Objavljeno: 27/02/2016, 19:18
Povodom teksta „Dragoceno vreme i politika Srbije“, „Politika“, 25. februara
Tražeći priznanje Kosova od Srbije gospodin Nedžmedin Spahiu mnogo brine za Srbiju. Jer ona, odbijajući da prizna nasilnu i jednostranu secesiju, navodno, gubi svoje dragoceno vreme „usporavajući tako ulazak u EU i NATO“. On brine, takođe, da će Srbija izgubiti kosovsko tržište, jer svojim odbijanjem ohrabruje Kurtija i družinu. Štaviše, ako bi za Srbe na Kosovu tražila, kako kaže, nešto više od Ahtisarijevog plana, mogla bi da plati ceh u vidu gubitka „Preševske doline, Novopazarskog Sandžaka i Vojvodine“.
Prostodušna briga za drugoga pretvara se u brigu policijskog islednika koji od krivoosumnjičenog traži priznanje. Ako priznaš, dobićeš manju kaznu i svetlu budućnost, ako ne priznaš, izgubićeš sve.
Ova islednička konstrukcija gospodina Spahiua zasniva se na goloj sili Imperije koja stoji u pozadini današnje kosovske stvarnosti. I utoliko njegova konstrukcija nije za potcenjivanje. Ona je usmerena na one koji ne samo da razumeju zakon sile i nasilja, nego ga i poštuju. Autor ovog napisa ne haje za činjenične, istoriografske i pravne argumente. On samo kaže – od 1999. Kosovo je za Srbiju izgubljena teritorija i Srbija je od tada mogla samo da uspori razvoj ka punoj nezavisnosti, ali ne i da ga zaustavi.
Ovde i leži glavni problem ovakvog stanovišta. Ako je nezavisno Kosovo politički svršena stvar, zašto se onda od Srbije traži da ga prizna. Odgovor, koliko jednostavan toliko i skriven, može se naći samo u činjenici da bez priznanja Srbije nema regularno, a to znači pravno, nezavisnog Kosova. Ovo, ma koliko tačno, nije dovoljno za razumevanje prave prirode problema. A reč je o sledećem: bez priznanja Kosova od strane Srbije nema prevođenja nasilne i jednostrane secesije u regularno međunarodnopravno stanje.
Činjenica da Srbija do danas nije priznala nezavisnost Kosova ničim ne doprinosi rđavom ekonomskom i svakom drugom stanju u pokrajini, ali suštinski ometa pranje nasilne prošlosti ove američke novotvorevine. Što je Kosovo duže nepriznato to se bolje vidi, ili sve slabije prikriva, totalna neregularnost svega što se tamo događa. I privredni haos, i politički nered, i nasilje nad Srbima, i devastacija kulturne prošlosti ovog područja. Zato je priznavanje iscrpljeno sa brojem američkih država satelita, zato Kosovo nije primljeno u Unesko, zato se sa tog područja iseljavaju i Albanci, zato se odatle masovno regrutuju borci Islamske države, zato, konačno, pet država članica EU uporno odbijaju pritiske da izvrše priznanje. Neka gospodin Spahiu pažljivo prouči čl. 2 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU sa tzv. Kosovom i neka izvuče zaključak da sa ovim „tzv.” uopšte nisam ironičan.
U ovakvoj situaciji priznanje Kosova od strane Srbije delovalo bi kao magijska radnja. Za svetske centre moći, na koje se gospodin Spahiu referentno poziva, to bi zaista bilo konačno rešenje svih suštinskih pitanja tzv. zapadnog Balkana. (Srbija bi, sasvim sigurno, prestala da „unakažava i Bosnu i Hercegovinu“, kao što je to činila sa Kosovom). I region bi nepovratno pošao svetlim putem zapadno od pakla. Svi bismo bili spakovani u „proces stabilizacije i pridruživanja“ i svi bismo, individualno ali vrlo kolektivno, postepeno pristupali Evropskoj uniji, a niko ne bi tamo stigao.
