Od „agresije“ do „kampanje“ i natrag

Srbe treba baciti na kolena; Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat; trebalo bi đavolski da bombardujemo Beograd; srpska deca se više neće smejati; Srbi sprovode teror i siluju albansku decu; predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije – samo su neke od poruka koje su zapadni lideri, šefovi država i ministri, odašiljali posredstvom vodećih medija s proleća 1999. godine, u jeku vazdušne kampanje NATO-a.

Kampanje? Ili je to bila zločinačka agresija? Jer, upravo između ova dva terminološka ekstrema uglavnom se kretala zvanična politika Jugoslavije i Srbije u poslednjih deceniju i po.

Sudeći po navedenim izjavama Bila Klintona, Tonija Blera i drugih, kampanje je svakako bilo. I to veoma žestoke, pre svega medijske. A srpski političari i mediji već 15 godina nisu u stanju da se konačno opredele kako nazvati tromesečno bombardovanje suverene države osiromašenim uranijumom, bez mandata Saveta bezbednosti UN, sa masovnim civilnim žrtvama, uništenjem vitalne infrastrukture i otkidanjem 15 odsto njene teritorije. Ali, ako Srbi još nisu sigurni, bivši nemački kancelar Gerhard Šreder, jedan od onih koji je komandovao napadom na našu zemlju – sada više nema dilemu. Napad na Srbiju predstavljao je kršenje međunarodnog prava, ocenio je Šreder pre nekoliko dana.

Tokom 1999. i 2000. na snazi je bila zvanična direktiva, pa su domaći mediji uglavnom izveštavali o „zločinačkoj” i „zlikovačkoj agresiji”, da bi posle oktobarskih promena došlo do primetne promene retorike i preovlađivanja termina, kao što su „bombardovanje” i „intervencija”. Tek, negde od 2012. godine, u nastupima državnih lidera ponovo počinju da preovlađuju drugačiji tonovi, kada govore o ratu NATO-a protiv Srbije. Tako je bivši predsednik Boris Tadić, 24. marta 2012, na polaganju venaca u „srpskoj Hirošimi” – Aleksincu, poručio da je „taj rat bio zločin protiv naše zemlje i protiv našeg naroda”, što je već bilo primetno odstupanje od zvanične retorike nakon petog oktobra.

I već sledeće godine, u svojstvu prvog potpredsednika vlade, Aleksandar Vučić je u Zemunu, prilikom polaganja venca na spomen-obeležje pripadnicima RV i PVO, nedvosmisleno poručio: „Danas je vreme da se setimo onih koji su bili najhrabriji u odbrani od NATO agresije, koji su, ne mareći za svoje živote, štitili Srbiju i pokazali da im je Srbija preča od svega.” Vučić je takođe podvukao da je posao današnje vlasti da gleda u budućnost, razmišlja o perspektivi dece, ali i da ih vaspitava u duhu onih koji su znali da zaštite našu otadžbinu.

Posmatrajući neprekidan niz medijskih izveštaja o NATO agresiji od 1999. godine do danas, primetno je da politička i medijska terminologija odražava spoljnopolitički kurs zemlje. Pred kraj vladavine Slobodana Miloševića, novinski stupci bili su oivičeni takvim terminima kao što su „zlikovci”, „zločinci”, „zlotvori”, „varvari”, „fašisti”, „neoimperijalisti”, „kukavice”, a sa druge strane „heroji”, „patriote”, „rodoljubi”, „pobednici” i „slobodari”. Popularna je bila i poezija u kojoj su opisivane sve patnje i ratne strahote, ali i nada u bolje sutra.

Međutim, već sledeće, 2001. godine, nije bilo traga takvoj euforiji. Mediji su preneli „Izjavu predsednika SRJ povodom 24. marta – Dana sećanja”, u kojoj Vojislav Koštunica poručuje da saradnja sa međunarodnom zajednicom mora da se temelji na istini o prošlosti i sadašnjosti. Koštunica u čitavom tekstu nije pomenuo ni NATO ni agresiju, zamenivši ove reči „Severnoatlantskom alijansom” i „bombardovanjem”, i poručivši da naša budućnost jeste saradnja sa međunarodnom zajednicom.

Godine su prolazile, služeni su parastosi povodom Dana sećanja, uz primetnu medijsku i retoričku suzdržanost. Tako, na primer, 2002. godine, 24. marta, naslovne strane vodećih listova osvanule su bez ikakvog podsećanja na tragična dešavanja od pre samo tri godine, uz tek kratke priloge u dnu središnjih stranica. Godinama su korišćeni termini poput „vazdušnog pohoda”, „rata”, „napada” i „oružanog napada”, „sukoba”, „akcije”, „vazdušnih udara”, „vojne kampanje”, a tek ponegde bi se spomenulo etničko čišćenje Srba sa KiM i agresija NATO. Najviši državni zvaničnici su se takvih izraza klonili.

Negde od 2005, ipak su počeli da se vraćaju u opticaj i ovi termini, ali i već pomalo zaboravljeni, kao što su „NATO soldateska” i „agresorske bombe”, da bi od 2008. to postalo već sasvim uočljivo, a termin „NATO agresija” ponovo stekao pun legitimitet. Već od 2012, reč „agresija” vratila se i na naslovne strane novinskih izdanja. Ipak, čekalo se sve do prošle godine da neko iz samog državnog vrha to ponovo izgovori. Bio je to Aleksandar Vučić.

Izvor: Politika