Kome treba autonomija Vojvodine?

Slično kao srpsko-hrvatski odnosi u uzbrci zvanoj Jugoslavija, kojima sam se bavio u prošlom tekstu, tako i autonomija Vojvodine predstavlja nastali i zaostali balast Srbiji.

Pre svega, to je srpsko-srpski zaplet, koji nema nikakve veze sa Mađarima i drugim manjinskim narodima. Ne sećam se da su u novije vreme Mađari u Vojvodini ijednom ispostavljali neke račune. Nikad nisu kukali i dosađivali, što je i normalno za jednu veliku naciju. Njima treba dati sva prava koja traže na celoj teritoriji Srbije. A šta im sve treba da bi se osećali što više kao kod kuće, neka kažu sami. Ali da to ne govore umesto njih Srbi. Da ih ne zastupaju Srbi samozvano, i da se kriju iza njih. Kad kažem Mađari, jednako mislim i na Rumune, Slovake, Bunjevce i sve druge narode.

Dakle, Srbi iz Vojvodine se uglavnom bave svojom autonomijom. Retko kad se bave Srbijom u celini. Nikad se ne pitaju zašto ostatak Srbije nema svoju autonomiju. Nikad se ne pitaju da li oni možda gnjave druge građane Srbije brigom za svoju autonomiju. Koliko to košta? Koliko strateški slabi Srbiju, kao državu u celini?

Autonomija im je tako postala neka vrsta arhetipskog razmišljanja, nasleđeni imperativ. Austro-ugarske imperije više nema, ali oni i dalje guslaju o autonomiji, kao da su i dalje njen deo.

Nije važno u kojoj su državi, samo da imaju svoju autonomiju. Pošto je potpuno besmisleno da neki Srbi u Srbiji imaju autonomiju, a drugi ne, onda je najbolje da se izmisli nacija (Vojvođaneri) kako bi se ta autonomija opravdala.

Ta formula je uspela u Crnoj Gori. Izmišljena je crnogorska nacija, pa Crna Gora više nije država srpskog naroda. Preživeli smo to, preživeli bismo i eksperiment sa vojvođanerskom državom. Samo, koliko se sećam bilogije, hibridi konja i magarca (mule i mazge) ne mogu parenjem da nastave vrstu. To je samo za jednokratnu upotrebu.

Kako bi Englezi rekli, odnosi se na koga se odnosi.

Izvor: Novi Standard