Ovu negativnu utopiju gospodina Spahiua dele i članovi današnjeg političkog i ideološkog pogona u Srbiji. Neki od njih bez ostatka dele početnu premisu autora teksta „Dragoceno vreme i politika Srbije“, da je osnovni problem regiona nepriznavanje Kosova od strane Srbije. Neki ne dele ovu premisu, ali delaju u skladu s njom. Najzad, neki se još praktično kolebaju. Pitanje priznanja Kosova je banalno svedeno na pitanje da li će Srbi u pokrajini dobiti zajednicu srpskih opština po Prvom briselskom sporazumu. Šta tu Srbi dobijaju ako je institucionalna mogućnost osnivanja zajednica opština otvorena i tzv. Ahtisarijevim planom i, posledično, Ustavom Kosova. (Dva dokumenta koje zvanična Srbija kao ne priznaje.) Sada gospodin Spahiu preti da neka verzija koja je „više od Ahtisarijevog plana“ može izazvati novu katastrofu Balkana, a vlasti Srbije se gledaju kao novi gospodari rata. Nije valjda…
Ova priča deluje kao provincijski vodvilj na periferiji periferije u kojem su svi akteri samo loši amateri. A pitanje Kosova je zaista šekspirovska tragedija za koju danas nema ni pravog scenariste ni pravih glumaca.
Nedžmedin Spahiu – Dragoceno vreme i politika Srbije
U najužem centru Tirane, 50 metara od Skenderbegovog trga, postoji jedna stara kuća sa velikim dvorištem, gde su gradske vlasti, nakon pada komunizma, predvidele dvadesetospratnu zgradu. Tokom ove dve i po decenije vlasnik te kuće je imao jako dobre novčane ponude koje je uporno odbijao tražeći više. Kad mu je od investitora ponuđeno da dobije 40 odsto prostora od dvadesetospratne zgrade, on je tražio 50 odsto.
Građani Tirane koji su imali toliko zemlje, čak i kilometrima dalje od centra, takvim biznisom su postali milioneri množeći svoje bogatstvo, dok vlasnik kuće, o kojoj govorim, već dve i po decenije živi kao siromah u polusrušenoj kući i nikako da uživa bogatstvo koje je nasledio.
Kad god odem u Tiranu i vidim tog čoveka, pomislim na politiku Beograda tokom poslednje četvrti veka. Dok srpski pregovarači obavljaju odlično svoj posao, iskazujući diplomatsku superiornost prema kolegama iz Prištine, zvanični Beograd, cenkajući se sa Prištinom i Briselom, gubi dragoceno vreme, usporavajući tako ulazak Srbije u Evropsku uniju i NATO.
Cenkanje oko statusa Kosova tokom poslednjih 17 godina je imalo donekle i efekat koji je Beograd hteo da postigne. Nezavisnost Kosova je proglašena tek osam godina nakon demokratskih promena u Srbiji, a zahvaljujući upornosti Beograda, Kosovo nije još priznato od 80 država sveta članica UN, a nije ni članica UN.
Dosadašnje iskustvo pokazuje da je ovakva politika Beograda mogla da uspori osamostaljenje Kosova, ali ne i da zaustavi taj proces. I pored svega, broj zemalja koje priznaju nezavisnost Kosova s vremenom raste, a kosovske institucije, i pored mnogobrojnih slabosti, s vremenom ojačavaju. Opravdanje da takvom politikom Srbija uspeva da obezbedi opstanak Srba na Kosovu ne stoji. Najveći broj Srba se vratio na Kosovo upravo usled uključenja Srba južnije od Ibra u kosovske institucije.
