Ne zaboravimo vidovdansku sramtu

Sutra je Vidovdan. Mnogi će ga slaviti i čestitati, nazivajući ga najvećim među srpskim praznicima. Retko ko će se setiti da je to istovremeno i dan najveće srpske sramote, jer predstavlja godišnjicu izručenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu.

Narod koji na onaj način izručuje svoje vođe neprijateljima čini neoprostiv greh, bez obzira na to da li je vođa bio zaslužan za junačka dela ili pak kriv za grozomorna nepočinstva. To je najkobnija pojedinost Miloševićevog isporučivanja: što je predat u ruke neprijateljima. Kakav god da je Milošević bio kao vladar, on naprosto nije smeo da bude prepušten onima za koje se pouzdano zna da su nam dušmani. Tu prestaje svaka razumna priča o mogućim opravdanjima za duboko nemoralnu odluku koju je doneo i sproveo ondašnji premijer Srbije Zoran Đinđić, uz pomoć svog tada najbližeg saradnika Čedomira Jovanovića, koji je, bestidnik, maltene samo na osnovu svog učešća u tom izdajstvu izgradio kasniju političku karijeru što, na sramotu celog društva, traje i dalje.

Ništa što je Milošević radio tokom 13 godina svoje vladavine ne može da bude opravdanje za njegovo izručivanje Haškom tribunalu! Taman da je tačno sve za šta ga optužuju – a nije! jedva da je i delić utemeljen u činjenicama – Milošević nije smeo biti predat nikakvom stranom telu, a pogotovo ne onom za koje je nedvosmisleno potvrđeno da služi najvećim krvnicima današnjice. Čak ni taj Čedomir Jovanović, kada bi ga sutra tražilo neko tuđinsko sudsko veće, ne bi smeo da bude izručen; ima mu se za koješta suditi pred domaćim sudovima, ali se čak ni takvi prestupnici ne smeju prepuštati drugima; a kamoli neko poput Miloševića, ko je po izbornoj volji naroda obavljao najviše državničke dužnosti.

Ko to ne shvata, taj nema ni pameti ni obraza da sagledava stvari od opšteg značaja.

Na Vidovdan 2001. godine država Srbija odbacila je pravo da upravlja sama sobom. Drukče rečeno, odrekla se sopstvenog suvereniteta. Kasnije je tu sumanutu odluku iznova i iznova potvrđivala svim onim izručenjima koja su usledila, ali koren ovog sunovrata srpske državne ideje nalazi se u tom zločinu od pre 14 godina. I sa time se danas moraju složiti i protivnici i sledbenici Slobodana Miloševića – samo ako su odani Srbiji.

To je nužan prvi korak u borbi za uzdizanje Srbije i srpstva, u nastojanju da narod i država povrate otet suverenitet. U suprotnom, istoriju će nam, čak i bez britanske rezolucije o Srebrenici, oni koji se naslađuju srpskim stradanjima:

„Niko ne slavi stradanje ljudi čega je bilo u završetku svih ratova pa tako i ovog. Sve nevine žrtve ratova na teritoriji bivše Jugoslavije, koje je sve redom započela politika Slobodana Miloševića, zaslužuju žaljenje, saučešće i poštovanje, ali zločinačka Miloševićeva politika koja je počela rat 5. avgusta 1995. u Hrvatskoj je definitivno poražena i okončana.“

Ovo je izgovorila Vesna Pusić, ministarka spoljnih poslova Hrvatske, zemlje neprestanih izliva nekažnjenog fašizma. Sledeći ustaljenu putanju hrvatske politike, koja bez ikakve čovečnosti nalazi u drugima opravdanje za sopstvene, čudovišno zverske zločine, Vesna Pusić ovako obrazlaže etničko čišćenje srpskog stanovništva iz Krajine. Može joj se, pošto je zvanični Beograd već godinama zastupljen slabićima, od Borisa Tadića pa do Aleksandra Vučića, koji se utrkuju u tome ko će upravo Vesni Pusić biti veći prijatelj.

Ironično je što hrvatska ministarka priča baš o slomu Krajine, kojem je, prema mnogim pokazateljima, doprineo i sam Milošević, tako što je pristao na dogovor da se Hrvatskoj prepusti teritorija, ali da se spasi stanovništvo. Naravno da je taj pristanak bio pogrešan, što se ispostavilo i u samoj „Oluji“, recimo bombardovanjem izbegličkih kolona od strane „hrabre“ hrvatske avijacije (za šta niko nije odgovarao), i naravno da to govori da je i Milošević umeo da pravi sporazume sa đavolom – mada iz daleko ljudskijih i razumnijih pobuda nego njegovi naslednici. To je nauk koji mnogima u Srbiji izmiče i dan danas: kada mu niste potrebni, đavo i ne nudi sporazum; čim vas poziva na saradnju, znači da je nemoćan; zato se sa đavolom može pregovarati, ali nikako dogovarati.

Ovde, međutim, nije reč o političkom nasleđu samog Miloševića, koji je bio suviše složena pojava da bi se olako ocenili dometi njegove vladavine. O Miloševiću će se voditi rasprave i rasprave, kao što bi i trebalo o svakome ko je upravljao državom, ali pogubna nemoralnost njegovog izručivanja neprijatelju ne može biti upitna.

A pogotovo ne za Vidovdan.

Izvor: Fond Strateške Kulture