Ustav Srbije i strane trupe

Potpisivanjem Sporazuma o individualnom akcionom planu saradnje (IPAP) i ugovora o slobodnom prolasku NATO trupa kroz Srbiju (SOFA), Vlada je pravno potvrdila svoj politički interes za „najviši nivo saradnje” sa alijansom, „ne ugrožavajući poziciju vojne neutralnosti”. Imajući u vidu podršku koju vlada uživa u našem parlamentu, ne treba sumnjati u njegovu spremnost da ratifikuje ugovor sa NATO-om znatno brže nego što je to bio slučaj sa istovetnim ugovorom sa SAD (2006).

Međutim, ugovori kojima se „privremeno” ustupa teritorija stranim trupama objektivno mogu da budu problematični po bezbednost i suverenitet zemlje, posebno u okolnostima nepostojanja jasnih ustavnih i zakonskih kriterijuma za njihovo zaključenje, ali i kada je jedna strana ugovornica u vojno-političkom pogledu potpuno inferiorna. A to je upravo slučaj sa Srbijom. Jasno se može videti da je ona u ovom aranžmanu sa NATO-om u krajnje neravnopravnom ugovornom položaju, što značajno kompromituje politički motiv o „najvišem nivou saradnje”. Jer, saradnja podrazumeva recipročna prava i obaveze, što ovde nedostaje jer se RS obavezala samo na trpljenje. To što bi i naša vojska imala identičan pravni položaj na teritorijama članica ove alijanse nije reciprocitet, već besmislica koju ne treba komentarisati.

Bezbednosne implikacije ovog aranžmana treba posmatrati i kroz prizmu aktuelnog i opasnog zaoštravanja odnosa između SAD i Ruske Federacije, u kome je vašingtonska administracija, po osnovu Akta o prevenciji ruske agresije, de fakto Rusiji objavila rat. Tim aktom (zakonom) predsednik SAD ima obavezu da u roku od jedne godine obezbedi „interakciju” američkih oružanih snaga sa oružanim snagama istočnoevropskih zemalja koje nisu članice NATO-a, među koje spada i Srbija. Posmatrano iz tog ugla, sporazumom sa NATO-om naša država se svrstala na njegovu stranu i ugrozila poziciju vojne neutralnosti, tako da joj formalno članstvo u ovoj alijansi nije ni potrebno. Zato bi, u slučaju rata između NATO-a i RF Srbija bila legalna meta ruskog oružja (izjava ruskog generala Rešetnjikova).

Slučajno ili ne, Ustav se ne izjašnjava o pitanju boravka stranih oružanih snaga na našoj teritoriji, kao što to čini kada se radi o upotrebi Vojske Srbije van granica naše zemlje. On je dozvoljava samo po prethodnoj odluci Narodne skupštine, pri čemu su Zakonom o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica RS ovakve misije dozvoljene samo ako su u skladu sa Ustavom i međunarodnim pravom, ali i nacionalnim bezbednosnim i odbrambenim interesima. Prema tome, bilo je logično da je ovo pitanje dobilo isti ustavni značaj, tim pre što još više zadire u problematiku nacionalne bezbednosti i odbrambenih interesa. Da je o ovome moralo da se vodi računa potvrđuje i činjenica da je tri nedelje pre usvajanja Ustava (30. 9. 2006) tadašnji predsednik RS u Vašingtonu potpisao SOFA sporazum sa SAD (7. 9. 2006).

Ovaj propust je mogao biti ispravljen donošenjem posebnog zakona koji bi, analogno navedenom, zakonodavnu vlast učinio najodgovornijom u ovoj materiji i propisao stroge kriterijume pod kojima bi pripadnici stranih oružanih snaga mogli boraviti na teritoriji RS. Praksa da parlamenti odlučuju o prisustvu stranih trupa nije nepoznata, a karakteristična je, na primer, za ustave Holandije i Grčke. Postojanje ovih kriterijuma bilo bi preko potrebno jer bi se uspostavio pravni okvir za delovanje države u ovakvim prilikama, pa ne bi bilo ni nagađanja „šta se valja iza brda”.

Budući da takvog zakona nema, ovakva politika Vlade RS morala je prethodno da bude proverena putem referenduma. A Ustav Srbije kaže da suverenost potiče od građana koji je vrše i referendumom, ali i da nijedan državni organ ne može prisvojiti suverenost od građana. S obzirom na ozbiljnost problema, građani Srbije kao izvorni nosioci suverenosti morali su da budu pitani.

Autor je profesor Fakulteta bezbednosti u Beogradu

Izvor: Politika