Dva suprotna pogleda o Gazi

Izraelski ambasador u Beogradu Josef Levi

Kada čuje pitanja sa raznih strana o tome zašto izraelske snage okupiraju Gazu, izraelski ambasador u Beogradu Josef Levi, kako kaže, shvati koliki je stepen nepoznavanja činjenica. U razgovoru za „Politiku” on kaže da Izrael nema želju da se vrati u Gazu, koju je napustio još 2005. godine, tada je Palestincima data ta teritorija, dok je Izrael zauzvrat dobio svakodnevne raketne napade, više od 15.000 raketa za poslednjih devet godina, i kilometre tunela za upade terorista na teritoriju Izraela.

„Sve smo pokušali, ali jedini odgovor koji smo dobili jeste opredeljenost Hamasa za borbu i teror protiv Izraela. Ta teroristička organizacija je pobedila na demokratskim izborima održanim 2006. pretvorivši Gazu u noćnu moru terora, krvoprolića i nasilja. Hamas nije mnogo drugačiji od Al Kaide ili Idila, jer veruje da Izrael mora nestati, a Jevreji biti ubijeni, što predstavlja otvoreni poziv na genocid u 21. veku”, kaže Levi i dodaje da je stotine izraelskih ljudi, žena i dece ubijeno u terorističkim samoubilačkim napadima Hamasa u autobusima, supermarketima, diskotekama i kafićima. „Neki tvrde da je cilj Hamasa povratak na granice iz 1967. To je laž. Povlačenjem Izraela, Palestinci su dobili teritoriju u Gazi do poslednjeg centimetra. Cilj Hamasa je zapravo da izbriše Izrael sa mape sveta. Upravo zato sam tužan kada neki komentatori nastupaju kao advokati ove terorističke organizacije. Jer, kada lideri Hamasa govore o otvaranju granice, pitam se da li bi bilo koja zemlja na svetu otvorila granicu sa Al Kaidom?”

U isto vreme Izrael ima dobre odnose sa Palestincima na Zapadnoj obali?

Činjenica je da dok traju sukobi u Gazi, u Ramali je relativno mirno. Palestinci sa Zapadne obale opredelili su se za potpuno drugačiju budućnost od svoje braće u Gazi. Njihovi lideri veruju u dijalog s Izraelom. Daleko smo od dogovora kako rešenje treba da izgleda, ali jedan princip je jasan, a to je da je jedino rešenje ono o dve države za dva naroda, Izraelce i Palestince. Zato nema rata sa Zapadnom obalom, a ima sa Gazom koja veruje u rat. Palestinci Zapadne obale vrlo dobro znaju da je Izrael njihov budući sused, kao što mi znamo da su oni naši partneri za bolji život. Pet minuta po okončanju rata moraćemo da sednemo za pregovarački sto kako bismo razgovarali o zajedničkoj budućnosti. Umereni Palestinci dobro znaju da Izrael nije njihov neprijatelj. Predlažem vam da ne slušate njihove izjave za medije, jer iza zatvorenih vrata lideri sa Zapadne obale govore potpuno drugačije.

Izrael je spreman da prizna državu Palestinu onda kada Palestina prizna Izrael?

Da. Izrael već priznaje pravo Palestinaca na sopstvenu državu koja bi bila domovina palestinskog naroda, kao što oni moraju priznati Izrael kao otadžbinu jevrejskog naroda. To je naša pozicija, koja je već 1947. potvrđena rezolucijom Ujedinjenih nacija. Neophodnost stvaranja dve države jedini je put za postizanje dugoročnog mira.

U kojim granicama?

Obe strane razumeju da osnovu dijaloga čine granice iz 1967. uz uzajamni sporazum o promenama granice u skladu sa demografijom i željom naroda i vlada. Tu govorimo o razmeni teritorija.

Status Jerusalima?

Jerusalim jeste i biće ujedinjena prestonica jevrejskog naroda. On je to već 3.000 godina i poslednjih 67 godina glavni grad države Izrael. U svojoj dugogodišnjoj istoriji, Jerusalim nikada nije bio prestonica neke druge nacije, čak i pod mnogim osvajačima. Mislim da to govori sve. Od 1850. u gradu postoji znatno većinsko jevrejsko stanovništvo. Međutim, trećina stanovništva nisu Jevreji već Palestinci koji imaju drugačije političke aspiracije. Nismo ni slepi ni gluvi za njihove potrebe. Svako buduće političko rešenje će morati da odražava potrebe obe strane.

Kako će Zapadna obala i Gaza biti povezane?

Godinama pre nego što je Sporazum iz Osla propao, postojala su mnogobrojna kreativna rešenja kako povezati Gazu sa Zapadnom obalom. Rekao bih da ako ima volje, ima i načina. Neka od pominjanih rešenja bila su brzi voz između Gaze i Hebrona, tunel ili autoput koji bi povezivao ova dva područja udaljena 60 km. Ne odbacujemo nijedno kreativno rešenje ukoliko su naši susedi dobronamerni.

