Pregovori o formiranju nove vlade Crne Gore održani u manastiru Ostrog, isto kao i proslava formiranja nove opštinske vlasti u Budvi, kada su opštinske prostorije osveštali sveštenici SPC, izazvali su burne reakcije gubitničkih stranaka.
Sve to otvorilo je ozbiljna pitanja u vezi s političkom teorijom i praksom demokratije u Crnoj Gori. Dileme izazvane tim povodom pokazale su ozbiljan nedostatak čak i minimalnih znanja o savremenoj pluralističkoj demokratiji, kojoj, barem nominalno, Đukanovićeva partija teži. Po mišljenju svih njih, ovakve aktivnosti su nedopustive.
Te činjenice jasno pokazuju da oni na religiju gledaju staljinističkim očima, što je njihov ideološki izvor, a ne očima kojima religiju gledaju EU i SAD, zemlje čijim se primerima navodno inspirišu i žele da im se pridruže.
Situacija u vezi s demokratijom i religijom u pomenutim zemljama je sledeća. Od nastanka ovih političkih demokratija odnos prema religiji bio je trojak. Prvi je bio američki. Ovaj primer, koji važi i danas, smrtni je neprijatelj uloge religije u demokratiji na način na koji je vidi Đukanović.
SAD su od svog nastanka bile, figurativno rečeno, federacija verskih zajednica u cilju stvaranja demokratije koja je bez ostatka hrišćanska. Religija je, po očevima osnivačima SAD, bila kamen temeljac demokratije i bez hrišćanstva ta demokratija ne bi bila krnja, nego nemoguća. Džon Adams, jedan od očeva osnivača SAD, kazao je: „Naš ustav je stvoren samo za moralne i religiozne ljude. On je apsolutno neprimenjiv za bilo koju drugu grupaciju.”
Da bi Adamsove reči dopre do svakog uva, američki kongres je 1956. izglasao da službeni moto SAD bude „Mi verujemo u Boga”. Od tada na svakom dolaru stoji velikim slovima ovaj natpis, tako da ga svaki Amerikanac svakog dana gleda više puta. Time je Kongres poručio svetu: Mi smo hrišćanska demokratija. Baptistički pastor Džimi Karter je kao predsednik Amerike govorio da se on 25 puta dnevno moli Bogu.
Drugi, suprotni model savremene demokratije nastao je u francuskoj buržoaskoj revoluciji. Za razliku od američkog, bio je antireligiozniji od bilo kojeg poznatog oblika političke organizacije. Gori po religiju nego režim Envera Hodže.
Ali sve je to trajalo vrlo kratko. Kad su shvatili da ogromna većina stanovništva ne može da zamisli život bez religije, došla je direktiva: „Vraćaj Boga, jer običan narod bez religije postaje zver”. I već Napoleona za cara kruniše papa Pije VII, čime se Francuzima i svetu pokazuje da legitimitet caru ne daje njegova vojna sila, tada najjača u svetu, nego hrišćanstvo.
Okupljeni građani sa trobojkama tokom litije ispred Hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, 23. avgust 2020. (Foto: Boris Musić/mitropolija.com)
Treći primer je Engleska. Sve značajne demokratske institucije, osim Velike povelje slobode, u Engleskoj su stvarane od 16. veka i sve su se rađale u okviru koji je davala Anglikanska crkva. Direktna veza crkve i države najbolje se vidi iz činjenice da je poglavar nacionalne anglikanske hrišćanske crkve kralj, da se promene u bogosluženju donose u parlamentu, da određen broj biskupa imaju funkciju članova parlamenta. Isto onako kako je bilo u Crnoj Gori u vreme kralja Nikole.
Dakle, sasvim se jasno vidi da Engleska, za razliku od SAD i Francuske, nije sekularna država, već u ogromnom stepenu teokratija. I u uslovima takve teokratije razvila se demokratija. To pokazuje da, uz dobra zakonska rešenja, demokratija i teokratija mogu savršeno da funkcionišu.
Posebno je važno da je Crna Gora prilično odmakla na putu evroatlantskih integracija. Članica je NATO-a i, na prvi pogled, od svih država zapadnog Balkana najbliža članstvu u EU. A sva tri oca osnivača EU, premijer Nemačke Konrad Adenauer, premijer Italije Alčide de Gasperi i glavni u trojci, francuski ministar Robert Šuman, posle svake važne odluke uveče su odlazili u crkvu i dočekivali jutro u molitvi Hristu da im pomogne u ostvarenju političkog dogovora.
Po Đukanoviću, to bi verovatno bilo opisano kao verski fanatizam i glupost, jer ko još veruje u takvu izmišljotinu kao što je Bog. To su izmislili „pametni i pokvareni da bi prevarili neuki narod”.
I na kraju, ako hoće demokratiju na EU način, moraće da poslušaju Roberta Šumana, koji je rekao: „Demokratija će biti hrišćanska ili je neće biti. Nehrišćanska demokratija potonuće u anarhiju i haos.”
Vidimo što se dešava u današnjoj Evropi zato što je počela da zaboravlja Šumanovo predskazanje. Britanija ju je napustila jer vidi da se zbog imigracije ruše pretpostavke da se demokratski politički poredak održi.
A Evropa demohrišćanskih i narodnih partija, formalno daleko od desnice Salvinija, Le Penove i nemačkog ADF-a, a u stvari u saradnji s njima, sve više traži da se EU zaista uredi prema principima koje su zacrtala tri oca ove političke organizacije. Crnogorska opozicija predvođena DPS-om trebalo bi da ozbiljno prouči ovo pitanje i razmisli o njemu.
*Profesor univerziteta i osnivač naučne discipline Politikologija religije