Jedini argument jeste činjenica da je za svaku državu bolno priznavati otcepljenje dela teritorije. Ali Srbija mora da razume da njeno proširenje početkom dvadesetog veka od Đerdapa do Jadrana i od Vardara do Triglava nije bio samo plod mudrosti i požrtvovanja Srba već i takozvane istorijske sreće. Shodno tome, gubljenje teritorija krajem dvadesetog veka nije samo rezultat gluposti srpskih političara već i takozvane istorijske nesreće. Svaku nesreću je bolno prihvatiti, ali bolje prođu oni koji umeju to da prihvate nego oni koji ne umeju. Od rata 1999. godine, Kosovo je već izgubljena teritorija za Srbiju, ali moderne države u 21. veku ne zavise samo od veličine teritorija koje kontrolišu već i od tržišta koja su im dostupna.
Najveći deo kosovskog tržišta i dalje zauzimaju srbijanski proizvodi. Ishod toga što beogradski pregovarači nadmudruju kolege iz Prištine jeste da stranka Albina Kurtija sve više ojačava. Ukoliko Albin Kurti dođe na vlast, Kosovo će biti izgubljeno tržište za Srbiju – sve dok Srbija ne bude priznala Kosovo. A jednom izgubljeno tržište teško je povratiti. U interesu Srbije je da „okrene ploču” i zauzme sasvim drugačiji pristup, što bi značilo otvoriti se za Zapad bez cenkanja. Srbija bi trebalo da pruži dva puta više od onog što Vašington i Brisel traže od nje. Time će svi pozitivni procesi biti ubrzani, i za Srbiju i za čitav Zapadni Balkan.
Ako se Srbija i dalje drži dosadašnjeg pristupa, tražeći više od Ahtisarijevog plana za sever Kosova, ona to možda i može da postigne. Štaviše, Srbija može da dogura do samog ulaska u Evropsku uniju, a da ne prizna nezavisnost Kosova, to jest da zagorčava život kosovskim građanima i unakažava državu Kosovo, kao što je to već uradila sa Bosnom i Hercegovinom. Ali, pitanje je čemu to?
Zar nije pametnije za Srbiju da bude promotor ne samo svog razvoja već i celog regiona? Srbija bi to mogla biti zbog svojih prirodnih i ljudskih resursa, geopolitičkog položaja i državnog iskustva. Osim toga, ako Beograd uspe da izvuče više od Ahtisarijevog plana za sever Kosova, kad-tad moraće da plati ceh. Preševska dolina, Novopazarski Sandžak, Vojvodina ili neki njeni delovi mogu se ugledati na sever Kosova ili čak biti podsticani od Zapada da traže isti status.
Ostavite komentar
Ostavite komentar na Polemika Samardžić – Spahiu
U najužem centru Tirane, 50 metara od Skenderbegovog trga, postoji jedna stara kuća sa velikim dvorištem, gde su gradske vlasti, nakon pada komunizma, predvidele dvadesetospratnu zgradu. Tokom ove dve i po decenije vlasnik te kuće je imao jako dobre novčane ponude koje je uporno odbijao tražeći više. Kad mu je od investitora ponuđeno da dobije 40 odsto prostora od dvadesetospratne zgrade, on je tražio 50 odsto.
Jedini argument jeste činjenica da je za svaku državu bolno priznavati otcepljenje dela teritorije. Ali Srbija mora da razume da njeno proširenje početkom dvadesetog veka od Đerdapa do Jadrana i od Vardara do Triglava nije bio samo plod mudrosti i požrtvovanja Srba već i takozvane istorijske sreće. Shodno tome, gubljenje teritorija krajem dvadesetog veka nije samo rezultat gluposti srpskih političara već i takozvane istorijske nesreće. Svaku nesreću je bolno prihvatiti, ali bolje prođu oni koji umeju to da prihvate nego oni koji ne umeju. Od rata 1999. godine, Kosovo je već izgubljena teritorija za Srbiju, ali moderne države u 21. veku ne zavise samo od veličine teritorija koje kontrolišu već i od tržišta koja su im dostupna.
