Čanak i španski kosovski sindrom

Crne plodove onoga što je Amerika zasejala na Kosovu Evropa i danas žanje. I žanjaće još mnogo godina. Danas je to Španija, sutra Italija ili Francuska, prekosutra Britanija, a i Nemačka će doći na red. U politici ne može postojati „jedinstven slučaj“, kako su u nedostatku pravnih argumenata američki siledžije i njihovi satrapi pravdali svoje učešće u secesiji Kosova.

Snimci iz Katalonije, koji u mnogima bude strahovanja od građanskih sukoba širih razmera, za nas koji smo rođeni na Kosmetu i kao zreli ljudi doživeli njegovo otimanje, govore mnogo više nego ostareloj Evropi uspavanoj bajkama o ljudskim pravima, rodnoj ravnopravnosti, ili „zloj Rusiji“. Mi u ovome prepoznajemo kosovsku 1968. ili korak ka nestajanju jedne zemlje kakvu sada poznajemo. I nije važno kako će se ovo na ulicama Barselone i drugih katalonskih gradova formalno završiti, jer Rubikon je pređen, a posle njega ništa više ne može biti isto. Pitanje je samo kakvim scenarijom će se sve odvijati i u kom vremenskom ritmu.

Naravno, jaka i katolička Španija, domovina jezuitizma, nije isto što i mala, pravoslavna, Srbija, otadžbina Svetosavlja, ali posejano seme razdora neće nestati. Kao i svaki korov širiće se sam od sebe i gušiti logiku zajedništva. Sve smo videli, sve iskusili. Mi, Srbi! Eksperiment nestajanja koji se širi.

Ali, bitka za Španiju danas, nije samo španski problem. Da jeste ne bi Nenad Čanak, istakao na ulazu u svoju secesionističku stranku katalonsku zastavu i odjurio u Barselonu da nadgleda „poštovanje ljudskih prava“. On. Problem je samo što u njegovoj masnoj glavi nema razlike između „ljudskih prava“ i „prava na secesiju“. Ali, nije on sam. Tamo su već duže vremena i aktivisti onog srpskog brenda za „obojene revolucije“, za koje je ovakav razvoj događaja prirodno stanište.

Ulog je jasan. U slučaju Kosova secesiju je ostvario strani faktor uz drastično kršenje međunarodnog prava, a da bi se to rešenje održalo izvršena je i nasilna promena režima u zemlji žrtvi (Srbiji) i instaliranje kvislonškog režima koji će tu secesiju priznati. Model se nije pokazao dobrim. Da jeste, ne bi danas Vučić važno dizao vrat i krčmio ono što nije njegovo.

Katalonski scenario je pokušaj da se secesionizam ostvari kroz institucije sistema koje krše Ustav i zakone zemlje, žrtve secesije. Jedna politička elita protiv druge. I to je svojevrstan eksperiment, i zato su Soroševi plaćenici iz celog sveta pohrlili tamo. Da pomognu, ali i da vide, nauče.

Za Srbiju odlazak Nenada Čanka u Barselonu znači da je katalonski scenario danas verovatni vojvođanski scenario sutra. 

Ali, pretpostavljam da to Vučić zna. Sam kaže da sa Sorošem, onomad, nije pričao o tračevima!

Izvor: Fond Strateške Kulture