Postoji li veza između licemerja nekih zapadnih medija sa rastućim antisemitizmom?

Nije tajna da je medijsko izveštavanje o sukobu u Gazi dovelo do porasta antisemitizma širom sveta. Francuska je zabranila neka okupljanja protiv Izraela, jer su hiljade muslimana uzvikivali „Ubij Jevreje!” i napadali sinagoge kao u vremenima pogroma. Antisemitizam je bolest koja sada izbija na površinu, šireći se nekontrolisano. U Holandiji i Belgiji desilo se da su ljudi čak mahali zastavama Idila. Smatram da ovakav razvoj situacije treba da upozori evropsku civilizaciju ne samo da zaštiti uplašene jevrejske zajednice širom Evrope već da brani sopstvene vrednosti, a pre svega pravo drugog da postoji.

Uloga medija?

Lično sam razočaran načinom na koji neki zapadni mediji izveštavaju o trenutnom sukobu. Vidim jednu medijsku strategiju koja se primenjuje samo u slučaju Izraela, ali ne i drugih konflikata. Na primer, prebrojavanje žrtava na deset minuta, dok se žrtve ne broje u sukobima u kojima njihove snage bombarduju civile iz vazduha. Naravno, niko ne može ostati ravnodušan kada vidi ranjenu palestinsku devojčicu. Mi smo užasno tužni pred prizorima stradanja civila, ali Hamas to uopšte ne pogađa, i stoga njega treba kriviti, jer oni nastoje da povećaju broj civilnih žrtava. Ako zaista žele da zaštite svoje građane, treba da prestanu da nas raketiraju iz škola i bolnica. Džamija u kojoj se skladišti oružje nije džamija već vojni objekat. U Gazi kamere snimaju bolničke postelje, beleže podatke o imenima ranjenih, ali to ne čine u Siriji, Iraku ili Avganistanu. Niko ne slika avganistansku devojčicu ubijenu u vazdušnom napadu. Smrt te devojčice nije ništa manje tragična od pogibije nesrećnog palestinskog deteta. Svi su oni nevine žrtve ratnih užasa. Saosećanje treba da bude iskazano za sve žrtve podjednako, a ne samo u slučaju sukoba u koje je umešan Izrael.

Kao Jevrejin, Izraelac a pre svega kao ljudsko biće, ja duboko saosećam sa patnjama nevinih suseda u Gazi. Palestinci su naše komšije, i to će ostati i u budućnosti. Oba naša naroda treba da preduzme sve kako bi izgradili novu nadu za našu decu.

_______________________________________

Palestinski ambasador Muhamed Nabhan

Razlog za aktuelni sukob boraca Hamasa i izraelske vojske u Gazi, palestinski ambasador u Beogradu Muhamed Nabhan vidi u izraelskoj okupaciji palestinske zemlje, navodeći da bombardovanjem Gaze Izrael nastoji da zaobiđe rešavanje tog pitanja. U razgovoru za „Politiku” on ističe da je ovo šesta izraelska vlada sa kojom Palestinci pregovaraju sa namerom da dođu do rešenja na bazi dve države – izraelske i palestinske.

„A to znači da se Izrael na kraju balade povuče sa Zapadne obale i iz Gaze. Oni su se 2005. povukli iz pojasa Gaze, ali od tada drže Gazu u potpunoj blokadi. Okružuju je sa tri strane, dok je sa četvrte strane granica sa Egiptom, koja je često zatvorena. U Gazi živi skoro dva miliona ljudi u najvećem zatvoru na svetu. Gazi je dozvoljeno da uveze 400 vrsta robe. Možete li da zamislite – samo 400 vrsta robe? To znači da svaki kiosk u Beogradu ima više robe nego što je ima u Gazi. Dakle, ljudi nemaju struju, vodu, odgovarajuću medicinsku pomoć, nemaju posao i šta se može očekivati”, ističe u telefonskom razgovoru Nabhan koji je trenutno u Ramali na Zapadnoj obali. „Mi smo organizovali prve demokratske izbore u arapskom svetu. Na tim parlamentarnim izborima 2006. Hamas je pobedio. Mi koji smo predstavnici druge struje (Fataha) i koji se ne slažemo sa Hamasom u vezi s mnogim stvarima, predali smo njima vlast. Oni su to iskoristili i izvršili prevrat u Gazi. Onda su nastojali da oni budu ta strana koja sa Izraelom treba da zaključi (mirovni) ugovor. I za to koriste više sredstava, uključujući i te rakete.”

Ali rakete ne dovode do rešenja?

Mi smo protiv gađanja Izraela raketama jer smatramo da sa Izraelom treba da živimo kao susedi u miru i obostranoj bezbednosti. Međutim, Izrael ne želi da se odrekne uloge okupatora i provocira nas ovde na Zapadnoj obali i u Gazi tako što stalno drži Gazu odvojenom od Zapadne obale. Geografski, ove teritoriji nisu spojene, ali, prema ugovorima koje smo potpisali sa Izraelom, te dve teritorije treba da predstavljaju jedinstvenu političku zajednicu. Izrael to nikako ne poštuje.

