Zbogom tatatatira …

Doveka dragi čika Branko, ovo nije slovo razočaranog već tužnog tatatatirca, jer danas sam morao da odrastem, bez ikakve najave, naprečac, bez reči pardona i najave za poslednji čin.

Zašto sam tužan?! Zato što se i tvoje ime denulo među onih 650 javnih poslenika koji su podržali Aleksandra Vučića!

I nije to zbog Vučića, ni toga što se ni u čemu ne slažem s tragičnom politikom tog čoveka, već zato što si sebi dozvolio njega, bilo kog od njih…

Shvataš li me, čika Branko? Odavno ti nisi Branislav Milićević – već stotine hiljada srećnih detinjstava!

Odavno ti nisi Branislav Milićević, već onaj oblak za koji smo se mi, tvoji tatatatirci, držali verujući da iza njega možemo da se sakrijemo od svakog zla, muke, teskobe, odurnosti starijih kada se ostrve na nas „decu“!

Odavno si ti postao institucija da bi sada sebi dozvolio da podržiš nekoga ko Srbiju svojski želi da pretvori u instituciju za mentalno zdravlje, doveka dragi čika Branko!

Zbog svih nas, a rekoh- generacije su TI, nije ti mesto u tom blatu, nije ti stolica za stolom u društvu nikoga od njih, naročito ne onih koji su od svega čemu si nas učio shvatili samo da: „U svetu postoji jedno carstvo“, a potom odluzali u mračne misli dumajući kako tim carstvom da zavladaju doveka i pošalju ekipe s fantomkama i bagerima na kućice od čokolade..?

Pardon, uključili su se i negde pred kraj pesme, na onaj istih: „u njemu svako radi ono šta hoće“…pa tako i čine- šta hoće, kad hoće, kome hoće i koliko hoće, poštujući da u carstvu caruje i drugarstvo, ali zasnovano na bratstvovanju po partijskoj knjižici, dilu, talu i parališućem strahu od cara!

Kažeš, doveka dragi čika Branko, podržao si ga jer je u mladosti gledao tvoje emisiji, te da čvrsto veruješ kako će u „Beogradu na vodi“ biti onolikooooo sadržaja za decu!

Pa, ko od nas nije rastao na „Kockici“?! Verujem i polovina potonjih kriminalaca, secikesa i svakojakih bašibozluka, pa treba li to da im se računa kao olakšavajuća okolnost?!

Baš zato što smo svi (ili doooobar deo nas rasli uz tebe) nisi smeo da izdaš tolika detinjstva predajući ih u ruke čoveku zbog kojih su detinjstva ovih i još ko zna koliko generacija tek kockice koje nikada neće moći da sastave u smisaonu celinu!

Kada se to, naš čika Branko, planina savijala da bi se neko uspeo na nju i seirio s vrha kako je osvojio, a ti jesi bio planina na koju smo se peli korak po korak znajući da nam se ništa loše ne može desiti usput i da nas ništa rđavo neće sustići na njoj, no…

Jednostavno, u ovom blatu nije bilo mesta za tebe, jer ako je i pad let- danas su mnogi od nas „poleteli“ svoj poslednji detinji let…

Ispostavilo se da je onaj oblak, iza kojeg smo mogli da se sakrijemo, tek mehur iz auspuha stotina autobusa što „spontano“ prate vođu kud nameri…

A, što se „Beograda na vodi“ tiče, čika Branko, iskreno ti zavidim ukoliko veruješ u njega, jer znači da je barem neko od nas ostao dete…

I, da, ne samo da će u njemu biti onoliko sadržaja za decu, već ih uveliko ima: vode, gomile peska i svakojakih mašina što ih vredne čike vozaju napred- nazad kao u luna- parku automobilčiće na sudaranje, tako da za decu već radosti onolike- ni skupljeg niti zabavnijeg cirkusa i igrališta, ali…

Na posletku, valjda je jednom i trebalo odrasti mada nisam želeo!
Tek mi je 41 godina, još s ćerkama volim da se šćućurim i gledam „Kockicu“ (kupio sam im sve diskove) i glasnije od njih pevam himnu generacija: „U svetu postoji jedno carstvo…“, s tim što u njemu caruje drugarstvo a ne „car“ sa svojim partijskim drugarima i troglavim zmajevima kojima prete da će poharati sve ukoliko ko drugi kroči u carevinu!

Nisam razočaran već tužan, rekoh, jer niko nije najavio da je poslednjem trzaju divote večitog detinjstva kraj!

Nije ti, čika Branko, mesto u tom mulju- nije, sve da si podržao bilo koga od njih!
Tatatatira je bila lozinka za ono skriveno mesto u svakom od nas, a svelo se na politički usklik i poklič!

Planina nije podnožje brega…

Izvor: Dva u jedan