Nik Vujičić na Cveti

Gledajući intervju Nika Vujičića za Raša tudej na Cveti, lako se moglo zamisliti da se gleda sama Srbija. Onakva kakva jeste, onakva kakva je uvek na kraju uspevala da bude.

Bez ruku i nogu, Nik ne skida osmeh sa lica. Ne prihvata da je nešto nemoguće, već prihvata date okolnosti kao izazov. Ide na pobedu, upravo sa kartama koje su mu podeljene, uprkos svemu „realnom“ što ukazuje da su izgledni jedino poraz i iščeznuće. Uspevši da prevlada kritičnu životnu krizu u kojoj je, birajući između samouništenja i života, izabrao ovo drugo – on se više ne osvrće natrag, već je zahvalan za svaku priliku da se bori. I pobeđuje. Sa Bogom u srcu, i ljubavlju koja iz te vere proizilazi. Sa mnogo saosećanja i razumevanja, ali bez trunke mekane sentimentalnosti i samosažaljenja.

Tokom otomanskih vekova, na turskom ćilimu uvek je bila bar jedna rupa – ako nigde drugde a onda na srpskom prostoru. Princip je srušio prethodno svetsko razdoblje. A Tesla u osami vizuelizovao ključne delove sadašnjeg. Prvi otpor u Evropi porobljenoj od nacista podigli su upravo Srbi. Pad Berlinskog zida je, iz ovih ili onih razloga, ostavio Srbiju samu na vetrometini, a zatim i dvojicu Srba koji su u Hagu stali na megdan najmoćnijim državnim, obaveštajnim i medijskim aparatima u istoriji. I pobeđivali, šta god da su i kakvi ranije bili.

I Srbija sada, ponovo, deluje kao da je bez ruku i nogu, bez „realnih“ izgleda. I – šta joj je činiti?

Da se osmehne, pomoli, i kaže – tek sad idemo u borbu.

Izvor: Fond Strateške Kulture