Makaze i za krojače tuđih granica

Petnaest godina posle bombardovanja Jugoslavije i šest godina od otcepljenja Kosova, ni kamen na kamenu nije ostao od zapadne tvrdnje da je kosovski slučaj „jedinstven” i da separatisti širom sveta neće moći da ga koriste kao presedan.

Niko tezu o kosovskoj unikatnosti nije zastupao s više entuzijazma i domišljatosti od Vašingtona i Brisela. A onda je prekrajanje granica sasvim nenadano stiglo i na vrata Dauning strita 10.

Bez obzira na to kako će Škoti glasati na referendumu o nezavisnosti u četvrtak, jasno je da su priče o slučaju sui generis bile zamajavanje Srba i međunarodne javnosti. To je od početka bilo jasno evropskim državama koje imaju slične probleme i koje su, uprkos svim pritiscima, ostale uporne u nameri da ne priznaju nezavisnost Kosova, znajući da će kosovski presedan biti inspiracija mnogim separatističkim pokretima. Reč je o Grčkoj, Rumuniji, Kipru, Španiji i Slovačkoj.

Na taj problem upozorio je juče i britanski spoljnopolitički analitičar Džejms Ker Lindzi, rekavši da referendum Škotske izaziva njaveću zabrinutost zbog mogućeg uticaja na Balkan. „Nesumnjivo je da bi mogao da ima uticaja na Bosnu, Makedoniju, Srbiju i Kosovo. Sigurno da postoji strah da bi mogao da vodi obnavljanju regionalnih tenzija“, rekao je britanski stručnjak za Balkan u izjavi Tanjugu, naglašavajući da će se onda i druge zajednice i teritorije u Evropi pitati zašto njima nije dozvoljeno to isto što i Škotskoj.

I zaista, postavlja se pitanje šta bi posle referenduma u Škotskoj Brisel mogao da odgovori predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku kada bude davao izjave, koje ih naročito nerviraju, o težnji RS da organizuje referendum i izdvoji se iz BiH.

Zanimljivo je da je raspoloženje Škota šokiralo je Britance koji su svojevremeno, kao kolonijalna sila, mnoge granice sveta povukli lenjirom. Iznenađenje britanskog premijera Dejvida Kamerona bilo je tim veće što je računao da će kratak rok za pripremu referenduma zateći Škote nespremne, odnosno neraspoložene za nezavisnost. Prvo im je zapretio da neće moći sa sobom da „ponesu” funtu, a onda je počeo da im nudi i ono što nikad nisu tražili: ogroman stepen autonomije, maksimalnu kontrolu rashoda, fiskalnu autonomiju, kontrolu ubiranja poreza i socijalnih izdvajanja.

Nudeći sve i svašta, Kameron je zaigrao i na emocije, rekavši u Edinburgu da bi mu se „srce slomilo” ukoliko bi Škoti napravili „skok u nepoznato”.

Za Škote ćemo još videti, ali njegove reči izazvale su zlurade komentare u mnogim zemljama, ne samo u onim koje su zapamtile britansku ulogu u (raz)gradnji državnih zajednica. U nastojanju da zadrže svoju južnu pokrajinu, pa makar i o tankom koncu, Srbi su za Kosovo predlagali model „više od autonomije, manje od nezavisnosti” (otprilike ono što Kameron sada nudi Škotima), razrađivali su modele Južnog Tirola i Olandskih ostrva. Vlada Vojislava Koštunice i Mlađana Dinkića bila je spremna da Kosovu ponudi članstvo u Svetskoj banci i MMF-u u zamenu za ostanak u državnoj zajednici, ali zbog nesaglasnosti u vlasti te 2006. godine, predlog je odbačen.

Niko od posrednika u bečkim pregovorima o Kosovu nije se ozbiljno bavio nijednim od ovih predloga. Bivšispecijalni izaslanikgeneralnog sekretara UN Marti Ahtisari čak je, pre formalnog početka pregovora, tražio sastanak u četiri oka s Koštunicom, do koga nije došlo, ali je u proširenom sastavu ipak saopštio šta će biti ishod pregovora koji još nisu ni počeli.

Svi najvažniji funkcioneri SAD i odlazeći britanski premijer Toni Bler su, još od bombardovanja NATO-a (u kome je poginulo oko 3.000 ljudi, a 250.000 Srba proterano iz južne pokrajine), gotovo svakodnevno izjavljivali da je Kosovo jedinstven slučaj i da neće biti presedan. Nije ozbiljno shvatano ni upozorenje ruskog predsednika Vladimira Putina da Kosovo kao „strahovit presedan može da izazove čitav lanac nepredvidivih posledica”.

A onda su pokrenuta žarišta u Avganistanu, Siriji, Iraku, Libiji, Južnoj Osetiji, sve do najsvežijih na Krimu i u istočnoj Ukrajini. I pokazalo se da nema te svetske sile kojoj će se verovati na reč da će ono što je bilo dozvoljeno njima biti zabranjeno drugima.

I u svim tim sukobima ne jedanput je pominjano Kosovo, u direktnoj ili obrnuto proporcionalnoj vezi.

