U susret izborima u Francuskoj

Na Blumbergu je kroz brojke objašnjen tzv. izborni paradoks u Francuskoj, koji se ogleda u tome da su građani veoma nezadovoljni politikom koja se vodi, naročito u Briselu, ali su zadovoljni ličnim položajem (www.bloomberg.com/graphics/2017-french-election-paradox/)

U ovom tekstu želim da vam skrenem pažnju samo na prvu grafiku u kojoj se govori da je Francuska ipak u peiodu od 2009. do danas uspela da ostvari rast od 105,3 bruto društvenog proizvoda, računajući 2008. kao godinu pre krize sa 100.

Recesija od oko 2% je bila od 2009. do polovine 2012. godine, kada je dostignut nivo pre krize i zabeležen rast do sadašnjih 5,3%.

Ono što data analiza ne govori, to je na kojim ključnim osnovama je pod A) ublažen pad i pod B) obezbeđen rast? Ovako prikazano, a to je ključna namera svih sličnih autora na vodećim zapadnim ekonomskim sajtovima, je da je i ovo prosto jedna ciklična, uobičajena kriza, koja je redovnim putem prevaziđena. To apsolutno nije tačno i sada ćemo to dokazati na primeru Francuske.

Francuska je u krizu ušla sa 68% javnog duga (predstavlja odnos duga prema bruto društvenom proizvodu). Kada je kriza eksplodirala, strmoglavi pad je ublažen enormnim povećanjem javnog duga, koji je u 2009. godini iznosio 78,9%, 2010. je bio već 81,6, a krajem 2012. se popeo na 89,5%. 

Prema tome, celih deset procenata BDP je upumpano u sistem da bi se pad zaustavio na samo minus 2%, a onda još deset procenata da bi se od tog minusa stiglo do skromnih plus 1-1,5%. Francuska se zadužila za 20% da bi za 4 godine bila na plus 1,5%. 

Nema govora o „redovnom“ kretanju privrede, od „minus faze“ ka rastu koji „zakonito sledi“.

Od polovine 2012. godine do polovine 2014. godine Francuska stagnira i uopšte nema rast BDP. Kumulativno na nivou manjem od 1%. U tom periodu se zaduživanje usporava, ali i dalje raste po značajnim stopama, pa je tako dug 2013. bio 92,3,a 2014. 95,3%. Drugim rečima, privreda „sama od sebe“ nije u stanju uopšte da raste, čak i kada su javni troškovi veći od raspoloživih za oko 4% (pošto uzimam u obzir samo do polovine 2014. godine).

Od polovine 2014. godine, evro je oboren dramatično (o tome sam detaljno već pisao) i to je razlog porasta BDP do današnjih dana za daljih 3,5%, uz ujedno porast duga koji je sada oko 100%.

Prema tome, rast BDP uopšte nije rezultat snage same privrede. Obrnuto, privredna struktura Francuske je zabrinjavajuća, a o dostignutom nivou javnog duga da i ne govorim. 

I na kraju, u istom periodu Nemačka je ostvarila rast BDP od 8,5%, što je za čak 60% više od Francuske, a istovremeno dug Nemačke je sa 81% koliko je iznosio 2009. godine spao na 71% u 2015, da bi se danas približio cifri od oko 62%. 

Ovo je primer koji dokazuje različitost privrednih struktura Francuske i Nemačke (isto se vidi i na primeru ukupne nezaposlenosti, pa posebno kod nezaposlenosti mladih, spoljnotrgovinskog poslovanja, budžetskog deficita itd) i zato pitanja odnosa prema evrozoni i EU uopšte nisu populistička, nego izviru iz realnih prevelikih razlika da bi njima moglo da se upravlja na jedinstven način. I zato su to teme na ovim i narednim izborima.

Kako god da se oni završe ove godine, ovakvu EU kakvu poznajemo danas nije moguće održati, pre svega zbog strukturnih razlika Francuske i Nemačke, a tek potom (iako ja to ne potcenjujem uopšte) zbog pitanja multikonfesionalnosti, multikulturalnosti, izbeglica i slično. Ta bitno drugačija EU u skoroj budućnost lako može da bude i nikakva EU.

Izvor: Fond Strateške Kulture