Da li je Hamas spreman da se odrekne dela svoje povelje koja poziva na uništenje Izraela?

Ne znam da li su spremni na to. Ali, koliko mi znamo, Hamas prihvata rešenje koje podrazumeva postojanje dve države. I to su javno rekli. Njihov vođa Haled Mašal je prihvatio. Međutim, kada se postavlja pitanje toga šta piše u njihovoj povelji, ne mogu ja da tražim od svakog građanina Palestine da se izjasni o tome šta misli o budućnosti Izraela. To ne mogu da tražim ni od Izraelaca. U izraelskoj vladi postoje partije koje se zalažu da se svi Palestinci proteraju u Jordan ili negde drugde. U izraelskoj vladi ima ministara koji se hvale da su ubili 13 Palestinaca.

Međutim, mi moramo da prihvatimo jedni druge i da postepeno razvijamo to što smo dogovorili. Ne mogu da tražim ni od kog građanina izraelske države da prizna palestinsku državu. To nije logično i sada to nije izvodljivo. Ni oni nemaju pravo da to traže od nas, kao što niko ne može da traži od Srba da priznaju Kosovo. To što Izrael traži da Hamas prepravi svoju povelju samo je izgovor da bi izbegli pregovore. Predsednik Mahmud Abas je legalni predsednik svih Palestinaca i on je sastavio vanstranačku vladu koja uživa podršku svih, uključujući i Hamas. Ta vlada nema političku funkciju, već ima funkciju da organizuje svakodnevni život i da pripremi društvo za predsedničke i parlamentarne izbore koji treba da budu organizovani za šest meseci. PLO i Abas pregovaraju sa Izraelom i oni priznaju Izrael.

Ovih dana čujemo kako evropske kritike ofanzive u Gazi Izrael proglašava antisemitizmom, dok Palestinci kritikuju svet da okreće glavu od izraelskih zločina u Gazi. Gde je tu istina?

Sve što se mesec dana dešavalo u Gazi nije rat između dve armije. To je rat između, s jedne strane, jedanaeste po jačini armije na svetu i, s druge, nenaoružanog naroda koji je pokušavao da se brani primitivnim sredstvima.

Ali ovog puta smo videli da je Hamas mnogo obučeniji i da je u direktnim sukobima ubio više izraelskih vojnika nego u bilo kojoj od nekoliko poslednjih izraelskih ofanziva na Gazu.

Izraelska armija nikad nije imala pravog protivnika. Oni su nadmoćniji što se tehnologije tiče, ali kada se vojnik nađe naspram vojnika, ona je to druga priča. Zato Izrael ne može da okupira Gazu, a da nema velike žrtve. Dosad je ubijeno 1.880 ljudi, od kojih, prema podacima Unicefa, 400 čine deca, a više od polovine su žene. Protiv koga se borila ta izraelska armija? Protiv civilnog stanovništva? Protiv dece i žena? I zbog toga evropska javnost kritikuje takvu akciju. I Izrael uvek pokušava da se krije iza antisemitizma, jer svakoga ko diže glas protiv Izraela oni okarakterišu kao antisemitu. Pa šta smo mi? I mi smo semiti. Palestinci, Arapi, svi smo semiti. Kakva je to ludost? Oni ne optužuju Arape da su antisemiti, jer znaju da smo mi isti kao i oni, a Evropljanima guraju priču o antisemitizmu i holokaustu, pri čemu mi (Palestinci) nismo krivi ni za jedno ni za drugo. Stalno se kriju iza toga kako bi sakrili zločine koje čine protiv palestinskog naroda.

Kako vidite ulogu Amerike? Posle bombardovanja škole UN u Gazi, prvi put su izvesne kritike stigle i iz Vašingtona.

Amerika podržava Izrael u svemu i štiti ga od svega. Međutim, zločin je zločin. Čak i Amerikanci to ne mogu da kriju i zato kritikuju Izrael. Čak su to činili i dok su trajali pregovori, koje je organizovao američki državni sekretar Džon Keri, a na kojima Izrael nijedan konkretan predlog nije izneo, dok smo mi izneli mnoge operativne predloge i sugestije. Keri je u više navrata kritikovao Izrael i njihovu politiku. Ova izraelska vlada je vlada doseljenika i oni predstavljaju ljude koji kradu našu zemlju i koji žele da nas proteraju iz ove zemlje, i to u ime božijeg obećanja, koje je legenda i nema veze sa stvarnošću. Prema tome, Izrael sve više i više ide na živce svim svojim prijateljima. Ukoliko to ne uoče na vreme, pitam se šta će biti budućnost Izraela.

Nadam se da će posle ove gužve, neko shvatiti da je krajnje vreme da se nešto napravi na političkom nivou. Ovo je treći rat za poslednjih pet godina. Ukoliko ne dođe do mirovnog rešenja, ponovo ćemo imati ovakav sukob za godinu, dve.

Izvor: Politika