Kosovski presedan i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova (koju su dan po proglašenju, 18. februara 2008, priznale SAD, Velika Britanija, Francuska i Turska) iskoristila je i Rusija, priznavši, samo pet meseci kasnije, Južnu Osetiju i Abhaziju, koje su se otcepile od Gruzije. Rusku podršku dobilo je i Pridnjestrovlje. A posle Krima, sve je već postalo mnogo ozbiljnije. Posle Majdana u Kijevu i onoga što su učinili proruski pobunjenici u istočnoj Ukrajini, po svemu sudeći, ova zemlja više nikada neće biti ista. Kao što će i Britanci, bez obzira na to da li će referendum za otcepljenje Škotske uspeti ili ne, od četvrtka s izvesnom dozom nelagode svoju državu zvati Ujedinjeno Kraljevstvo.

Onima koji su svesni da britanski instruktori u Kataloniji obučavaju pripadnike koji traže otcepljenje od Španije i da su to oni isti koji su obučavali pripadnike OVK na Kosovu i Metohiji – biće još neugodnije. Jer su, zajedno sa svojim američkim prijateljima i saveznicima, uticali na to da svet postane mesto u kome ne važe ista pravila za sve.

Obamin izmišljeni referendum

Kada su se stanovnici Krima, na referendumu u martu, većinom od 96 odsto (od 83 odsto izašlih birača) izjasnili za istupanje iz Ukrajine i prisajedinjenje Rusiji, „Njujork tajms” je pisao da se otcepljenje od Ukrajine ne može porediti sa secesijom Kosova. List je tada priznao da je Amerika imala različite aršine prema pokušajima otcepljenja u bližoj prošlosti, ali je opravdanje našao u tome da je istina da su „SAD pomogle otcepljenje Kosova, ali ne da bi ga prisvojile”.

Priznajući da SAD imaju dvostruke aršine kada je reč o pravu na otcepljenje, list je naveo nekoliko primera iz bliske prošlosti: Čečenija – ne, Istočni Timor – da, Abhazija – ne, Južni Sudan – da, Palestina – previše komplikovano.

Zastupajući stav da se slučajevi Kosova i Krima nikako ne mogu porediti, američki predsednik Barak Obama je u martu u Briselu zabezeknuo prisutne kada je, natežući argumente u prilog svojoj tezi, izneo dve neistine. „Kosovo je napustilo Srbiju tek pošto je organizovan referendum – ne mimo okvira međunarodnog prava, već brižno pripreman u saradnji s Ujedinjenim nacijama i susedima Kosova. A ništa od svega toga nije se desilo na Krimu”, rekao je Obama. Zalažući se tada za sankcije protiv Rusije, Obama je dodao kako „velike sile ne smeju da maltretiraju male”, što je njegov govor, uz „ključne” argumente kojima se osuđuje ponašanje Rusije, učinilo grotesknim.

U svetu oko sto separatističkih žarišta

Pored već poznatih primera Kosova, Krima, Katalonije, Flandrije, Baskije, Škotske i Korzike, Kvebeka i Južne Osetije, sigurno malo nas zna da na svim kontinentima tinjaju separatistički pokreti, koji na različite načine pokušavaju da ostvare svoje težnje. „Vikipedija” je utvrdila da postoji gotovo sto separatističkih regiona širom sveta, iako nije jasno razgraničeno koji od njih traže autonomiju, koji federalizaciju ili otcepljenje, a koji samo razmišljaju o tome.

Na stranici čiji tekst počinje konstatacijom „Bauk kruži Evropom, bauk separatizma”, naći ćete pobrojane i sasvim bizarne slučajeve, poput regije Veneto, s istorijskim centrom u Veneciji, koja traži otcepljenje i obnovu Mletačke Republike. Tu su i Teksas i Južna Kalifornija u SAD, ali i zemlja Sekelja, etničkih Mađara, u rumunskoj Transilvaniji, koji, navodno, u nekom vojnom kampu i decu treniraju za pobunu protiv „rumunske okupacije”. Među manje snažne separatističke regije ubraja se i Šlezija, koja se prostire u Poljskoj i Češkoj i traži samoupravu u okviru ujedinjene Evrope, a Šležane vidi kao narod koji je drugačiji od Poljaka, Nemaca i Čeha.

Tu su i naširoko poznati problemi Flamanije i Valonije, koje su prvobitno bile delovi Kraljevine Holandije, nastale posle Napoleonskih ratova, kao tampon-zona između Francuske i nemačkih državica.

I Farska Ostrva i Grenland pokazuju naznake da bi uskoro mogli da krenu putem nezavisnosti od Danske, a i u Skanelandu, u Švedskoj, postoji minorna desničarska antiimigraciona partija koja želi otcepljenje od Stokholma. Pojedinci na Olandskim ostrvima, koja pripadaju Finskoj, a na kojima žive samo Šveđani, maštaju o prisajedinjenju matici, ali su malobrojni i većina sebe ipak vidi u Finskoj.

Na toj karti su i Republika Srpska i Herceg-Bosna.

Izvor: Politika