile sva poglavlja u decembru 2002. godine.

Ove četiri zemlje postale su članice EU 1. maja 2004. godine, u takozvanom velikom talasu proširenja. U isto vreme Uniji su se priključile i Češka, Estonija, Kipar, Mađarska, Poljska i Slovenija, koje su otvorile pristupne pregovore 31. marta 1998. godine, a zatvorile ih u decembru 2002.

Pregovori između EU i 10 tadašnjih kandidata za članstvo bili su podeljeni na 31 poglavlje.

Kipar je predstavljao poseban slučaj pošto je bio jedina zemlja koja je ušla u EU a da nije imala kontrolu nad celokupnom svojom teritorijom, što važi i danas.

U Uniju je ušao deo koji nastanjuju kiparski Grci, ali ne i sever ostrva, pod kontrolom kiparskih Turaka.

Bugarska i Rumunija su počele zvanično da pregovaraju u februaru 2000. godine, takođe po 31 poglavlju, a pregovori su zatvoreni u junu, odnosno u decembru 2004.

EU je, međutim, već u njihovom slučaju pooštrila kriterijume za ulazak, uvodeći takozvanu „zaštitnu klauzulu”, prema kojoj bi prijem u članstvo, predviđen za 1. januar 2007. godine, mogao biti odložen na godinu dana ukoliko do 2007. ne ispune u potpunosti postavljene uslove.

I Rumuniji i Bugarskoj je posebno zamereno to što nisu dovoljno uspešno suzbile korupciju i organizovani kriminal, i izražena je sumnja u to da su sasvim spremne da odgovorno i efikasno koriste evropske fondove.

Evropska komisija je, takođe, klauzulom dala sebi pravo da im onemogući izvoz prehrambenih proizvoda na tržište EU ako ne budu ispunile sve kriterijume veterinarske, fitosanitarne i zdravstvene bezbednosti.

Klauzula je omogućavala Briselu i da im uskrati punu slobodu kretanja ljudi, robe, usluga i kapitala i isključi ih iz zajedničke politike u oblasti konkurentnosti, energetike, saobraćaja i telekomunikaciija ukoliko ne primene sva evropska pravila i zakone.

Hrvatska je bila lider među zemljama Zapadnog Balkana u procesu evrointegracija.

Zagreb je u oktobru 2001. godine potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je stupio na snagu u februaru 2005. Hrvatska je u junu 2004. godine stekla status kandidata za članstvo, zvanično je otvorila pregovore u oktobru 2005. godine, zatvorila ih u junu 2011, a 1. jula 2013. godine primljena je u EU.

Proces pristupanja EU bio je za Hrvatsku dugotrajniji i teži nego za prethodne zemlje kandidate. Samo otvaranje pregovora kasnilo je zbog nedovoljne saradnje s Haškim tribunalom.

Kada je reč o kopenhaškim političkim kriterijumima, zemlja se suočila s velikim izazovima u oblasti pravosuđa i zaštite ljudskih prava, dok je u sprovođenju akija, prema proceni Evropske komisije, bilo potrebno uložiti znatne napore u 14 od 35 poglavlja.

Hrvatska privreda ocenjena je kao funkcionalna tržišna ekonomija, ali je 2009. godine ušla u recesiju, što je bacilo svetlo na problem javnog duga i spoljnotrgovinski deficit, a rast stope nezaposlenosti i štednja javne potrošnje dodatno su politički destabilizovali zemlju.

Treba imati u vidu i da su kriterijumi za prijem u EU, u poređenju sa onima iz prethodna dva talasa proširenja, bili znatno prošireni i pooštreni.

Za razliku od prethodnih 12 zemalja, koje su primljene grupno 2004. i 2007. godine, Hrvatska je trebalo da uđe u Uniju sama, što je bio prvi takav slučaj posle ulaska Grčke 1981. godine.

U praksi, to je značilo da nema s kim da se poredi i da sama snosi administrativni teret pregovora. S druge strane, nije bila u opasnosti da je drugi, manje spremni kandidati usporavaju. EU je, takođe, uvela i nova, stroža pravila u pregovorima, koja su obuhvatala set od 138 merila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, mada hrvatski eksperti tvrde da je u praksi broj merila bio veći od 400 pošto su mnoga od njih bila podeljena na podkategorije.

Novina je bilo i Poglavlje 23 o pravosuđu i osnovnim pravima, s fokusom na reformu pravosudnog sistema, borbu protiv korupcije i poštovanje osnovnih prava, pošto su se te oblasti pokazale problematičnima u prethodnim rundama proširenja.

Pristupni pregovori Hrvatske bili su dodatno iskomplikovani zbog bilateralnih pitanja, poput graničnog spora sa Slovenijom, i unutrašnjih kriza – neočekivane ostavke premijera Ive Sanadera, niza korupcijskih skandala i rekonstrukcije vlade.

Istovremeno, situacija nije bila mnogo bolja ni u EU, koju su u tom periodu potresle tri velike krize.

Institucionalna kriza izbila je 2005. godine kada su Holandija i Francuska na referendumu odbacile novi evropski ustav; finansijska kriza, tri godine kasnije, dodatno je gurnula pitanje proširenja na margine političkih debata u Briselu, a kao posledica toga usledio je „zamor od proširenja”.

EU je, takođe, učila na greškama. U Briselu i prestonicama država EU raširilo se uverenje da je bilo pogrešno dozvoliti Bugarskoj i Rumuniji da se priključe EU, budući da nisu do kraja sprovele nužne reforme, te je izveden jasan zaključak – nema više prečica.

Koliko će trajati pristupni pregovori Srbije, koji su zvanično otvoreni 21. januara, teško je predvideti.

Cilj Srbije je, kako je u ekspozeu poručio premijer Aleksandar Vučić, da se svih 35 pregovaračkih poglavlja zatvori 2018. godine.

Izvor: Tanjug